Dok drama u Ukrajini prelazi iz prvog u drugi čin, mediji i analitičari, diplomate i svetski lideri pokušavaju da objasne šta se događa tako što tragaju za raznovrsnim istorijskim paradigmama, od kojih je otcepljenje Kosova bilo samo jedno. Malo kom mediju je, na primer, promaklo da sve veće zaoštravanje odnosa između Moskve i Vašingtona u prethodnih nekoliko meseci, otkako su krajem prošle godine počeli protesti na trgu Majdan u Kijevu, pa preko Krima do Donjecka, bar jednom uporedi sa dramatičnih "trinaest dana oktobra", tokom čuvene Kubanske krize iz 1962. godine, kad je svet bio na ivici nuklearne katastrofe i što je mnogo načina predstavljalo vrhunac paranoje Hladnog rata. Šta uopšte možemo da naučimo iz takvih primera?

Jedan značajan korak ka razumevanju prirode takvih, potencijalno apokaliptičnih sukoba, došao je sa aprilskim izveštajem o svim onim situacijama u poslednjih pola veka kad se svet našao pred mogućim nuklearnim ratom, a koji je objavio čuveni britanski Čatam haus (Chatham House). Ova nevladina organizacija iz Londona, punog imena Kraljevski institut za međunarodnu politiku, proslavila se brojnim sličnim izveštajima kojim pokušava, manje ili vise uspešno, da ponudi analize ključnih diplomatskih pitanja današnjice.

Izveštaj pod nazivom "Previše blizu sukoba" i sa konkretnijim podnaslovom Cases of Near Nuclear Use and Options for Policy, objavljen pre dve nedelje, pojavio se u javnosti u pravom trenutku kako bi zapravo redefinisao poimanje Kubanske krize i sličnih kritičnih situacija, u poređenju sa aktuelnim zbivanjima u Ukrajini, kao i sveopšte analize svetske scene. Izveštaj su na osnovu stotina danas dostupnih obaveštajnih podataka napisali Patriša Luis, Hiter Vilijams, Benoa Pelopidas i Sasan Aglani, a grube skice onoga što sadrži stigle su, barem kao rubrika zanimljivosti, i do naših medija.

NUKLEARNI HOLOKAUST: Na isti onaj način na koji današnji školarci na pomen reči Ukrajina kažu rat, izvesno je da će jednog dana za odrasle ljude i "slučaj Ukrajina" biti neka nova paradigma. I verovatno neće imati mnogo sličnosti sa Kubom. Medijima je, međutim, lako. Analitičar koji pokušava da pronikne u dublju prirodu neke vrste sukoba, prinuđen je da sagleda mnogo više sličnih kriznih situacija od onih koje se na prvu loptu prepoznaju. Kad je reč o onim svetskim krizama koje nose nuklearni predznak, pokušaće da razume ceo mehanizam odlučivanja, ali i da otkrije brojne nepoznate pozadinske priče. Mada se čini da tu baš i nema mnogo šta nejasno, pokazuje se, da čak i o onim događajima o kojima smo videli na stotine knjiga, filmova i izveštaja, zapravo ne znamo dovoljno.

Sudeći po ovom izveštaju, ispostavlja se da Kubanska kriza uopšte nije bila poslednji ozbiljan međunarodni incident u kome je moglo da dođe do primene nuklearnog oružja. Nakon ove krize do danas se u svetu dogodilo čak trinaest, za širu javnost uglavnom tajnih, incidenata. U izveštaju je detaljno opisan svaki od njih, sa podacima koji donedavno nisu bili javno dostupni, da bi se potom izvuklo više zajedničkih i pomalo neočekivanih zaključaka.

Izveštaj Čatam hausa pokazuje da se tokom 1962. dogodilo četiri incidenta: jedan sa podmornicama tokom pomorske blokade u oktobru, drugi nekoliko dana kasnije sa britanskim nuklearnim arsenalom, potom vrhunac tenzije poznat kao Crna subota, 27. oktobra 1962, kao i lažno upozorenje o nuklearnom udaru izvesnog Penkovskog. U narednoj deceniji dogodiće se još tri ozbiljna nuklearna incidenta, od kojih je prvi vezan sa arapsko-izraelski rat 1973. godine. Druga dva, iz 1979. i 1980. liče na zaplet Kjubrikovog kultnog filma Dr. Strendžlav, kada su u oba slučaja tehničke greške američkog lansirnog sistema NORAD izazvale lažna upozorenja – u prvom je snimak trenažne kasete pobrkan sa realnim signalom, a u drugom je do lažne objave nuklearnog rata došlo zbog kvara na računarskom čipu.

