Da li je strašnija činjenica da je pacijent nasred ulice i usred bela dana ispraznio šaržer u svog lekara ili to što u Srbiji postoje ljudi koji ovakav postupak opravdavaju?

Dr Slobodan Lukić vraćao se u nedelju pre podne sa dežurstva iz kraljevačke bolnice. Nedaleko od kuće sačekao ga je bivši pacijent, 76-godišnji B.M. koji je u njega ispalio dva metka. Kada je dr Lukić pao, B.M. je u njega ispalio još šest hitaca. Doktoru nije bilo spasa, preminuo je u istoj bolnici u kojoj je nekoliko sati ranije obavljao operaciju.

Ispostavilo se da je povod ubistva bilo – nezadovoljstvo pruženom uslugom. Naime, dr Lukić je svom ubici operisao žučnu kesu, on je nakon te operacije imao neke komplikacije i, navodno, umislio da ima rak i da lekar lažira izveštaje tako što ih prepravlja da izgleda da je zdrav. Epilog je u prethodnom pasusu, a ceo događaj izazvao je, očekivano, lavinu komentara po raznim sajtovima i društvenim mrežama.

Najbrojniji su bili oni koji izražavaju saučešće i nevericu, ali ima i onih koji su iskoristili priliku da se osvrnu na loše zdravstvo, korumpirane i nesavesne lekare, te da na osnovu svojih i tuđih iskustava zaključe da je ovo očekivano i da smo "dovedeni u situaciju da pojedinac uzme pravdu u svoje ruke". Komentari u stilu "pa nekome mora da dozlogrdi, kako se oni nad nama iživljavaju ovo me uopšte ni ne čudi", "ako me tretiraš kao đubre ne očekuj bolji tretman", "kakvo nam je zdravstvo, malo je ovakvih slučajeva" i ("šampionski") "koliko naplaćuju pregled, dobro kad još nisu pobijeni?", najblaže rečeno, izazivaju mučninu i pokazuju koliko smo kao društvo zabrazdili u sociopatologiju.

OPOMENA ZA OPOMENOM: Slučaj dr Lukića, nažalost, nije ni prvi, a verovatno ni poslednji koji svedoči o eskalaciji nezadovoljstva pacijenata zdravstvenim sistemom, kao i o nezaštićenosti zdravstvenih radnika na radnom mestu i van njega. Kao i u nekoliko prethodnih slučajeva težih napada pacijenata na lekare i medicinsko osoblje, opet je pokrenuto i pitanje davanja statusa službenog lica zdravstvenim radnicima. Ovom prilikom inicijativa je krenula od samog ministra zdravlja dr Zlatibora Lončara, koji je ubistvo dr Lukića okarakterisao kao opomenu za celo društvo.

Opomena je bilo i ranije, ali teško da su donele rezultate. U februaru ove godine, na primer, pacijent je pretukao lekara sa Ortopedske klinike na Banjici i to – ispred ordinacije. Incidentu je prethodio kraći dijalog. Pacijent, inače komunalni policajac, došao je u vreme kada nije imao zakazan pregled i tražio od lekara da mu se stepen povrede koju je ranije dobio promeni iz lakšeg u teži. Nakon što je lekar odbio da falsifikuje papire, pacijent ga je napao s leđa i ovaj je zadobio hematom na glavi iznad levog uha.

U januaru 2012. godine nezadovoljni pacijent pretukao je dve doktorke u filijali Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u Vladetinoj ulici. U avgustu iste godine dr Draganu Trbojević, lekarku Doma zdravlja Novi Sad, bivši (i, kao u slučaju dr Lukića, vremešni) pacijent je izudarao metalnom štanglom po glavi i tom prilikom joj izbio nekoliko zuba. Mesec dana kasnije pijani muškarac je napao ekipu hitne pomoći u Beogradu: medicinski tehničar je zadobio posekotine na laktu, lekarka koja je bila u ekipi je verbalno napadnuta, a na vozilu je razbijeno bočno staklo.

Pre četiri godine ujak devojčice koja je bila na intervenciji fizički je napao doktorku Kliničkog centra Srbije dok je bila u sali za reanimaciju i slomio joj nos i čašicu kolena.

U junu 2008. akušer je brutalno pretučen tokom vizite u prokupačkom porodilištu. Batine je dobio od supruga jedne od porodilja nakon što se ona mužu požalila na bolove posle takozvane epiziotomije (uobičajene intervencije nakon porođaja). Ne sačekavši da od doktora dobije objašnjenje čovek je nasrnuo na ginekologa pod optužbom da mu je "upropastio ženu".

U svakom od ovih slučajeva napadači su "uzimali pravdu u svoje ruke" nezadovoljni bilo brzinom bilo kvalitetom usluge, čak i kada su njihovi zahtevi bili protivni zakonu.

