Statistika kaže da su u Srbiji ubedljivo najgledanije domaće serije. Giga Moravac po pravilu čak i u nebrojenim reprizama pobeđuje sapunice, a jedini dostojan protivnik mu je možda – premijerna sezona "Sulejmana". Ovu činjenicu odlično znaju sve TV stanice, pa se trude da nabave što više "domaćeg naoružanja".

Dramski i igrani program je još uvek adut javnog servisa, ali RTS dobija sve veću komercijalnu konkurenciju. Međutim, zbog ograničenih budžeta, teško je producirati "Ravnu goru" ili "Miris kiše…" ili "Moj rođak sa sela", pa su poslednji svetli primeri domaće serije van RTS-a fantastične "Rode" i nepravedno zapostavljeni "Folk". U reprizi su "Rode" ipak sa B92 sletele na javni servis. U toku je priprema i snimanje serijala "Folk 2", za televiziju Prva.

Postoje bar dva načina da se troškovi pravljenja domaćih serija smanje, a pravilo glasi da se kod TV produkcije – sirotinja teško može sakriti.

Prvi način ide direktno nauštrb kvaliteta. Umesto glumaca pozivate amatere ili naturščike, umesto scenariste kupite ili naručite tipske porodične priče i počnete da "štancate" (po formatu nemačkog RTL-a) – Porodične tajne, Porodične priče, Preljubnike i slične kvazidramske minijature. "Glumci" uprkos amaterskom šarmu, neukosti u preglumljivanju, čitanju teksta i bizarnim situacijama uglavnom izazivaju smeh umesto drame. Zapleti su bliski po tematici, ali bez autentičnosti, a lokacije su stanovi i poslovni prostori – poput onih u porno-filmovima. U suštini, gledamo porniće bez seksa! Može i to, ali nekako je besmisleno i ta moda je brzo napustila TV ekrane.

Drugi način da se proizvede dramska TV serija košta neuporedivo više, ali se zbog efikasnosti produkcije i smanjivanja rizika od "promašaja" koristi – adaptacija.

Ova praksa se u TV i filmskoj produkciji pojavila kada su Amerikanci shvatili da širom sveta postoje odlični filmovi i serije samo, avaj, tamo glumci govore nekim čudnim jezicima, američkoj publici koja ne želi da čita titlove – totalno nerazumljivim! Tako je nastala forma "rimejka", po meni vrhunac imperijalizma američke kulture koji u suštini ne znači ništa osim arogancije. Setite se: posle francuske gledali ste američku "Nikitu", pa posle skandinavske, američku "Devojku sa tetoviranim zmajem" i slične nebuloze. Bravure glumaca širom sveta, kulturne različitosti i gledalačke spoznaje koje dobijamo, spoj melodije jezika i lokalnog pejzaža – sve to nestaje jer "patriote" ne žele da čitaju titlove.

Bilo je tu bezbroj primera, od "Ružnjikave Beti" koja se inkarnirala širom sveta, preko trilogije "The Girl with the Dragon Tatoo" (Švedska/USA), "Homelanda" (Izrael/USA), "Bron/Broen – Bridge" (Švedska, Danska/USA, Mexico), ili kolumbijska verzija "Breaking Bad" (Metastasis – Kolumbija).

Ipak ne volim da gledam rimejk – ok, ne pravim od toga veru, ali ideja mi je odbojna.

Producenti TV serija posegli su za sličnim receptom. Na berzi scenarija kupuju "modle" za serije, dramske potke, karaktere i kosture dijaloga, pa ih zatim profesionalci adaptiraju za određeno TV tržište. Tako su nastali, ili baš sad nastaju:

Seranovi – Sinđelići, Pakov svet – Papijeva ekipa (Španija), Žene sa Dedinja (iz Amsterdama), Terapija (Izrael), Dama bez blama (Nemačka), Moja pravila u kuhinji (Australija), ER – Hitna služba (Warner – USA). Moram priznati da kvalitet koji smo videli opravdava izbor, mada je u prevodu nešto definitivno izgubljeno. Naša tradicija produkcije dramskog programa postavila je visoke standarde i mi imamo publiku koja ima izgrađen ukus. Verujem da se od repriza ne može živeti, ali ako je neko spreman da kupuje strane scenarije zašto nije spreman da plaća domaće autore? Prvi logičan odgovor bi bio da je ponuda loša, da ljudi ne pišu drame pogodne za TV adaptaciju, što mi se čini manje verovatno. Drugi razlozi su očigledno jači – nisu logični i tiču se komplikovanih odnosa ovdašnjih televizija i produkcijskih kuća. Domaće serije su kao i gledaoci žrtve trange-frange ekonomije i uvozničkog lobija. Tako smo dobili genetski modifikovane serije – divnog ukusa, lakog humora, politički korektne i sa lepim krajem. Imamo i one originalne, naše – gde se bavimo slavnom istorijom. Nemamo domaće drame i serije gde bi mlađi autori dali pogled na našu stvarnost, onako kako ga daju u pozorišnim predstavama ili filmovima. To izgleda nikoga ne zanima.