U radu Vlade mogla se videti sva besmislenost postojanja političkih institucija u Srbiji. Materijal i dnevni red za sednicu ministrima je dostavljan bukvalno pet minuta pre početka sednice. To je bilo u neskladu s Poslovnikom o radu Vlade po kome materijal i dnevni red moraju da se dostave ministrima 24 sata pre početka sednice (član 52 Poslovnika). Razlog za ranije dostavljanje materijala je jednostavan: ne možete na samoj sednici čitati nekoliko desetina strana dugačke zakone i na licu mesta doneti informisanu odluku o tome da li da ih podržite ili ne. Onaj ko vas stavlja u tu situaciju, ili vam ne želi dobro ili vas primorava da donesete odluku u kojoj ima nešto sumnjivo. Niko od ministara (u periodu septembar 2013–januar 2014) nikada nije ispoljio bilo kakvu vrstu protesta zbog ovakve prakse.

Na sednicama se uglavnom ni o čemu ne raspravlja. Ministri se bukvalno stavljaju pred svršen čin: dobiju zakonski predlog koji ne mogu da pročitaju, nakon čega na ekranu računara treba da kliknu "za", "protiv" ili "uzdržan". Razume se, nikada niko nije hteo da klikne "protiv", jer bi to dovelo u pitanje "jedinstvo" Vlade. Sednice su se bukvalno pretvorile u mehaničko kliktanje na računaru. U takvim uslovima Radulović nije video potrebu da dolazi. Posle 8. oktobra, nastavio je da dolazi skoro ceo oktobar, a onda početkom novembra ponovo prestao da dolazi. Umesto njega, na sednice je redovno dolazio državni sekretar Radojko Srbljanović koji ima pravo samo da prisustvuje sednicama, ali ne i da glasa.

Jedini put kada se na sednicama Vlade zaista raspravljalo bilo je sredinom oktobra, kada je Radulović predstavljao predloge zakona o privatizaciji i stečaju. Veliki broj ministara je bio zainteresovan da čuje da li će novi zakon o privatizaciji uspeti da omogući prodaju preko 600 društvenih preduzeća koja više od deset godina stoje u nadležnosti Agencije za privatizaciju. Aleksandar Vučić nije bio prisutan na toj sednici.

Konačno, postojao je i treći razlog što Radulović nije dolazio na sednice u novembru. Odmah u septembru, Radulović je predložio nove ljude na čelna mesta Agencije za privatizaciju, Siepe, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika i Agencije za osiguranje i finansiranja izvoza. To se bile ključne agencije u nadležnosti Ministarstva pomoću kojih Ministarstvo sprovodi politiku. Pošto su u svim tim agencijama sedeli Dinkićevi ljudi, agencije su bile potpuno neupotrebljive: preko njih ništa nije moglo da se uradi. Direktor agencija za privatizaciju, recimo, uopšte nije hteo da se angažuje u prikupljanju "ličnih karata", a bez ličnih karata društvena preduzeća nisu mogla da se očiste od dugova.

Radulovićevo nepojavljivanje je ubrzo postalo problem. Pogotovo za Vučića koji je bio iznerviran što Radulović ne dolazi na sednice. Na sednici od 11. novembra počeo je da kritikuje Radulovića što se ne pojavljuje. Međutim, kritika povodom nedolazaka skrivala je Vučićevu frustraciju što nije smeo da ga smeni. Sredinom oktobra počela je čaršijom da kruži priča kako je Radulović kovertirao ostavku. Paralelno s tim, počelo je napadanje Radulovića u "Kuriru" – ponovo je aktivirana priča o tome kako je kao stečajni upravnik "opljačkao više preduzeća u stečaju".

Iako smo svi bili svesni odakle su dolazili napadi iz "Kurira", Radulović ne samo da nije hteo da se povuče, već je tokom novembra Vučiću poslao nekoliko mejlova sa molbom da prekine blaćenje u medijima i da ga smeni ukoliko više ne želi da on bude ministar privrede. Radulović je bio jako ljut, ali ni na jedan taj mejl Vučić nije odgovorio, ni usmeno ni pismeno. Da se ne bi izgubila emocija, tekst jednog od tih mejlova (od 17. novembra) prenosim u celini:

Subject: Kako dalje

Date: Sun, 17 Nov 2013 23:26:17 +0100

From: Sasa Radulovic

To: Aleksandar Vucic

Dosta je bilo ovog cirkusa. Molim te da ODMAH obustaviš kampanju mog blaćenja preko Dinkića i puštanjem kleveta, poluinformacija, podmetanja i neistina iz neimenovanih izvora medijima.

I pored mojih mnogobrojnih zahteva, ni jednom nismo seli da razgovaramo. Potpuno pogrešne ekonomske mere su donete bez ikakvih konsultacija samnom.