Dva ovakva slučaja, tehničke greške koje su shvaćene kao upozorenje o nuklearnom lansiranju, dogodila su se i na drugoj strani, u septembru i novembru 1983. godine. Čak i u trenucima kad se sukob Zapada i Istoka okončao, neuspešni sovjetski puč 1991. godine umalo da se zbog haotičnih informacija pretvori u nuklearni rat, dok se jedan od najozbiljnijih incidenata ove vrste desio 25. januara 1995, kad je u Moskvi lansiranje jedne istraživačke rakete registrovano kao nuklearni napad i uprkos mirnodopskim odnosima, Rusija pripremila stratešku odbranu.

Dva slična nuklearna incidenta između Indije i Pakistana dogodila su se 1999. i 2001, na prelazu vekova. Kako autori Čatam hausa navode, iz svih ovih slučajeva se jasno vidi kako je loša komunikacija između nuklearnih sila preduslov za nastanak ovakvih kriza. No, samo rešenje komunikacije nije dovoljno. Jedan od njihovih zaključaka je i da "direktna, vruća linija između lidera nuklearnih sila funkcioniše samo ako obe strane veruju da na drugoj strani sedi osoba koja ima interes da reši krizu i spremna je da primeni mere da smanji tenzije".

DRAMA NA ATLANTIKU: Kubanska drama se, dobro je znano, okončala posrednim, a potom sve direktnijim pregovorima američkog predsednika Džona Kenedija i sovjetskog lidera Nikite Hruščova, čime je izbegnut nuklearni rat, koji je tokom krize za milione ljudi predstavljao realnu pretnju. Svemu je prethodio splet obaveštajnih, vojnih i diplomatskih sukoba dve tadašnje supersile koji su decenijama potom analizirani. U izveštaju Čatam hausa razjasnilo se još ponešto i u Kubanskom slučaju – kako je postojao i drugi, prostraniji teatar od soba u kojima su dva lidera odgonetala poruke jedan drugom. I koliko je za kulminaciju krize bila presudna ne samo komunikacija dve supersile, već i ona sa vojnom silom na terenu.

Naime, 22. oktobra, u vreme američke pomorske blokade, četiri ruske podmornice B-4, B-36, B-59 i B-130, sa po tri nuklearne bojeve glave od po 15 kilotona, krenule su u tajnu misiju na Atlantiku. U opštoj tenziji i nedovoljnom protoku informacija, ove četiri podmornice su se našle u situaciji koja je i bez kontrole Bele kuće i Kremlja mogla da se pretvori u rat do potpunog uništenja.

Ova tajna operacija u Sovjetskom Savezu nazvana je kodnim imenom Anadir. Inače, bilo je nepoznato da su ove podmornice, čije je odredište bio Mariel kod Kube, bile uvučene u direktnu borbu sa američkom mornaricom. Mada je ruska strana bila upoznata sa planom SAD da u okviru pomorske blokade upotrebi bombe za odvraćanje, to nije bilo saopšteno kapetanima podmornica. Prilikom pokreta, oni su imali naređenja da deluju po nahođenju bez kontrole Centralne komande.

Zato se dogodilo da su, kad su bili napadnuti, kapetani pomislili da je reč o nuklearnom napadu i da je vreme da lansiraju protivudar. "Mi ćemo poginuti, ali ćemo ih sve potopiti", izgovorio je kapetan podmornice B-59 Valentin Savitski, spremajući se da lansira nuklearni protivudar. Nakon sumnji svog prvog oficira, Savitski je počeo da se premišlja, popustila ga je rešenost i počeo je da okleva. Na kraju je pristao da izroni i proveri o kakvoj vrsti napada je reč. Kada je ustanovljeno da je reč o merama pomorske blokade, pretnja se stišala, a svet nije utonuo u nuklearni rat.

Autori Čatam hausa zaključuju kako "odluke o upotrebi nuklearne sile u većini ovakvih slučajeva padaju samo na nekolicinu ljudi. Logika sugeriše da su takve strukture u kojima se odluke donose bolje informisane i stabilnije nego kada je više ljudi uključeno". Mada to često same donosioce odluka vodi u neodlučnost, to je zapravo, po mišljenju britanskih analitičara, prednost – zbog njihovog premišljanja prolazi vreme koje bi za ishod samog nuklearnog rata bilo pogubno, ali olakšava da se "kupi vreme" i krene ka smanjenju tenzije.

Akcija, očigledno, nije uvek najbolji put. Da li nas je zapravo spasilo oklevanje, kao naša najveća brana od apokalipse?