Za Dobricu je Ćosića dugo već važila jedna od onih opakih i potuljenih čaršijskih pošalica (a čaršija, ona "liberalna" ništa manje od one "konzervativne", ume da mrzi s besprekornim rafinmanom) kako je topalovićevski besmrtan, i kako će lako nadživeti sve svoje oponente, mahom nadobudne balavce koji još nemaju ni osamdeset. Od 18. maja, i to "duhovičenje" (kako Slovenci lucidno zovu nategnutu, izveštačenu duhovitost) postaje deplasirano. Umro je, naime, Dobrosav Dobrica Ćosić, jedan od poslednjih ljudi o kojima su valjda svi voleli da imaju mišljenje. A da, naravno, mnogi nisu osećali potrebu da to mišljenje – pozitivno ili negativno – potkrepe bilo čime čvrstim, ponajmanje iole ozbiljnim poznavanjem "lika i dela"; površne impresije i kodifikovana opšta mesta bili su dovoljni. Doduše, kako su godine odmicale, tako se i za samog Ćosića sve više moglo reći to isto: ostavio je, na papiru, niz tragova olakih sudova o ljudima, nacijama, događajima i istorijskim i društvenim procesima, a da se nije dao videti osobiti trud da ih razume. Nešto bolje je razumeo sebe, pa je rezignirano rekao da je on "čovek dvadesetog veka" koji se u ovom novom baš i ne razabire. Sledeći ovaj tok, može se reći da je njegovom smrću i u Srbiji, zemlji da prevrne, okončan XX vek… Mnogi, ipak, drže da se Ćosić ni u tom "svom" XX veku nije baš najbolje razabirao, i da je Srbija – i ne samo ona – žestoko plaćala mnoge od njegovih zabluda. A da je on iz svake odbačene zablude izlazio i uranjao u neku novu još jači, važniji, moćniji. Druge ljude su njegove zablude mogle i da ubiju, njega su – jačale. Da li je stvarno bilo tako? Pa… da u tome nema istine, ova priča ne bi bila zanimljiva; da je samo to istina, opet – ova bi priča bila dosadna.

Ko je zapravo bio Dobrica Ćosić, i ko/šta je on bio nama? Neću se ovde mnogo baviti datumima, imenima, podacima i ostalom faktografskom prozom – tome danas sasvim solidno služe kojekakvi guglovi i ostale vikipedije, pa ko je do sada nekako uspeo da ne zna, a zanima ga, široko mu sajber polje.

Ćosić je bio pisac, "javni" intelektualac i politička ličnost, ali gotovo nikada to nisi mogao sasvim razdvojiti, nego se jedno pretapalo u drugo, nekad na korist i ponos piščev, a nekad je, naprotiv, "pogrešan" deo njegovih životnih angažmana radijacijski kontaminirao i ono što je vredelo; tog se nesvetog trojstva svoje biografije Ćosić neće otresti sve do smrti, a i sada, nakon smrti, pitanje je kako će s tim ići.

Ali, pre tog trojstva, a nakon detinjstva i najranije mladosti u "moravskoj Srbiji", Ćosić je bio partizan, antifašistički borac, a bogme i borac za "novi svet" koji je obećavao tako mnogo, i u koji je bilo tako slatko verovati. Partizanija će ga bitno odrediti, i neke od njenih osnovnih ideoloških zasada (republikanizam, antiklerikalizam, antičetništvo) neće napustiti ni onda kada, prilično usamljen, napusti skoro sve drugo, pa ni onda kada te promene i groteskne transformacije i degeneracije bivših partizana i partizanskih potomaka postanu masovne.

