Share fondacija predložila je 26. februara svim učesnicima u političkom životu Srbije da potpišu "Deklaraciju o poštovanju internet sloboda u političkoj komunikaciji", koja sadrži smernice za političku komunikaciju kojom se poštuju pravne i etičke norme i uvažava internet kultura. Cilj Deklaracije je da se uspostave jasna pravila za otvorenu i slobodnu političku debatu na internetu, u kojoj će svako moći da izrazi svoje mišljenje bez straha od represije i cenzure i drugih vidova kršenja ljudskih prava. Na dan objavljivanja deklaracije, Share fondacija izdala je saopštenje u kom se kaže da je važno uspostaviti granicu između toga šta predstavlja legitiman politički angažman na internetu, a šta neprihvatljivo postupanje kojim se krše etičke i pravne norme i ugrožavaju internetske slobode i ljudska prava. "Deklaracija zato i sadrži principe o kojima svi učesnici u političkoj komunikaciji treba da razmisle kako bi ona ostala fer i korektna, ali i ukazuje na pravne sankcije koje mogu uslediti kao posledica kršenja principa", objasnili su iz Share fondacije, upozoravajući na pojave kao što je "misteriozni nestanak" pojedinih video-snimaka sa interneta, zatim na upade na sajtove nezavisnih onlajn medija, kao i na masovnu zloupotrebu opcije za prijavljivanje sadržaja na internetu. Deklaracija se može potpisati na adresi www.deklaracija.net, a potencijalne zloupotrebe i kršenja načela Deklaracije mogu se prijaviti na adresu deklaracija@sharedefense.org.

Direktan povod za Deklaraciju bio je "slučaj Feketić", odnosno cenzurisanje satiričnog klipa nastalog nakon što je potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić učestvovao u spasavanju zavejanih građana na autoputu kod Feketića.

"Nakon ‘slučaja Feketić’, internet su preplavili tekstovi o tome kako se političke partije ponašaju na internetu. Najčešći komentari su bili kako je taj prostor kod nas potpuno neregulisan, kako nema zakona, kako je država kriva… Međutim, situacija nije baš takva", kaže u razgovoru za "Vreme" Đorđe Krivokapić, direktor za pravne prakse Share fondacije: "Tu sad treba postaviti pitanje da li Srbija svojim zakonima treba dodatno da reguliše internet ili se to može odvijati i kroz poštovanje već postojećih zakona i principa. Zato smo, zajedno sa delom internet zajednice, krenuli u pisanje principa kojima zapravo nismo rekli ništa novo, već smo se samo pozvali na već postojeće zakone Republike Srbije. Tako smo objasnili da postoji čitav niz radnji za koje se čini da su dozvoljene i van domašaja državnih organa, a da one to zapravo nisu. Za njih može slediti pravna odgovornost, bilo prekršajna, krivična ili u vidu naknade štete. Principi deklaracije oslonjeni su na postojeću pravnu regulativu, ali su dopunjeni etičkim normama i principima komunikacije koje važe i na internetu. Takođe, uputili smo poziv aktivistima stranaka, da učestvuju u raspravama, da budu kreativni i duhoviti, ali da to rade na jedan način koji je prihvatljiv i već 20 godina važi u tom prostoru."

"VREME": Šta nam je sve "slučaj Feketić" pokazao o nivou razvijenosti internet komunikacije i internet kulture u Srbiji?

ĐORĐE KRIVOKAPIĆ: Rekao bih da je "slučaj Feketić" pokazao više stvari. Najpre, pokazao je da kultura parodije i satire živi u društvu i da je slobodna. Dobili smo mogućnost da jednu situaciju pogledamo iz drugog ugla. Nebitno je da li nam je bila smešna ili jako ozbiljna. Mnogi od nas su se jako zabrinuli kada se sve to desilo. Ali ceo događaj jeste pokazao da društvo može da odgovori na neke pojave i neke anomalije koje se javljaju u medijskom prostoru i može da ih razotkrije i barem da da drugačiji ugao, kako bi javnost imala uvid i u taj ugao.

Takođe, Feketić je pokazao da su oni koji žele da kontrolišu javnu sferu, tu kontrolu izgubili. Videli smo da neki misle kako je kontrola javne sfere za njih cilj i da su im sva sredstva dozvoljena kako bi ga ostvarili u svojoj promotivnoj kampanji. Naučili smo i da osim aktivista stranaka koji vode određene timove, oni na raspolaganju imaju i druge činioce, kao što je Radio-televizija Srbije, privatna kompanija KZV Music, pa se onda pojavila Unija diskografa Srbije, dakle, čitav krug aktera koji koriste različite mehanizme na internetu, kako bi određeni sadržaj uklonili, bez mnogo razmišljanja o posledicama. Takođe, pokazalo se da internet zajednica u Srbiji ume da odgovori na te izazove – mi smo 24 sata imali ozbiljan rat u vidu postavljanja i skidanja spornog satiričnog klipa, uz veliki broj pojedinaca koji su na mrežama govorili šta se događa i doveli do toga da to postaje tema čitave nedelje u Srbiji na samom početku izborne kampanje.