Tvoj kabinet potpuno urušava institucije sistema. To mora da prestane. Ne može tvoj kabinet da pravi dilove sa investitorima. Tvoji savetnici su potpuni diletanti za ovako ozbiljne stvari.

Ako ne želiš da više vodim resor privrede, smeni me. Nemoj da očekuješ da sam podnesem ostavku. Nemoj da me blatiš po medijima. Povuci nalog da se kopa po stečajevima u kojima sam radio. Ne možeš da me uceniš. Smeni me ako hoćeš da tvoj kabinet, Siniša Mali i Dinkić sa svitom, vode ekonomiju i finansije, a da ministri budu samo fikus.

Pola grada već zna da si hteo da me smeniš, pa da si onda rekao da ne možeš da me smeniš, pa da si sad krenuo da me blatiš i da bi da me uceniš. Zašto li pričaš ljudima ovo, pa se širi po celom gradu, stvarno ne razumem. Smeni me ako ti smetam.

Šta radiš sa Dinkićem ne želim ni da spekulišem. Ako hoćeš njegovu politiku, smeni me. Sa mnom, ne možeš da vodiš njegovu politiku van institucija sistema.

Svi poslovi sa UAE izgledaju kao pranje novca. Tragikomično je bilo "predstavljanje" navodnih projekata od Mubadale pa na dalje. Osim Dinkićevih ljudi i advokata, niko nije video nikoga iz UAE–a.

Zašto se ometa istraga u predmetima SIEPA i Vršački vinogradi? Šta se čeka sa predmetom Nacionalna štedionica kad je gotov i čeka realizaciju?

Ako odlučiš da nastavim da radim, tvoj kabinet mora da poštuje institucije ministarstva. Institucije koje su u nadležnosti Ministarstva privrede su: AOFI, Agencija za privatizaciju, SIEPA, ALSU, APR i Fond za razvoj. Ili ja kao ministar vodim ove institucije, ili više nisam ministar. Ako ne želiš da vodim te institucije, smeni me.

SIEPA se ukida. To je korumpirana institucija koja se ne može reformisati. Do kraja sedmice molim te da moj kandidat Vladimir Milenković prođe kadrovsku komisiju i bude imenovan na vladi. Njegov zadatak je da zatvori SIEPA. Takođe treba odbiti ostavku i razrešiti Božidara Laganina zbog zloupotrebe službenog položaja.

Subvencionisanje po radnom mestu se ukida. Ovo arčenje novca ne može više. Umesto njega, treba SMANJITI NAMETE NA RAD. To je najbolja "subvencija".

ALSU se ukida. Molim te da Ivana Matić bude imenovana za novog direktora. Njen zadatak je da zatvori ALSU.

Molim te i da daš nalog da me postave na mesto predsednika upravnog odbora Fonda za razvoj. Do kraja sedmice ću imati kandidata za direktora Fonda za razvoj. Fond mora da radi po novim pravilima.

Do kraja sedmice ću imati i kandidata za direktora APR.

Jat–Etihad, Al Rafawed i svi drugi ugovori moraju idu preko ministarstva. Ne može dete postavljeno na mesto državnog sekretara u ministarstvu finansija da vodi ove poslove. Ne može Ministarstvo finansija da daje subvencije za privredu. Sav višak novca mora da ide na smanjenje nameta na rad.

Zakon o radu mora da prođe ukoliko želimo ozdravljenje. Jedini razlog zašto sindikati prave gužvu je što misle da se ti slažeš sa njima. Smanjenje nameta na rad takođe.

Ne da sam ljut, nego nemam reči. Samo nemoj da negiraš molim te. Nemoj da mi vređaš inteligenciju. Ako ti ne odgovaram, smeni me. Ako odlučiš da ostanem, moraš da me pustiš da radim.

Molim te javi mi svoju odluku. Dok ne odlučiš, neću dolaziti na sednice vlade. I onako su potpuno besmislene. Materijal se dostavlja minut pred vladu. Niko ništa ne govori na vladi. Ništa se ne diskutuje.

Saša

Kako je objašnjeno ranije, Radulović je vrlo brzo izgubio podršku u Vladi, ali je dobio podršku međunarodnih činilaca – Svetske banke, MMF-a i Stros-Kana. Njima je bilo jasno da je jedini ministar koji nešto ozbiljno želi da uradi u Vladi upravo Radulović. Kada je 4. novembra Stros-Kan došao u svoju drugu posetu Beogradu, iste večeri sastao se sa Aleksandrom Vučićem. Vučić ga je poveo na večeru u jedan restoran na Senjaku. Susretu su prisustvovali Guzenbauer i Goran Vesić. Stros-Kan je zapitao zbog čega sastanku ne prisustvuje i Radulović. Vučić ga je odmah nazvao i Radulović je stigao u restoran oko 21.00. Nakon što je večera počela, Vučić je tražio od gazde restorana da mu pored stola namesti televizor kako bi mogao da prati košarkašku utakmicu Budućnost–Zvezda. Guzenbauer, Stros-Kan i Radulović su razgovarali o privrednoj situaciji, Vesić je uglavnom slušao, a Vučić je uglavnom gledao košarku. (Budućnost je pobedila sa 62:60.)

