U tu izbornu nedelju, ka što je red, ustanem, obavim šta imam i izmerim pritisak, jerbo mi nešto varira. Ka što red i graždanska dužnost zapovedaju, sa Svoje žensko čeljade, na dva izborna mesta, obavim glasovanje. Onda se spremim, obučem svečani crveni duks na šniranje, kupim "Camel", da tamo gde idem ne izgledam glup u društvu, i pravac autobus za Beograd.

Stignem, i udarim uzbrdo, pa Balkanskom, bez da sretnem Vesnu Dedić i zapjevam svoju pjesmu, i tako izađem do "Moskve". Raspremim se u obližnjem hostelu, da budem precizniji, u hostelu koji je niže od "Moskve", gde mi je bilo obezbeđeno noćenje. Krenem ka Trgu Republike, na zgradi naspram "Albanije", gde sedište Beogradskog odbora DS, memorišem veliki i beli transparent "Beograd na zemlji"!

NE POKAZUJ RUKOM: Kao ordinarni Nunsovac, ali sa dobrim namerama, da se naglasi, popnem se na treći sprat zgrade u kojoj Udruženje novinara Srbije, gde su i prostorije "Vremena". Stacioniram se ‘de svi, u kafanu koja predvorje Pres sale. Pozdravim se sa svi članovi svirajuće družine, ako sam dobro zapamtio, "Džasmin i haubice", koji čine kolege iz "Vremena", Nebojša Grujučić, Stevan Ristić, Vojislav Milošević i Jasmina Lazić. Jasmina je bila baš za pogledati, načisto u crno-beloj kombinaciji. I domaćica, oli pre organizatorka, Jovana Gligorijević je bila na crno-beloj kombinaciji, ali daleko decentnijoj, jerbo su joj garderobne pruge bile složenije, jednom rečju decentne.

Vidim još šta ima, nekoliko kolega iz Redakcije, odma’ opazim gospodina Sarapu, koji za mnoge, eto i za mene, jedinstveni brend našeg političkog tok-šou novinarstva. Dođem do šanka, vidim šta ima za umene varirajući pritisak, od vina samo "Vranac" i "Krstač", litarski. Opredelim se za "Krstač", za čašu vina, ko zna ko ovo čita. Još ti ja tu uzmem da se držim, Filip Švarm mi urednički reče da treba da pišem o događaju, primim k znanju blago slegnuvši ramenima…

Uto, a možda i ranije, "Džasmin i haubice" su prešle na repertoar. Nažalost, čitaoci će biti uskraćeni za muzičku recenziju, jerbo to mene nije resor. Mene što se smatra sve je to bilo izvanredno. Onda je gospodin Dragoljub Žarković stao pred bend i najavio šta će bude, beše kratak pa stigoh razumem, radi se o doprinosu oslobađanja javnog govora. Ponovim u sebi, Oslobađanje javnog govora!

Pre ulaska u Pres salu razmenim se sa ko neki ljudi, kolega Mirko Rudić bude tu, stignem se pozdravim sa Dražom Petrovićem iz "Danasa, koji, po fanu Oliveri Đurđević, a i ja nemam protiv, jedan od naših najboljih novinara. Onda počela prva sesija "Groznice". Decentna Jovana kao predstavnike manjina predstavi Muharema Bazdulja (Bosanac), Tibora Jonu (Mađar) i Idriza Seferija (Albanac). Do mene sedne moj Slobodan Georgijev, i uze nešto rukom pokazuje na Sefera, oštro ga opomenem da ne pokazuje rukom na Albanca…

Onda voditeljka pitala, a Manjine odgovarale, mene dojmi da Seferi prvi put na Kosovu glas’o za Srbe, jerbo Albanci bojkotovali izbore. Dojmi me i da mu to bilo mnogo lepo iskustvo. Ništa manje me ne dojmi da se Vučić na mađarskom veli Farkaš, diskusija iz publike da li je Aleksandar Tišma Mađar, ili jednostavno Intelektualac, te da Joni, pošto smo svi u čabru, malo hvata jeza od tog čoveka Vučića… Najbolje se vlad’o Seferi, uopšte nije bio prisutan, kad na kraju Jona svima, za ne daj bože, podeli po sendvič, Idriz bi spreman da ga odma’ prosledi onome ko prizna Kosovo…