SPASONOSNI STATUS: Prebijanje lekara na radnom mestu je u poslednjih nekoliko godina, očigledno, postala česta pojava. Prema rečima dr Tatjane Radosavljević, direktorke Lekarske komore Srbije, podaci kojima LKS raspolaže pokazuju da se godišnje dogodi između deset i petnaest napada na zdravstvene radnike. Međutim, kako je dodala, to je samo vrh ledenog brega. Praksa pokazuje da su medicinski radnici gotovo svakodnevno izloženi najčešće verbalnom nasilju, da mnogi od onih koji dožive poniženje od strane pacijenta obično zaziru od toga da slučaj prijave jer ih je sramota, a i dodatno su obeshrabreni jer se nakon prekršajnih prijava boje odmazde od strane nasilnika. To pogotovo važi za lekare u unutrašnjosti. "Kada mi je rekao ‘Vidimo se napolju kada ne budeš bila u uniformi’, samo mi je prošlo kroz glavu da zna gde stanujem. Ovo nije tako veliki grad i svi se manje-više poznajemo", kaže za "Vreme" internistkinja koja se suprotstavila pacijentu odbivši da ga primi preko reda.

Ono što je zajedničko za sve slučajeve (medijski ispraćenih) napada na medicinske radnike to je da su svi bili okarakterisani kao posledica neuređenog sistema i refleksija "opšte situacije u društvu". Takođe, nakon svakog većeg incidenta bila je poslata poruka da je poslednji čas da lekari i medicinski radnici dobiju status službenih lica sa svim obavezama i pravima koje on podrazumeva.

Tako su prošle godine, kada je doktorku Mariju Glavinić u Dobanovcima napao pacijent jer je odbila da prepravi datum na receptu za lek namenjen njegovom ocu, iz Ministarstva zdravlja poručili da su još 2008. godine davali predlog za obezbeđivanje adekvatne zaštite za zdravstvene radnike i njihovo uvršćivanje u kategoriju službenih lica, a potom i sugerisali dopunu krivičnog zakonika za propisivanje novog krivičnog dela – napad na zdravstvenog radnika. Ove inicijative, kako su objasnili, nije prihvatilo Ministarstvo pravde uz obrazloženje da je zaštita zdravstvenih radnika i drugih lica koja obavljaju javna ovlašćenja, već regulisana postojećom regulativom. U slučaju napada na lice koje obavlja javna ovlašćenja (što obuhvata i zdravstvene radnike i druge osobe u zdravstvenoj zaštiti) kazne za neka krivična dela su pooštrene. "Ministarstvo zdravlja je takođe predlagalo da se u izmene i dopune krivičnog zakonika uvrsti i delo nanošenje lake telesne povrede licu koje obavlja poslove od javnog značaja, ali ni ova inicijativa nije prihvaćena", tvrdili su tada u Ministarstvu zdravlja.

Kako kaže dr Tanja Radosavljević, Lekarska komora Srbije je još pre sedam godina prvi put uputila zahtev za status službenih lica za lekare i, kako je istakla, nikada nisu dobili odgovor da je tako nešto moguće. Prema njenim rečima, uvek su se sakrivali iza nekih zakonskih odredbi.

No, da li je status službenog lica zaista lek za prevenciju nasilja nad medicinskim radnicima i šta bi, konkretno, promenio u njihovim životima? Sa pravne tačke gledišta ispada da ne bi bili ništa bezbedniji nego što su sada. Prema rečima prof. Milana Škulića sa Pravnog fakulteta u Beogradu, verovanje da će im status službenog lica doneti pojačanu krivično pravnu zaštitu je pogrešno i "potpuno laičko posmatranje stvari". Kako je objasnio, lekari, baš kao i novinari, profesori, advokati i druga lica koja se bave profesijama od javnog značaja praktično već imaju najviši nivo krivično pravne zaštite i sticanjem statusa službenih lica ne bi bile ništa više zaštićene nego što su sada. "Njihova krivično pravna zaštita je već podignuta na najviši mogući nivo u smislu krivičnog prava jer je pre par godina u Krivični zakon ubačena definicija ‘lica koja vrše poslove od javnog značaja’ – a to su lica koja imaju povećani rizik za bezbednost", naveo je Škulić u izjavi za Tanjug. U tom smislu su izjednačeni sa profesijama koje imaju status službenih lica – policija, sudije i tužioci, javni beležnici, izvršitelji i druge, objasnio je Škulić i dodao da nijedna države u svetu ne daje tako velikom broju profesija status službenih lica, a kod nas su to zagovarali lekari, novinari, taksisti, čak i čistači ulica i vozači javnog prevoza…

Doktorka Tanja Radosavljević, međutim, ukazuje na to da lekari u Finskoj i Danskoj već uživaju status službenog lica, a to odnedavno važi i za lekare u Izraelu. U nekim zemljama, kako je naglasila, čak postoji i mogućnost da se pacijent ne može lečiti u ustanovi u kojoj je počinio nasilje.

Naš zdravstveni sistem je, istina, daleko od finskog ili danskog, ali to ne znači da bi bolnice trebalo da budu poligoni za kafanske tuče, a medicinski radnici tretirani kao konobari (uz dužno poštovanje istih), koji kasne sa porudžbinom ili vam donesu vruće pivo. Odgovornost svakako leži i na pacijentima i na zaposlenima u zdravstvenim ustanovama, ali još više na zakonodavnim i izvršnim organima jer, kako sada stvari stoje, nema tog statusa koji može da pomogne kada nezadovoljnom pacijentu "padne klapna".