Još jedno jutro: ne baš razbuđen nišanim stepenike i posle trideset dva "krca" u kolenima eto me u podzemlju: uz prigušeno o-joj-joj, rutinsko stenjanje zbog sada već ustaljenog bola u leđima, sedam na sklopivo/rasklopivu šamlicu kupljenoj davno-davno na Kalenića pijaci. Rasušila se, škripava je i klimava, te svako malo poneki ekserčić izviri iz sedala. Povremeno ga/ih čekićem privedem poznaniju reda i poretka, ama badava: vazda ponovo izviruju i kidaju niti gaća/pantalona koje glavom zakače. To je, naime, jedan od razloga što je sve što od odeće imam, a oblači se tako što se noge proture kroz odgovarajuće otvore, prosenjeno/pocepano na turu.

Pritiskam taster/dugme na kome piše start/stop, čime moja aktivna uloga u ovom svakojutarnjem ritualu skoro pa istovremeno počinje i završava se: posle tog inicijalnog poteza, činodejstvovanje preuzima mikroprocesor: sve što će nadalje da se dogodi zabeleženo je u digitalnom "ako-onda" kodu. Jedino čime još mogu da utičem na tok događaja je ulaganje veta ponovnim pritiskom na ono start/stop dugme/taster.

Prvo se uključuje ventilator. Posle pola minuta duvanja u prazno, tek koliko da razveje eventualne ostatke jučerašnje seanse, ventilator usporava, tihi "klik" releja pušta mrežni napon u grejač, malo posle pokreće se motor transportera goriva… Dok košpice od višanja zvone padajući u posudu za sagorevanje, natenane zavijam cigaretu.

Pogled mi je prikovan na otvor zastakljen termootpornim keramičkim staklom: mrkli mrak je iza njega, ali ne zadugo. Magija počinje jedva vidljivim crvenilom tačke u okeanu pomrčine, toliko bledim da se pod obavezno zapitam da li ga zaista vidim ili samo projektujem želju tipa "šta je babi milo…" – čas je tu, čas nije. Posle minut-dva, po ne baš glasnom huju u ložištu znam da samo što nije: crvenilo jače zatreperi, obasja ložište, bljesne plamičak, pa nestane, pa opet bljesne i na kraju, ustali se, onda izbije još jedan, pa još jedan, sve dok se ne sastave.

Vreme je da i ja zapalim "prvu jutarnju". Odbijam dimove pogleda i dalje prikovanog za dešavanja "na ekranu", prozorčetu na vratima kotla, iznova zadivljen prizorom, frakcionom destilacijom lignina tokom koje isparavaju manje složeni ugljovodonici: kako nastanu, namah se "krekuju" na one još manje složene i tako sve do onih najjednostavnijih, da bi na kraju i oni bili razlomljeni na elementarni ugljenik i vodonik koji u zagrljaju sa kiseonikom čine Sveto Trojstvo postanja – oksidaciju. Iz tog zagrljaja nastaje Sveto trojstvo II, ugljen-dioksid i voda, jedinjenja bez kojih života nema, kao i energija u svom osnovnom obliku. Toplota.

U sledećih nekoliko minuta plamen se stabilizuje, umiruje, ujednačuje: na svakih dvadeset sekundi transporter ubacuje po nekoliko grama košpica u vatru i tako proces obnavlja. Temperatura vode u kotlu raste i kad dostigne optimum, procesor uključuje cirkulacionu pumpu. Grejanje je počelo, a u komandovanje se uključuje i sobni termostat: spram njegovog izveštaja sa terena plamen će da se pojačava, odnosno utihnjuje.

Ustajem sa hoklice uz isto onakvo stenjanje sa početka priče, izvireli ekserčići kidaju one niti za koje su uspeli da se zakače… Još neko vreme stojećke se divim sjaju, boji i obliku plamena… Jutrenje je završeno.

Neće dugo proći, navratiću opet, pa posle opet i opet, bez neke naročite potrebe već tek onako, da budem u toku događanja. Ako sam van kuće, zadužujem nekog od ukućana da me odmeni, svako malo proveravam da li je "sve u redu", mada znam da jeste. Tako sve do kasno uveče, do večernjeg, kad se seansa završava pritiskom na ono start/stop svemoguće dugme/taster. Do sledećeg jutra.

Istina, nije nužno moje ili bilo čije prisustvo kako ujutro tako i preko dana i uveče: mikroprocesor je kadar sam da odluči kad će vatru da upali, koje će snage plamen da bude, kad da se ugasi… Kao, na početku sezone se uključi, na kraju sezone se isključi, u međuvremenu se (samo) dosipa gorivo i/ili počisti pepeo. Nije nego!

Šta je ono beše Mojsije video na Sinaju u plamtećem grmu kupina? E, pa isto to vidim i ja u onom početnom bledom crvenilu, u onom prvom plamičku, potom u vatri: kotao u kome plamen obitava je oltar, hram je kuća koju on svojom milošću – toplotom daruje, a ja mu dođem kao neki prvosveštenik.

Nisam usamljen: poznajem podosta ljudi koji većinu vremena koje bi se moglo nazvati slobodnim provode u kotlarnici. Sneli su dole trosed, koju fotelju, mali frižider, radio i kamperski televizor, sede tamo sa pajtašima, cirkaju pivo i razmenjuju iskustva, bistre tehnološke procese koji im se pred očima odvijaju, razmatraju uticaj meteoroloških uslova – vazdušnog pritiska i vlažnosti, pravca i brzine vetra na odnos primarne i sekundarne promaje, sve u težnji da kroz povećanje iskorišćenja goriva smanje račun za grejanje.