Na pauzi odem do šanka uverim se da šank radi. Koliko sam mog’o vidim, najbolje išlo pivo. Kafana, bolje rečeno predvorje Pres sale, je bila puna. Puno mladog sveta, mahom ženskog, ne se složim sa percepcijom Dobrog poznavaoca da sve devojke lepe. Od istog Dobrog poznavaoca primim k znanju da je Đorđo Vukadinović daleko duhovitiji, i sve u tom pravcu, nego što izgleda i deluje. Muzika je bila sve življa, i publika je bila živa, na žalost, je l’ se ovo nažalost piše zajedno ili odvojeno, Ivan Hrašovec je kasnio, tako da nema recenzije muzičkog nastupa. Mene što se smatra bilo izvanredno, Džasmin je bila temperamentna…

DAVANJE PITANJA: Onda se desila sesija u kojoj sam i ja učestvov’o. Dakle, gospodin Đorđo Vukadinović, kao analitičar u ulozi voditelja, gospodin Predrag Sarapa, novinar, ja, gospodin Dragan Todorović, novinar, i gospodin Robert Čoban, predstavljen kao medijski tajkun. Gospodin Đorđo, uparađen u crno odelo na belu košulju, je odma’ pokaz’o da je duhovitiji nego što izgleda, pročit’o temu, Kad je kriza maši analiza, istu dopunio, Malo maši, a malo ne maši. Onda je gospodin Đorđo uzeo da postavlja pitanje, pa da ga postavlja, pa da ga daje, gospodin Sarapa je takoreći bio prinuđen da ga opomene da je on tu da postavlja pitanja, a ne da analizira, na šta mu je gospodin Đorđo odgovorio da sad može da vidi kako izgleda kad voditelj postavlja pitanje, i nastavi da postavlja pitanje.

Kad je gospodin Đorđo postavio pitanje, prvi da se rekne dobi reč gospodin Čoban, za neupućene izdavač magazina "Lepota i zdravlje" i još 68 puta tako. Čoban imade da kaže da svoj glas, prvi put, zadrž’o za sebe, jerbo ga ponuda nije zadovoljila. Vidi da skoro 50 posto ljudi uradilo isto, i to zabrinjavajuće. Po njemu, najbolje da svako, a naročito ko može, gleda svoja Zdravlje i lepota posla. Onda na red dojdem ja, pogledam u ‘artije pred sobom i uzmem velim da ulažem protest što nisam bio za stolom sa predstavnicima "manjina", jer držim da sam u ovakvoj Srbiji manjina, kad sebe sam prokont’o ovo sa čim je Brakus izaš’o na Beogradske izbore, to da JESTE SVEjeDNO. Šta sam još rek’o, pa evo, pošto ću sebe najbolje reprodukujem, rek’o sam da sam na prošlim izborima bio Beli listić te da sam, pošto to nije imalo efekta, predložio da se stvar radikalizuje, da se glasa Žutim listićima, tako što bi se biračko telo obrisalo iza paravana, i tako vrlo transparentno pokazalo ovakvim partijama šta se misli o njima.

Još sam rek’o, evo pišem, da bi s obzirom na Istorijski uspeh Vučića, trebalo ponoviti radnju koju je učinio Bogoljub Arsenijević Maki ‘91, kad je osnovao Republiku Koloniju i uradio veliki spomenik Miloševiću u vidu organa polnog i muškog, nameravajući da uradi i spomenik njegovom omiljenom političaru koju bi u vidu zadnjice natak’o na spomenik Predsedniku. Iznesem predlog da bi jopet trebalo zidati Spomenik Novom predsedniku, a da kad se vidi koje njemu najmiliji, onda Ga na Njega nataći. Među učesnicima je bila tišina, i u publici je bila tišina, Đorđo reče, da je to što sam rek’o nema veze sa pitanjem. Složim se, dodam da su mi takve bile pripreme za nastup.

