Tad su se, pod bombama, događaji ubrzavali. Sve se to izmešalo u jedan košmar. Neki od toga prave romane, neki su napravili rodoljublje pa ga sad krckaju kao đinđuve po kineskim pijacama, neki su utekli pa se godinama posle predstavljaju kao najbolji svedoci onoga što nikad nisu videli, ali je to, u suštini, bio ozbiljan biznis, pod sloganom "gde si bio kad je grmelo."

Meni se, nekako naopako, pored svih mojih onovremenih muka, urezao u glavu petak, 9. april, dakle dva dana pred ubistvo Slavka Ćuruvije. Konferencija u Vladi Srbije. S jedne strane Aleksandar Vučić, ministar za informisanje u toj "ratnoj vladi", s druge strane glavni urednici medija.

Da me sad na muke stave, ne bih se setio direktiva o izveštavanju u uslovima ratnog stanja, niti bih taj datum pamtio da na Uskrs, u nedelju, 11. aprila, nisu ubili Slavka Ćuruviju.

Tog Velikog petka, pred kraj sastanka na kome se utvrđivala neka od banalnosti ratnog stanja (na primer, da li je reč o agresiji ili o ratu), ustao je Ratko Dmitrović (sada glavni urednik "Večernjih novosti", a tada, da me ubijete, ne bih se setio čega) i protestovao povodom teksta objavljenog u "Politici Ekspres" pod sad već legendarnim naslovom "Ćuruvija dočekao bombe" u kome se Slavko označava kao izdajnik.

Sav crven u licu ustao je Đorđe Martić, tadašnji glavni urednik "Ekspresa" i branio tekst novinara Miroslava Markovića (oprosti Bože, obojici sam bio urednik, što je dokaz da je zanat opasna rabota ako ga ne prati moral), a svi prisutni u velikoj sali Vlade Srbije dobro smo znali da je tekst diktirala Mirjana Marković, aman nismo znali da će Ćuruviju ubiti dva dana posle.

Aleksandar Vučić tada se principijelno založio protiv takve vrste tekstova i rekao je, između ostalog, da je sprečio, odnosno da je uspeo da spreči da se taj tekst, pročitan u glavnom Dnevniku RTS-a, ponovi u trećem Dnevniku nacionalnog emitera i, u suštini, stao je na stranu Ćuruvije, odnosno usprotivio se javnoj poternici protiv novinara.

Što god bilo u pozadini tadašnjeg Vučičevog istupa – politički otpor prema JUL-u ili obično gađenje prema potkazivačkom novinarstvu – taj njegov gest upamtio sam kao iskorak iz radikalske političke kalkulacije koja ih je i dovela tu gde su bili. Zato se javljam za zaštićenog svedoka u "slučaju Vučić" a povodom interpretacija njegove prošlonedeljne izjave da je "Ćuruviju ubila država" i podsećanja, podosta zluradog, da je i on tada bio deo "države."

Ne kažem da nije, ali, u konkretnom slučaju, držao se vrlo moralno i pristojno za jednog mladog jurišnika stranke koja takođe nije prezala od pisanja poternica protiv ljudi i čitavih naroda.