Odatle izrasta Ćosić "drug iz vlasti" i komšiluka Titovog dvora (naravno, i putnik famoznog Galeba, o čemu će mnogo kasnije Danilo Kiš ostaviti briljantno otrovan pesnički zapis), važan točkić u ideološkom mehanizmu Novog poretka, ali i čovek koji teži nečemu višem i drugačijem, i medijum za to traži u literaturi. I (pro)nalazi ga: od atipične i za standarde vremena nonkonformističke partizanske priče u Daleko je sunce kao svojevrsnog prologa glavnom toku sopstvenog dela, preko Korena koji će utemeljiti taj svet ćosićevske Srbije, svih tih Katića i Dačića (Ivicu, doduše, nije predvideo…) koji će pak utelovljavati ideološke dvojnosti i moralne dvojbe od kraja XIX pa kroz gotovo ceo XX vek. Monumentalno Vreme smrti delo je kakvo je najviše po ukusu našim veleučenim profesorima starog kova, "nacionalna epopeja" o junaštvu i tragici Srbije I svetskog rata, ali pre njih Ćosić je napisao trotomne Deobe, za koje rado – uživajući u sablažnjavanju nikogovića i nevježa – ponavljam da su "prvi roman Druge Srbije", do danas nedosegnut obračun sa zaplotnjačkim, palanački zagušljivim duhom "ravnogorstva", a koji je nešto mnooogo više i šire od jedne puke vojne formacije, koja se od romantičarskog gerilstva, gotovo pa krišom i od same sebe, zastrašujuće brzo i temeljno prešaltovala na kolaborantstvo i razbojničko terorisanje sopstvenog i "tuđih" naroda. Da to nije bila slučajna greška i nepažljivo skretanje kod Albukerkija – to zapravo evo već preko pola veka piše baš u Deobama, na više nego superioran način. E sad, da ono isto, ili još gore, što je tako nepogrešivo prepoznao u duhu četništva iz četrdesetih, Ćosić nije mogao, umeo ili hteo da vidi u strašnom, razornom "četništvu" iz devedesetih, nego mu je, naprotiv, na razne načine ideološki sekundirao i u najmanju ruku ga opravdavao, čak mu neko vreme bio i svojevrsni pokrovitelj, to je jedna od najvećih mrlja njegove političke i intelektualne biografije, nešto od čega ga ni ovako nabujala Sava, sve i da ga pere celim svojim tokom, oprati ne može, ni živog, ni pokojnog. Govoriti o Ćosiću a ne reći ništa o tome, pa makar i ovakvim povodom – znači ne govoriti o Ćosiću, nego o jednoj prigodno retuširanoj i isfriziranoj ikoni; mislim da mu to ni za života nije bilo potrebno, a sada već sigurno ničemu ne služi.

Eto vidite, o toj nerazmrsivoj isprepletenosti njegovih životnih tokova govorim: hteo sam da prvo "obradim" njegovo beletrističko delo, a već sam kod Deoba zagazio duboko u moralne i političke kontroverze piščeve; drugačije s njim kanda ne može. No, opet malo u rikverc. Sredinom šezdesetih, pred i tokom definitivnog razilaska sa "brionskim dvorom" i padanja u neku vrstu komforne nemilosti kakvom je Tito – odličan procenitelj stepena (bez)opasnosti po sebe – umeo da kažnjava svoje zaslužne otpadnike ako nisu bili previše radikalni i "bezobrazni", poput Milovana Đilasa, Ćosić piše Bajku, neobičnu, pretencioznu, nekad zamornu a povremeno odličnu alegorijsku antiutopiju, knjigu sasvim drukčiju od bilo čega što će napisati i pre i posle, reklo bi se slabo pročitanu do dan-danas, nevoljenu baš od samih "zakletih ćosićevaca" koji ne znaju šta da rade s književnim tekstom bez sitnorealističkih referenci… Trilogija iz osamdesetih Grešnik–Otpadnik–Vernik (još nešto što zaslužuje novo iščitavanje, "sa ovom pameću", jer je tada valjda bilo još prevruće) zapravo je poslednji istinski zaokružen Ćosićev beletristički posao, utoliko i kraj priče o Srbiji započete s Korenima – što će reći da nam je Ćosić-beletrista "ostao dužan" baš priču o onoj Srbiji u kojoj je sam bio najuticajniji…