To znači da je internet uspeo da unese u tradicionalne medije nešto što nikad ne bi postojalo kao tema u njihovim uobičajenim "eko-sistemima".

U suštini, Feketić je jedna od onih jako neprijatnih situacija koje su zapravo vrlo korisne, jer akteri kroz njih nauče mnogo i shvate rizike svoje nepromišljenosti. Naučili su koliko su mehanizmi kontrole koje koriste, zapravo opasni po njih same. Jer, cenzura na internetu je nešto što je jako teško, gotovo nemoguće izvesti. U određenom smislu, sve što se desilo je jako dobro, jer u nastavku kampanje vidimo da nema sličnih incidenata, a nema ni sličnih pojava cenzure, poput skidanja teksta Dušana Mašića o "Kurirovom" pisanju, ili skidanja teksta o ćerki Jorgovanke Tabković, ostavke ministra Saše Radulovića… Oni koji intenzivno prate društvene mreže, mogu da vide i da je jedna od stranaka koja je bila najaktivnija na netu sada malo mirnija.

Globalno gledano, kakvo je stanje interneta danas u odnosu na prethodne dve decenije?

Ako govorimo o trenutnom stanju interneta i tome kako smo došli u današnju situaciju, moramo da se vratimo na početak i na to šta internet znači za društvo. Kada ulazimo u rasprave o internetu, treba da imamo u vidu da su one po samoj svojoj prirodi globalne, jer je internet globalna stvar. Samim tim, kad govorimo o društvu, govorimo o globalnom društvu. Upravo iz te globalne prirode interneta proističe čitav niz problema sa kojima se danas suočavamo. Internet je fenomen koji je uspeo da prevaziđe nacionalne granice, i to se desilo spontano i neočekivano. Prva tema o kojoj bi trebalo da govorimo je prostor interneta. Kao pojedinci, mi smo ograničeni na prostor i na ono dokle dosežu naša čula. Tako je bilo kroz čitavu ljudsku istoriju, s tim što smo u određenim trenucima istorije mogli da skupimo znanje u određeni prostor kao što su biblioteke. Ali, tek sa razvojem interneta, prostor je dobio novu karakteristiku – gde god se nalazili, naše čulno opažanje doseže mnogo dalje od tog mesta. U tom smislu, internet je mnogo učinio na planu nadogradnje ljudske svesti.

Internet nije nastao planski, već kao skup niza manjih informacionih sistema, koji su povezani na osnovu određenih protokola, koje nisu utvrdile ni države ni korporacije, nego inženjeri koji su stremili ka optimizaciji sistema i mogućnosti razmene između različitih semantičkih nivoa. Taj prostor je za nas otvorio neverovatne mogućnosti, pa možemo potpuno slobodno da pristupamo informacijama, da to činimo na način na koji želimo.

Tako su stvari izgledale na početku. Internet-prostor je danas nešto drugačiju. U njemu se danas vode razne operacije, pripremaju sajber ratovi, obavlja špijunaža… To je prostor koji svaka nacionalna država danas želi da okupira i preuzme kontrolu nad njim, da preuzme kontrolu komunikacija i informacija. To je ono što gledamo danas. Ideja svake od država, i to vidimo u okviru elektronskog nadzora jeste da može da presretne bilo kakvu komunikaciju koja se odigrava na mreži. Sa stanovišta ljudskog društva, to je jako opasno. Kroz čitavu istoriju mi imamo mogućnost da sednemo, da odemo u ćošak, sklonimo se i razmenimo informacije, bez mogućnosti da ih bilo ko presretne. Ono u što sve države na svetu danas u manjoj ili većoj meri pokušavaju, jeste da postave sisteme pomoću kojih mogu da svaku komunikaciju zabeleže i kontrolišu. Tu je najveći problem: imali smo jedan sjajan period od 20 godina, koji nam je omogućio da se osećamo slobodno, gde god živeli na kugli zemaljskoj. U tom prostoru, svako je uspeo da pronađe mesto za sebe i ostvarili smo napredak koji je potpuno neverovatan za razvoj ljudskog društva. Taj osećaj slobode danas sa jedne strane ugrožavaju države, a sa druge korporacije, čiji se biznis modeli i činjenica da nude besplatne usluge, zasnivaju na prikupljanju ogromnog broja informacija. Ta sloboda preti da nestane i postane mehanizam kontrole.

Kada govorimo o državama, osim slučaja NSA i Sjedinjenih Američkih Država, koje još primere možemo da navedemo?

Čini se da danas svi koji mogu koriste mogućnost, odnosno zloupotrebljavaju principe jednog otvorenog, decentralizovanog i slobodnog sistema kakav je internet, da bi vršili nadzor, prikupljali podatke, manipulisali informacijama, kontrolisali javno mnjenje… Najdrastičniji primer s kojim smo se suočili je zloupotreba elektronskog nadzora kako bi se ugrozilo pravo demonstranata na javno okupljanje u Kijevu pre nekoliko nedelja, kada su demonstranti dobili SMS poruku u kojoj je stajalo: znamo ko ste, znamo gde ste i možemo protiv vas pokrenuti pravne postupke. Pokušavamo da govorimo o pravu na anonimnost u digitalnom prostoru, a to pravo više nemamo ni u digitalnom prostoru jer svako od nas nosi mobilni telefon.