Pošto nam je svima bilo jasno da su Radulović i Vučić već u klinču, Radulović se sutradan sastao samostalno sa Stros-Kanom i objasnio mu kako već više od mesec dana kadrovska komisija Vlade ne želi da odobri ljude koje je Radulović predložio na čelna mesta nekih od važnih ustanova koje su bile u nadležnosti Ministarstva privrede (Agencija za privatizaciju, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, SIEPA itd.). Ako to ne bude moglo da se uradi, Ministarstvo neće moći da privatizuje preduzeća u restrukturiranju. Stros-Kan je ozbiljno shvatio ovo upozorenje, jer je njegov posao zavisio od toga da li će preduzeća u restrukturiranju moći da se prodaju. Posao Stros-Kana je bio da nađe kupce za ta preduzeća. On je, međutim, znao da preduzeća ne mogu da se prodaju ako nisu sređena (očišćena od dugova i bez viška zaposlenih) ili ako prodavac ne želi da ih proda. Ako se na čelnom mestu Agencije za privatizaciju ne nađe osoba koja shvata privatizaciju ozbiljno, preduzeća neće moći da se pripreme za privatizaciju. Stros-Kan zaista od Vlade Srbije nije tražio honorar. Ali je nameravao da ga traži od onih koji budu hteli da kupe preduzeća. Ako preduzeća ne budu mogla da se prodaju, nema ništa od honorara.

Stros-Kan se poslednji put u Beogradu u svojstvu savetnika Vlade Srbije pojavio 7. februara 2014. godine kada se sastao sa Vučićem i Krstićem. Sastanak je, za razliku od prethodnih sastanaka, prošao bez medijske pompe, a mediji nisu čak izvestili ni šta je bio povod, ni sadržaj sastanka. Mi smo već tada napustili Ministarstvo, tako da niko od nas nije znao o čemu su razgovarali Stros-Kan, Vučić i Krstić. Pretpostavljamo da je Stros-Kan svratio da se uveri u ono što mu je verovatno bilo jasno i pre toga – da od privatizacije nema ništa. Kao i od njegovog honorara.

Kako je vreme prolazilo sukob se razbuktavao, a Vučić je bio sve nervozniji. To nije moglo da se vidi u javnosti, već samo na sednicama Vlade. Na pomenutoj sednici od 11. novembra Vučić je počeo da kritikuje državnog sekretara Srbljanovića pitajući ga: "S kim se ministar konsultovao iz Vlade kad daje izjave o ukidanju Siepe i podsticaja za strane investicije? Kako da nađemo partnere za FAP i ostale kompanije?" Onda je bio ironičan: "Ministar Radulović možda misli da je do boga, ali ja vam kažem – on nije bog." Vučić je rekao da više ne može da podržava poteze Radulovića za koje nije konsultovan. Sednica je zaključena tako što je Vučić sa dnevnog reda skinuo pitanje smene Božidara Laganina (tadašnjeg direktora Siepe) koju je na dnevni red stavio Radulović. Niko nije mrdnuo prstom. Sve ovo je izašlo u javnost kada su "Večerenje novosti" 14. novembra prilično verno prenele šta se dešavalo na ovoj sednici.

Još veći pritisak Vučić je počeo da vrši na Radojka Srbljanovića na sednici od 23. novembra. Sednicu je otvorio Dačić koji je uljudno pokušao da preko Srbljanovića pošalje poruku Raduloviću da počne da dolazi na sednice. Nakon toga reč je uzeo Vučić, koji se razgoropadio. Ponovo je počeo da ponavlja argument sa prethodne sednice, ali sada se pojavio novi aspekt kritike. Iako je znao razlog zbog kojeg Radulović ne dolazi na sednice i lako mogao da ga smeni, Vučić je tri puta tokom svog govora preteći ponovio Srbljanoviću: "Izađite iz Vlade! Ako nećete da radite timski, izađite iz Vlade!"

To jutro, 25. novembra, Miroslava Milenović (Radulovićeva specijalna savetnica) provela je sa Aleksom Jokićem (šefom Vučićevog kabineta) dogovarajući tačku dnevnog reda na kojoj bi trebalo da se potvrdi smena Božidara Laganina (tadašnji direktor Siepe), na njegovo mesto postavi novi direktor Vladimir Milenković, a na mesto direktorke Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavi Ivana Matić. Milenković i Matićeva je trebalo da zatvore obe agencije. Milenovićka i Jokić se nikada nisu složili oko ovih personalnih promena, već samo oko toga da se njihovo razmatranje postavi na dnevni red. Sednica je zakazana za po podne. Na sednici je trebalo da se nađu i četiri kontroverzne tačke. Radulović je odlučio da dođe na sednicu.