A šta je zapravo priča o Ćosiću kao intelektualnom tribunu i "moralnoj vertikali"? Već u onih dvadesetak godina svog dvorovanja, Ćosić će biti u živom kontaktu sa ljudima koji će na "njegov" sistem i ideologiju gledati sasvim drugačije. Posle, nakon razlaza sa vlašću koliko na pitanju izvesnih političkih sloboda, zapravo još više na "nacionalnom pitanju" (Srba na Kosovu, ali sve više i onih "prekodrinskih", položaja pokrajina u Srbiji, ali i ukupnog "rastakanja Jugoslavije" o kojem je još ranih šezdesetih žučno polemisao s Jožetom Pirjevcem), Ćosić će najkasnije već negde ranih sedamdesetih postati neka vrsta simboličkog stožera "opozicije", stvari tada nelegalne već na nivou pojma. Ili tačnije, onog (preovlađujućeg!) dela opozicije čije je oporbenjaštvo bilo pre svega inspirisano tzv. nacionalnom zabrinutošću. Tako tipično za potonje srpske nacionaliste koji su u nacionalizam stigli sa levice, Ćosić je prvo bio svojevrsni jugointegralista, a tek kad se definitivno uverio da taj koncept nikada neće pobediti izvan njegovog "užeg plemenskog" kruga, okrenuo se nekoj vrsti samooplakujućeg "žrtvoslovnog" etničkog nacionalizma. Taj je resantiman "Srba i Srbije koji su se najviše žrtvovali, a niko ih ne voli" bio podzemno jako popularan u Srbiji sedamdesetih i osamdesetih godina, i stvarno se odlično sećam vremena kada su mnogi, mnogi tvrdili i verovali da "svaka poštena srpska kuća mora da ima Ćosićeva Sabrana dela". Neki su ih čak možda i čitali, kad su im već tu…

Mnogo kasnije će ući u modu da se na Ćosićevo disidentstvo kao takvo gleda s ironičnim prezirom, a stvar se širila i dalje, tako što bi se haj-nehajno otpuhnulo i reklo kako "kod nas nikakvih disidenata nije ni bilo, osim možda Đilasa i Mihajlova". Napisao sam pre skoro 20 godina, ponoviću sad: kad bi tako nešto rekao, na primer, Lazar Stojanović ili Bora Pekić, pa da se čovek i zamisli nad tim. Kad to, međutim, unkaju oni koji su u vunenim vremenima živeli krajnje udobno ne rizikujući ama baš ništa bilo kakvim političkim i ljudskopravaškim talasanjem, onda čovek mora da posumnja da je to potcenjivanje angažmana drugih neka vrsta potmulog samoopravdavanja. I taj motiv je svakako ljudski razumljiv, ali ne moramo mu još ići na ruku… Hoću zapravo da kažem: Ćosić i krug oko njega imaju svoju ulogu pre svega u opozicionom delovanju i kakvim-takvim pokušajima zaštite od političke represije nepoćudnih tokom sedamdesetih i osamdesetih, i nema suvislog ni časnog razloga da se to prećutkuje zato što nam se, recimo, ne dopada ono što se dogodilo posle.

Šta god ko o tome i tada i danas mislio, Ćosić je kao simbolička figura stekao ogroman prestiž u to vreme (da, tačno, isto tako ga je posle i profućkao). Otuda nije čudno da je Slobodan Milošević pokušao, i uglavnom uspeo, da ga "izmuze", da iskoristi njegov položaj neformalnog "patrijarha srpskog nacionalizma", tako što će mu ovaj figurirati kao prvi predsednik tzv. Savezne republike Jugoslavije, iza kojeg se uvredljivo uzurpatorskog pseudonima krio ratni sojuz Srbije i Crne Gore. I tako je Dobrica, sećam se tog televizijskog prizora, taksijem, razdrndanom žutom "mečkom", došao pred zgradu Savezne skupštine… Lepo kaže Filozof da sve nevolje potiču od toga što čovek ne ume da mirno sedi kod kuće.

Ćosić je bio slab i konfuzan predsednik, uspeo je samo da se sroza čak i u očima svojih sličnomišljenika, i na kraju su ga Milošević i besprizorni Šešelj dosta lako oterali i ponizili. Ne samo da nije uspeo da sa Milanom Panićem "zaustavi rat", nego nije uspeo ni da preko usta prevali bilo šta uistinu pošteno u vezi kanibalske, maroderske i konsekventno genocidne naravi tog rata, kamoli odgovornosti "srpske strane" u njemu, pogotovo u Bosni i Hercegovini, gde je to bilo tako vapijuće očigledno, i postiđujuće, i prestrašno.