Ali, ovi mehanizmi nadzora, kontrole i zastrašivanja o kojima govorimo, u suštini nisu novi, samo su postali perfidniji i suptilniji.

Suštinska razlika je u tome što naše kretanje kroz mrežu može ostavljati tragove, a onda smo dobili čitav set nove regulative koji je obavezao posrednike – koji su po prirodi tehničkog karaktera i neutralni – da prikupljaju te tragove. Govorim o propisima o zadržavanju podataka i čitavom nizu drugih propisa. Ali kada pričamo o praćenju i prikupljanju podataka, treba da se vratimo na korporativni sektor, a ne na državu. Država ima svoje procese u pokušaju da ostvari što veću moć u digitalnom prostoru, a sa druge strane, oni koji su državi suprotstavljeni, jesu zapravo korporacije, koje su taj prostor već zauzele. Krenimo od Gugla i Fejsbuka, preko Majkrosofta, Epla, i tako dalje… Kao što znamo, Gugl i Fejsbuk su dva ogromna sistema, koji nama pružaju neizmeran broj potpuno besplatnih i fantastičnih usluga. Mi smo kao društvo evoluirali zahvaljujući tome što možemo da koristimo čitav niz njihovih usluga koje su jako dobre i komforne, zahvaljujući kojima se brže snalazimo, brže mislimo… One su besplatne, a čak i da hoćemo da ih platimo, nemamo kako. Međutim, na jedan način ih ipak plaćamo – time što se obavezujemo da sve podatke i sve što prolazi kroz njihov sistem, dajemo tim kompanijama. Onda one naše podatke obrađuju i ostvaruju svoj biznis model, uglavnom kroz targetirani marketing, ali i na druge načine. Mi zapravo nemamo nikakvu garanciju ni saznanje na koji način će ti podaci biti korišćeni za dve, pet ili deset godina. Zapravo, već danas, korporacije o nama znaju više nego mi sami. Države stalno pokušavaju da se sa tim izbore, ali sada treba da se vratimo na činjenicu da je internet globalna mreža. Nadamo se da u toj globalnoj mreži, korporacije mogu biti čuvari ljudskih prava. One moraju da poštuju principe, to jest standarde o ljudskim pravima koji su definisani međunarodnim poveljama i da to implementiraju u svoje politike. To znači da državama omogućavaju pristup svojim, odnosno našim podacima samo u situacijama koje su propisane zakonom. Dakle, globalna mreža i pristup podacima treba da budu regulisani ne tako što će neko imati punu kontrolu, nego da to treba da bude jedan složen odnos pojedinačnih procedura, u kojima će biti jasno definisana prava države, prava korporacija, prava zajednica i prava pojedinaca.

Da li to znači da kad govorimo o deregulaciji interneta, nije stvar u tome da niko nema kontrolu, već da se ona raspodeli na sve aktere?

Tako je. Internet je nastao kao mesto koje je ničije i svačije. Svi mi smo svoje resurse povezali u mrežu koja međusobno komunicira i gde je protok informacija slobodan. Kada je internet nastao, bilo je jako teško objasniti čiji je internet. A on je zapravo nastao na osnovu jednog širokog konsenzusa organizacija i pojedinaca. Mi smo bili vlasnici svog hardvera, softvera, mejla koji smo mogli da šetamo sa servera na server i da niko ne poseduje tehnologiju kroz koju komuniciramo. Danas se sve više približavamo vlasničkim sistemima. Gugl i Fejsbuk su vlasnički i mi pristajemo da našu digitalnu slobodu podvrgnemo nadležnosti nekih korporacija. Onda se vraćamo na pitanje odnosa između država i korporacija. Da li naša država može da natera Fejsbuk i Gugl da poštuju zakone? To pitanje je još otvoreno, ali ima mišljenja da ni korporacijama ne treba dozvoliti da biraju mesto čijim će se zakonima podvrgnuti, nego da i tu mora da postoji balans između prava u svim državama i načina na koji korporacije regulišu taj prostor.

Koji još rizici postoje kada govorimo o učešću pojedinaca u digitalnom prostoru?

Uključivanjem u digitalni prostor mi prihvatamo niz rizika. Jedno istraživanje koje trenutno radimo odnosi se upravo na to kako mlađe generacije koje su svesne tih rizika menjanju svoje ponašanje. To znači da u kontekstu privatnosti oni imaju osećaj da su stalno u javnom prostoru, ali komuniciraju na takav način da samo najbliže okruženje može da ih razume. Tinejdžeri danas postavljaju na Fejsbuk statuse koje njihovi roditelji, čak i ako ih prate, ne mogu da razumeju. To pokazuje da se ljudsko društvo, način komunikacije i odnos prema privatnosti – menjaju.