Đorđo dade reč čoveku "koji se nikad ne priprema", pravo gospodinu Sarapi. Ali gospodin Sarapa pokaza da itekako pripremljen, Rezultati izbora očekivani jer je sve završeno pre izbora. Na kraju pripremljenog izlaganja reče, Neka nam je bog u pomoći, ateista sam, ateista kao takav. I još reče, Ne treba se šaliti sa ludacima, što gospodin Đorđo pozdravi kao vrlo dobar odličan aforizam. Onda je gospodin Đorđo nastavio da bude duhovitiji nego što izgleda, i to je trajalo, gospodin Sarapa mu je upadao u reč tražeći pitanje, ali slaba vajda, gospodin Đorđo je preš’o na rezultate i procente, uz’o pita da li je pobeda gospodina Vučića malo prejaka, odgovara da narod mora nekad i nekom ispostaviti račun, pa bi krupijeu mog’o da se slomi sto. Bilo i o ulozi medija, opomenem g. Đorđa da ne sluša šta pričam, da gospodin Petar Luković posle 10 godina, u društvu sa Vučić, nastupio na "Pinku", da to govori da mediji slobodni, da nema diktature, na što g. Đorđo priznade, da nije sluš’o, ali da je on im’o slučaj da TV voditeljka, dok on priča, telefonira, i onda dodo jednu mnogo dobru, da sa izbornim rezultatom ima veze i to što su mnogi iz tzv. Građanske Srbije kolabirali, ko da pomenu eŽpericu, a ne kohabitirali, to je naglasio, sa SNS…

Jopet pauza, šank je radio, muzika se isticala, i Muharem Bazdulj je bio na mikrofonu… Na red doš’o panel koji je vodio Sloba Georgijev, a učestvovali novinar Draža Petrović, Igor Brakus i Viktor Marković iz Njuz neta. Odma’ se kaže, najboljša sesija. Brakus odma’ objavio da na Beogradskim izborima osvojio Jedan posto, i da traži reviziju rezultata, mnogo je to, ne želi da se kaže da je radio za Vučića, skoro je zaplak’o kad je čuo kako su prošli DS, LDP i još neki. Draža Petrović je sve iznenadio poznavanjem praznika, te njihovim značenjem i onim što će nam doneti. Kako rek’o, nije čudo da su rezultati takvi kakvi su, 16. marta, na dan izbora, je Luda nedelja, Mladenci su 22, tako da slavlje kod Naprednjaka može da se nastavi. Brakus iznese podatak da je Dinkić na 1,1, da javljaju da ga je ušio sa 1,4 posto glasova. Marković iz Njuza predoči da ne zna ko je glasao za naprednjake, kod njega na Tviteru je video samo jednog, u svakom slučaju, u pogledu posla kojim se bavi, rezultati mu odgovaraju, i Draža priznade da ne zna nikog ko je glasao za Naprednjake, Brakus objavi da u Rušnju dobio 13 posto, da mu za projekat Beograd pod vodom samo trebaju investitori, da može da cveta proizvodnja peraja, da mora zakazati kod Vučića…

"Groznici" beše kraj, do’vatim se onog hostela. Ujutro se probudim, gradski zvukovi, otvorim prozor, u pogledu bilbord "Čokomehurići puni radosti", parkom ispod prođe žensko, plava skupljena kosa, narandžasta suknja rasečena tek za hod na belim štiklama… Izađem napolje, na pešačkom prelazu kod "Moskve" kolporter obeležen natpisom "Nezavisne novine", deli, prodaje, "Informer". Izodam do Čika Ljubine, tradicionalno sednem u "Monument" sa tradicionalnim Slobodanom, vidim i on poteg’o "Camel". Tradicionalno uzmem palačinku sa četiri vrste sira, preko zalogaja memorišem misao od istraživač Georgijeva: Kakva bre predizborna tišina, sad će tek nastupi tišina! Složim se, takva konstelacija, dok je plać’o račun informiram ga da je u četvrtak, kad ovaj tekst izlazi, meždunarodni Dan sreće!