Danas se debele i stare knjige slabo čitaju, a na Ćosića oni sa druge strane ideološke barikade gledaju isključivo kao na Zlog Starca "koji nam je sve ovo zamesio i koji je kriv za sve", ali ni glavnina ovih novih, mlađih nacionalista za njega uopšte ne mari, njihov je nacionalizam klerikalnog, monarhističkog, ravnogorskog ili još češće (i žešće) ljotićevskog porekla, njihov je idol i ideal Nikolaj Velimirović, a ne nekakav bezbožni komesar Rasinskog partizanskog odreda… Tako Ćosić ostaje pomalo "na suvom", i lamentira kako je sav njegov svet ostao u tom prohujalom dvadesetom veku. Pa ipak, ne bih se kladio da je priča o Ćosiću jedna sasvim zaklopljena knjiga, i da nas ona više ničemu ne može naučiti, bilo sa Ćosićem, bilo njemu uprkos.

Za kraj, i moram i hoću da budem eksplicitno ličan. Pišući o onima koji su napustili naš svet, uvek pišemo i o sebi, o svojoj relaciji s njima, čak i ako ona nije ni na koji način privatna, ili možda utoliko pre ako je tako. Jer, značajni pojedinci utiču na nas i naše živote, menjamo se i sazrevamo pod njihovim uticajem ili čvrsnemo baš u totalnom otporu njima i onome što predstavljaju. Nekrolog u kojem nema ničega autobiografskog više je birokratski izveštaj o smrti nego bilo šta drugo, a ja nisam komunalni mrtvozornik.

Negde tamo do sredine osamdesetih, oko svoje dvadesete godine, iščitao sam "celog Ćosića", a posle to samo dopunjavao novim knjigama. Ponešto od njegove književnosti mi je bilo dobro i podsticajno, drugo me je ostavljalo ravnodušnim. Kao javna figura mi je imponovao sve dok je važio za centralnu "figuru otpora". Štošta u njegovom svetu nije mi bilo blisko, a kada je pred kraj osamdesetih krenulo tzv. nacionalističko ludilo, a on mu na ovaj ili onaj način krenuo niz dlaku, sasvim sam se udaljio od svega što je predstavljao i do čega mu je valjda bilo stalo. Ostatak svog zajedničkog vremena provešćemo takoreći na različitim planetama.

O Ćosiću sam kasnije pisao relativno mnogo, ali neuporedivo više kao kolumnista i "društveni hroničar" nego kao književni kritičar, što je valjda i normalno, jer sve svoje bitne knjige Ćosić je napisao mnogo, mnogo pre nego što je na mene došao red da o tome pišem… Tako su se prilike složile i takvi su bili naši lični izbori za koje snosimo moralnu i svaku drugu odgovornost da sam o Ćosiću pisao ponajčešće krajnje negativno i radikalno kritički, kao o nezaobilazno važnom i uticajnom protagonisti kobnog nacionalističkog svetonazora kakav je bitno, suštinski doprineo velikoj, u najvećoj meri samoskrivljenoj nesreći koja je preplavila južnoslovenski svet, i koja je i Srbiju osramotila, unazadila i unakazila. Pa ipak, sve vreme me je intenzivno nerviralo i odviše prisutno pojednostavljeno i ignorantsko "kritikovanje" Ćosića sa arogantno neznalačke kvazikatedarske pozicije, a kakvo se, tamo posle 2000, bilo uvrežilo u donjim spratovima "druge Srbije", mahom od agresivnih i tupavih arivista koji su dopuzali na poprište kad su sve glavne bitke ionako već bile završene, da pokupe olako svedočanstvo "dipl. političke korektnosti", i poneki grant pride. U osnovi, sve bitno što sam imao za reći o traumatičnoj Ćosićevoj poziciji u našim životima rekao sam još u tekstu Dobrica, romaneskni junak u Vremenu od davnog 31. januara 1998, u prvim od već preko 700 Nuspojava (tekst je preštampan i u mojoj knjizi Urbani Bušmani); ono pre kao da je bilo nekovrsna priprema za taj tekst, a ono kasnije bilo je variranje i neophodno dopunjavanje toga. Žalim sada zbog nekih propuštenih povoda za podrobnije pisanje o drugim složenim aspektima te bi(bli)ografije, najviše možda za jednim sasvim nedavnim. Pre svega nekoliko meseci hteo sam da kičeroznom revizionizmu Ravne Gore Radoša Bajića suprotstavim magistralne Ćosićeve Deobe u nekoj vrsti komparativne analize (slona i komarca), ali dnevni su me poslovi odvukli na drugu stranu, i prilika je propala, bar za piščevog života. Nedavno sam sa prijateljem, urednikom u izdavačkoj kući, razgovarao o tome kako bi bilo sjajno baš sada reizdati Deobe (dugo ih već nema) i kako bih s užitkom napisao predgovor, ako bi mi bilo dozvoljeno… Rekao bih da će i to ostati jedna od onih kafanskih maštarija usled melanholične pretovarenosti hmeljnim napitkom, mada me mogući novi pogled na neke stare Ćosićeve knjige i dalje mami.

