I stanovništvo i vlastela pokazali su se u nevolji boljim, duševnijim i delotvornijim nego što bih se ja, jedan od sad već najstarijih žitelja, mogao nadati; pomagali su svi, celebrities, lishnye liudi, slavni anonimci, novinari ispoljiše i milosrđe, i stručnost, i izdržljivost… Ali… Šta, ali?!

Prvi put mi se u nedelju uveče učinilo da su televizija, radio i novine prevršili prirodnu meru u izveštavanju o žrtvama, kako prevršili, šta je tebi, pa svaka porodica, svaki pojedinac ima uspomena i emocija za čitav igrani film, naravno da ima, ali držim da se ne samo ne može, nego da se i ne sme u tančine, dokumentarno prikazati celokupna nesreća. Ovo bi bio temelj mog priručnika za izveštavanje o nepogodama, kako elementarnim tako i onim koje poput rata lično mi tu i tamo izazovemo.

Koncerti koji su padali baš na Potop otkazati su, da bi kad je stihija malo olabavila počelo dovijanje kako da se muzika i sport iskoriste za prikupljanje para, lepo, humano, prihoda se učesnici odriču, to je vid sakupljanja pomoći, pa su smišljani novi načini, pošalji SMS, razgovaraj sa nekim poznatim, a telefonska kompanija će se odreći zarade u korist evakuisanih, isto za svaku hvalu, ali se mic po mic stvorio na televiziji karnevalski duh, smenjuju se slavne ličnosti, razdragane što su ljudi s druge strane žice i sa druge strane satelita toliko zabavni i plemeniti, kao da je pronađen nov način razbibrige i igre za koji niko ne može biti ukoren jer mu prethode plemenite pobude i ima hrišćansku svrhu. U nedelju uveče sam prvi put osetio da je nešto prekardašeno, da izveštavanje o poplavi i prikupljanje pomoći preko medija prerasta u orgije.

Na svim kanalima neprekidne reportaže sa lica mesta, snimci arhivski, pa izveštaji uživo, potom opsežni razgovori sa nevoljnicima, preplavljeni smo (eto uticaja prirode na pisanje) dokumentarnim kratkim dramama: novinari u nekoj vrsti groznice, u stalnoj poteri da i oni snime natprosečno potresnu priču.

Godinama trpimo nekrofilske reportaže o porodičnim tragedijama, bez milosti novinari intervjuišu ožalošćene, ljude koji su dan pre toga izgubili nekog najbližeg, ti su raporti iz samog središta, iz srca nesreće, žuta štampa bi da za trideset dinara publici dočara punoću i dubinu nečijeg bola, ožalošćene ne štiti nijedan zakon (niko ne daje pet para na moje pisanje koje bi da se to zakonom zabrani), e, sad je taj nagon, da se nesreća iz prve ruke dočara cenj. puku koji to gleda na svojim plazmama i ne znam ni sve te skraćenice za nove televizore, probuđen i kod trudbenika tiska koji su bili pristojni. Dobro, i dalje su pristojni, većina priloga napravljena je sa merom, sa pijetetom prema žrtvama i obzirnošću prema publici (gde stalno ima i dece), ali je tih priloga odviše, i ne vidim nikoga ko bi grozničavoj hiperprodukciji stao na put.

Da se vratim opet priručniku koji neću napisati. Izveštavanje o nepogodi mora i sme ići na dva zovimo ih koloseka, ili u dve ako hoćete ravni: u jednoj su obaveštenja koja imaju praktičan značaj, u drugoj su suve statističke činjenice.

Neću reći da bi idealan obrazac za buduću medijsku eksploataciju nesreće bio policijski izveštaj, ali mogao bi policijski izveštaj biti solidan uzor ili dragocena opomena onima koji su stalno gladni konkretnog, koji bi da razotkrivaju pojedinosti, uključujući i žive rane. Policija saopšti da se tu i tu dogodila takva i takva saobraćajna nesreća, dve su osobe izgubile život, tri su lakše povređene, u toj i toj su bolnici. Tako bi uskoro morali i novinari da izveštavaju o elementarnoj nepogodi. Policija ne prikazuje fotografiju u nesreći otkinute noge (iako sliku radi istrage može biti i ima!), e, isto tako i novinari nemaju zadatak da danonoćno borave u utrobi nesreće i da iznutra šalju snimke. Nesreća ne može, ali i ne treba medijski da se cela-celcijata obradi. To je srž moga priručnika (pismo nerođenom priručniku, a?).

&

U "Idili" stranci piju pelinkovac, onaj koji najbolje govori srpski će: "Kaže se jedan pelinkovac, ali dva pelinkovca, tri pelinkovca…" Učenici raspoloženi nastavljaju: "Četiri pelinkovca, pet pelinkovca…" Ponude i mene pićem. Ovome koji ih prosvetljava (Nemcu, ostali su Austrijanci) kažem da mu je srpski odličan, i da nerado remetim njegovu dominaciju nad sinovima Alpa, ali je posle četvrtog pelinkovca opet drukčije, i u glavi, i u gramatici: pet pelinkovaca, deset pelinkovaca, trideset sedam pelinkovaca, a tako, hvala na pouci, hvala vama za espreso i hvala na društvu.

&

Simpatičan i nenametljiv građanin nudi satove. Sa lakoćom, kao da je predstavnik Rolexa za Balkan i Bliski istok, pa ima dobru platu, čak i ako za njegovim satovima već neko vreme nije jagma. Širokim osmehom odgovara na mnogobrojne odbijenice, ja samo pogledam u moj lažni sat švajc. armade kupljen u Canal St, i prijateljski se mimoiđemo, jednog dana vidim kroz izlog "Idile" mog poznanika Nemca i nudioca satova kako piju kao stari znanci, plači, Hitleru, tvoji bi sledbenici potonjeg prepoznali kao predstavnika tebi mrske manjine, pa bi prema obojici preduzeli korake i mere.

Bilo pa prošlo.