Sednicu je vodio Vučić (Dačić je bio van zemlje). Kada su četiri tačke došle na dnevni red, Vučić je pitao:

"Da li su ova postavljenja dogovorena?", i pogledao u Radulovića. Radulović je potvrdno klimnuo glavom.

"S kim je dogovoreno?"

"Sa Aleksom Jokićem", odgovorio je Radulović.

"Pozovite mi Jokića!", reče Vučić. Dok su čekali Jokića, Vučić je nastavio s pitanjima: "Ko je ovaj Vladimir Milenković?"

"Radio je kao finansijski direktor u Americi. Više od deset godina", reče Radulović

"Gde?"

"U Americi."

Aleksa Jokić je došao zadihan i crven. Preznojavao se. Vučić ga je pitao da li su ove personalne promene dogovorene. Aleksa je odgovorio odrečno.

"Pa dobro, jesu li dogovorene ili nisu?", pogledao je u Radulovića.

"Dogovorene su da se stave na dnevni red", rekao je Radulović.

U sali je nastao totalni tajac.

Vučić je potom nastavio u sebi da čita Milenkovićevu biografiju još celih pet minuta. Svih tih pet minuta u sali je i dalje vladao totalni tajac. Tišinu je narušavala Miroslava Milenović, koja je sedela iza Radulovića i tiho kuckala olovkom po čaši vode, jer joj je, po sopstvenom priznanju, sve to bilo zabavno.

Nakon toga Vučić je podigao pogled i rekao: "Srpska napredna stranka se nikada nije protivila ideji da stručni nestranački kadrovi zauzmu važna politička i administrativna mesta, pa neće ni sada. Ali nedopustivo je da se poštuju naša pravila i procedure, onako kako se dogovaraju svi kadrovski predlozi, a ne ovako ad hoc. U skladu s tim, podržavam da se gospodin Milenković i gospođa Matić izaberu na ove funkcije." Cela vlada je kliknula na opciju "za".

Ali to nije bio kraj. Nakon što je Vlada usvojila postavljenja, Vučić je okrenuo pogled prema Raduloviću: "Ti misliš da ovde možeš da zaobilaziš institucije i radiš šta hoćeš, jer te se svi ovde boje, i niko ne sme ništa da ti kaže. Ali ja da ti kažem – ja te se ne bojim."

Glavni razlog za sukob Radulovića i Vučića, pored prakse vođenja ekonomske politike iz kabineta i potpisivanja tajnih ugovora, bila je rešenost Saše Radulovića da završi proces privatizacije koji se u Srbiji vuče od 2001. godine. Opstrukcija na kadrovskoj komisiji je zapravo bila posledica činjenice da Aleksandar Vučić nije želeo da se privatizacija završi. Postojala su dva razloga za to.

1) Novi zakon o privatizaciji je trebalo da okonča privatizaciju preko 600 preduzeća koja već više od deset godina tavore u nadležnosti Agencije za privatizaciju. Privatizacijom društvenih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju političke stranke bi izgubile mogućnost da na rukovodeća mesta tih preduzeća postavljaju svoje ljude. Pošto veoma mali broj takvih preduzeća nešto proizvodi, Vlada je obavezna da im daje subvencije iz kojih se isplaćuju zarade kako bi zaposleni mogli da prežive. Ali subvencije nikada ne idu same. Ovaj kanal finansiranja takođe predstavlja deo mašine za rasipanje para opisane u glavi 4 jer veliki deo tog novca nikada ne stigne do radnika, već preko partijski postavljenih direktora odlazi u privatne džepove i stranačke kase.

2) Decenijski status tih preduzeća stvorio je čitavu jednu armiju ljudi koji su dovedeni u poziciju da žive od subvencija i ušteda koje nastaju neplaćanjem poreza i doprinosa i usluga komunalnim i javnim preduzećima. Svetska banka je izračunala da održavanje takvog statusa društvenih preduzeća poreske obveznike u Srbiji godišnje košta oko 750 miliona dolara. Prirodno je da niko od 100.000 zaposlenih u tim preduzećima nije bio ozbiljno zainteresovan za promenu statusa. Kada je 31. oktobra otišao u Priboj da prekine protest zaposlenih u FAP-u, to je shvatio i Aleksandar Vučić (vidi glavu 1). Sindikalna industrija koja se s vremenom razvila u ovim preduzećima uspela je da ga navede da zaustavi donošenje tih zakona 20. januara kada je sa premijerom i dvojicom sindikalnih vođa zaustavio reforme koje su započete u Ministarstvu privrede.