Ne mogu odoleti da sada, kad već nisam vaktile (hm, valjda nisam?!), javno opričam svoj jedini susret tête-à-tête sa Ćosićem (beznačajan datum u životu pisca Deoba, ali interesantan u mom). Bila je jesen 2011, i sa Sajmu knjiga smo promovisali sjajnu, kapitalnu zbirku kritika srpske književnosti Igora Mandića Kaj ste (na)pisali, bre (ima, sad vidim, na jutjubetu zanimljiv video trag o tome). Puf-pant, jurim kroz sajamsku halu, malo kasnim iz Novog Sada, već je počelo, na štandu Službenog glasnika povelika gužva, a u publici, u prvom redu, sedi Dobrica Ćosić – junak, uostalom, mnogih tekstova u Mandićevoj knjizi, a bogme i njegov dugogodišnji prijatelj – vidno oronuo i zanemoćao, ali prati fabulu radnje s vidljivim interesovanjem. Okolo krš sveta, kamere, mikrofoni, fotoreporteri, fleševi, vreva, cika… Promocija se završava, minglujemo okolo na štandu, Igor, Gojko Tešić, Visković, Mika Pantić etc.; Ćosić sedi na nečemu što liči na tabure ili lazybag, Igorova supruga Slavica s njim, brine se da ostarelom porodičnom prijatelju bude udobno, i tako… pogledi nam se sretnu, skoro kao u potresnoj pesmi Srđana Marjanovića o flertu s kasirkom. Ćosić me gestom zamoli da priđem, prilazim i pružam ruku, dobar dan, kako ste? A eto, starački, odgovara Ćosić i tako, šta znam, još rečenicu-dve kurtoaznog ćućorenja, onda mi D. Ć. gledajući me u oči izgovara kako sam ja, eto, "mlad, talEntovan čovek" (izgovoreno s neotklonjivim moravskim akcentom, kao da slušam nekog svog deda-ujaka iz majčine topličke familije) i kako se on i ja, eto, retko kad oko bilo čega slažemo, ali da on s interesovanjem prati to što radim kad dođe do njega, i da ceni stil i stav, tako već nekako… Zahvaljujem na ljubaznom komplimentiranju verovatno blago se crveneći, Slavica me gleda pomalo zabavljena prizorom, pozdravljam se i polako se razilazimo. Podižem pogled, štand se polako prazni, u međuvremenu su se fotoreporteri razjatili na neke druge događaje, i meni najedared ostaje krivo što ovu malu ćakulu niko (koliko znam) nije uslikao i ovekovečio, jer bi me tako silno zabavilo da to negde izađe, pa da konsternira liberalni deo čaršije: "Ah, i oh i opet oh! Iiijuft i saklonibože! Ta, zar sa mrskim Kalemarom!?" Ali eto, slike nema, ostaje samo živo sećanje, koje ovde rado prijavljujem, sad već čak i žaleći što nije bilo još koje takve prigode.

Dok završavam ove redove jednog sunčanog utorničkog majskog poslepodneva na brdovitom i poplavljenom Balkanu, sahrana je Dobrice Ćosića sigurno već obavljena, rituali počasti su uspešno izvršeni, ovlašćene narikače odradile su svoje, narod se u grozdovima razilazi kućama. Nisam mu otišao na sprovod, ne osećam da mi je tamo mesto, toliko je onih koji su pozvaniji od mene da ga isprate, i toliko je tamo onih koji se ne bi osećali dobro da na tom mestu vide nekoga poput mene, pa neka ih, zašto da smetam. Nije to sve skupa ni važno, pepeo pepelu, a rukopisi ionako ne gore, treba ih čitati, pa ako tu ima nešto, ima, a ako nema, onda je sve to bila još jedna mala balkanska (samo)opsena. Ćosića ćemo, rasterećeni njegovog prisustva, sad kad nam ne može viriti preko ramena, morati iznova da iščitamo, pa da onda napokon odgonetnemo ko je, bre, bio taj čovek.