Da bi Srbija mogla u narednom četvorogodišnjem periodu da izađe na "zelenu granu", potreban je niz reformskih mera koje će da doprinesu rešavanju najvećeg problema naše zemlje – nezaposlenosti.

Borba protiv korupcije je dala rezultate, ali će morati da se intenzivira kako bi se stvorili uslovi za razvoj javnog i privatnog sektora. Činjenica da se samo u procesu javnih nabavki odlivalo skoro milijardu evra kroz razne vrste koruptivnih radnji, dovoljno govori o značaju ove borbe za uspostavljanje povoljnog ambijenta za poslovanje i ulaganja. Jedan od glavnih ciljeva nove vlade treba da bude stvaranje "jeftine države", efikasnog i efektivnog javnog sektora koji će u punom kapacitetu biti servis građana i privrede. Po ugledu na razvijene zemlje, potrebno je staviti fokus na edukaciju kadrova u oblasti javnog menadžmenta i vođenja javnih politika uz drastično podizanje svesti da su etika i društvena odgovornost sine qua non razvoja države i njenih institucija.

Naravno da je departizacija javnog sektora preduslov za postizanje rezultata, ali i omogućavanje međunarodnih konkursa za radna mesta u velikim državnim preduzećima koja bi omogućila konkurenciju i mogućnost privlačenja ljudi sa visokim nivoom znanja i obučenosti, posebno u rukovođenju velikim kompanijama.

To bi faktički značilo sveobuhvatnu korporatizaciju javnog sektora a posebno onih delova koji raspolažu imovinom naše zemlje a danas su oličeni u nizu direkcija koje nemaju čak ni preciznu bazu podataka o imovini države koja je velika i veoma vredna. Zemljišni fond koji bi bio korporatizovan mogao bi ključno da utiče na nivo investicija kroz jasnu ponudu zemljišta i objekata za greenfield i brownfield investicije.

Što se tiče poreske politike, reforma se ne može izvršiti bez uvođenja "gradske rente", koja bi drastično oporezovala imovinu koja nije utilizovana, odnosno imovinu koja se rentira. Oporezivanjem imovine rentijera po zauzeću, odnosno po kubaži, podsticajno bi delovalo na privatnu inicijativu i pokretanje novih poslova, a potpuno destimulišuće na rentnu ekonomiju koja je kod nas veoma rasprostranjena i nerealno oporezovana. Dakle, podsticaji postojećim i novim preduzetnicima a drastično oporezivanje onih koji svoju imovinu ne žele da uposle u cilju stvaranja dodatne vrednosti i zapošljavanja ljudi.

Jedan od najvećih problema Srbije jesu mladi, čija je nezaposlenost 53 odsto, tako da je potrebno mnogo napora i energije da se osmisle programi za njihovo zapošljavanje i napredovanje. Prvenstveno je to moguće obezbeđivanjem volonterskih poslova u državnoj upravi, strateškim pristupom praktičnoj nastavi u procesu visokog obrazovanja i intenzivnom saradnjom univerziteta i fakulteta sa privrednim subjektima. Naravno, ne treba zaboraviti zanate i mogućnost prekvalifikovanja i dokvalifikovanja onih čije zanimanje nije potrebno na tržištu rada, promeniti svest ljudi i napraviti dobru klimu za implementaciju procesa doživotnog učenja u svakoj kući, u svakoj porodici. Pri tome, imam na umu činjenicu da po najnovijim istraživanjima, šest od 10 najatraktivnijih zanimanja u SAD 2006. godine nisu ni postojala tako da su promena radnog mesta i prekvalifikacija potpuno logične i normalne u vreme dinamičnog razvoja nauke i tehnologija.

Preduslov za razvoj inovacije i preduzetništva kod mladih je dostupnost finansiranja pa je neophodno urgentno donošenje zakona o mikrokrediranju i mikrofondovima kako bi mladim ljudima kapital bio dostupniji i kako bi mogli što lakše da prevaziđu prve korake u svom poslovanju.

Preko nam je potreban i nov zakon o radu, fleksibilniji, moderniji koji bi ispunio svoju svrhu a to je fleksibilno tržište rada i olakšavanje procedura i poslodavcima i zaposlenima. Treba nam socijalni dijalog, treba nam dogovor uz to da posla nema niti će ga biti ako se preterano opterete poslodavci, jer ako oni ne budu konkurentni, ako ne izvoze, ako ne postižu rezultate, sve drugo je obesmišljeno. Što bi rekli u Južnoj Koreji, hajde prvo da napravimo kolač pa onda da radimo na pravednoj redistribuciji zato što je tako jedino dobro, jedino moguće.

Srbija definitivno treba da postane preduzetničko društvo umesto službeničkog koje sada imamo. Takvo društvo možemo da stvorimo jedino ako napravimo društveni konsenzus, definišemo nacionalnu i sektorske razvojne strategije, investiramo u obrazovanje i nauku a dobri preduzetnici koji zapošljavaju i stvaraju dodatnu vrednost nam svima budu primer i heroji teškog vremena u kojem živimo.