Od svih predsednika stranaka na političkoj sceni Srbije, Vuk Drašković je možda jedini za kog se može reći da je tu od samog početka, ako za početak uzmemo povratak višestranačkog sistema. Za nešto više od dve decenije obitavanja na toj sceni, bio je i opozicionar i učesnik u vlasti, i najjači politički lider na opozicionoj sceni i predvodnik male partije, gotovo na margini političkog života. Političar, učesnik, svedok i posmatrač, danas ne krije da je kroz te dve decenije prošao kroz izvesnu metamorfozu o kojoj je u potpunosti spreman da govori. Nedavno je u izdanju Lagune izašla njegova nova o knjiga Tamo daleko, o kojoj, ipak, za politički nedeljnik kakav je "Vreme" želi da priča samo u smislu povoda za intervju, dok je mnogo govorljiviji kada je reč o aktuelnim političkim temama.

"VREME": Nedavno ste izjavili da su Srbiju skupo koštali meci koje je Gavrilo Princip ispalio 28. juna 1914. u Sarajevu, što je izazvalo polemiku i reakcije raznih javnih ličnosti. Kolika je, po vama, cena tih Gavrilovih metaka?

VUK DRAŠKOVIĆ: U Velikom ratu koji je usledio ubrzo posle sarajevskog atentata, Srbija je izgubila trećinu muških glava. Iz Velikog rata Srbija je izašla kao slomljeni pobednik, kao biološki poražena, a svetski slavna zbog ogromnih žrtava koje je podnela. Srbija je 1918. premostila taj ogromni biološki gubitak stvaranjem Jugoslavije i time što je u novoj državi došlo do priliva više od tri miliona Srba koji su pre rata živeli u Austrougarskoj. Sve vodeće demokratske sile sveta u Velikom ratu i po njegovom završetku bile su saveznice Srbije. U poslednjoj deceniji XX veka, te žrtve Srbije su potopljene, obesmišljene, pobede iz Velikog rata pretvorene su u poraze, razbijena je Jugoslavija, izgubljeno je Kosovo, izgubljena su oba balkanska rata, izgubljen je i Prvi svetski rat, a oni saveznici Srbije sa početka XX veka stali su protiv Srbije, na kraju XX veka.

To je najveći nacionalni slom u našoj istoriji. Verovalo se da je sa tim slomom završeno naše propadanje, ali – nije. Mi sada živimo jednu fantaziju negiranja ovog velikog poraza i udesa, prisiljavanja celog naroda da prihvati fikciju, fantaziju i autizam kao realnost.

Ako nam je na kraju XX veka kuća pretvorena u ruševinu, na početku XXI propada i ruševina.

A mislite li da je Jugoslavija nastala iz Gavrilovog pucnja ili iz ishoda Prvog svetskog rata?

Jugoslavija je produkt Prvog svetskog rata, ona je nastala iz tih velikih žrtava Srbije, a jugoslovenska ideja je i pre toga živela decenijama među najboljim Srbima, Hrvatima, Slovencima… Nesporno je da Sarajevski atentat 1914. ne može da se slavi. Ne može se slaviti čin, jer je to bio zločin. I kralj Aleksandar i Nikola Pašić su te pucnje okvalifikovali kao, citiram: "gnusni zločin". Međutim, motiv atentata, ujedinjenje južnoslovenskih naroda, teško da je za osudu.

Nisu nas veliki saveznici podržavali zato što je izvršen atentat, nego zato što nam je cilj bio pravedan, što smo bili velika žrtva agresora i što smo se zajedno sa saveznicima našli na istoj ratnoj strani. Treba biti jako delikatan. Ako mi čin ubistva nadvojvode i njegove supruge slavimo kao pucnje u okupatora, srpske BiH, to nas može dovesti u slepu ulicu. Istu terminologiju i opravdanje nalazili su i atentatori na kralja Aleksandra u Marseju. Za VMRO Aleksandar je bio okupator bugarske Makedonije. Za ustaše je bio okupator hrvatskog naroda. Kad istorija sebe zaslepi nacionalnim naočarima, onda je slika pogrešna.

Posle stvaranja Jugoslavije 1918. godine, Sarajevski atentat nije slavljen, bez obzira na to što se stvara država kakvu su atentatori možda želeli. Glorifikovanje atentata počinje 1945. godine, kada nova komunistička vlast ide toliko daleko da članove Mlade Bosne proglašava maltene članovima komunističke revolucionarne omladine.

A da li vam se čini da je svaka od Jugoslavija o kojima pričamo, već u svom nastanku, imala klicu sopstvene propasti?

Tu klicu propasti ne vidim u Jugoslaviji nastaloj 1918. godine. Ta država je počivala na temeljima tadašnje evropske demokratije. Ti temelji su i danas temelji evropske demokratije. Setimo se: 1. novembra 1918. proklamuje se veliki cilj, da se u najkraćem roku, po evropskim principima, uz poštovanje višepartijskoga sistema, višepartijske demokratije, uz maksimalnu toleranciju i ravnopravnost među religijama i narodima, stvori jedna održiva funkcionalna država od Soluna do Alpa. Taj veliki posao ravan podvigu, možda i čudu, završen je za manje od tri godine i okončan proglašenjem Ustava 1921. godine.

Ne znam, i to niko ne može znati, šta bi bilo da nije bilo atentata na kralja Aleksandra. Po svoj prilici, Jugoslavija bi se ubrzano preuredila u federaciju Srba, Hrvata i Slovenaca, što je ona i bila, u svom nastanku. Prihvatilo bi se da unitarno jugoslovenstvo i teorija o trojednom narodu nisu položili ispit.

Verujem da građanskoga rata pod okupacijom nije bilo, ili da je njegov ishod bio drukčiji, da bi Jugoslavija danas bila jedna od uglednih članica Evropske unije. Ona je u svojim temeljima imala demokratiju, Evropu, evropske principe… Za razliku od Jugoslavije koja je obnovljena 1945. godine, koja ništa od toga nije imala.

Nedavno ste rekli da je propast Jugoslavije počela 1945. To znači da je, po vama, ona propadala duže nego što je postojala?

Ne, tvorci Jugoslavije 1945. misle da će Jugoslavija biti večna, polazeći od pogrešne pretpostavke da će oni biti večni i da će komunizam biti večan. U temelje te nove Jugoslavije ugrađena je Titova svemoć, svevlast, harizma, državnički talenat i diktatura jedne partije i aparata sile – službi bezbednosti i vojske. Ti temelji su bili osuđeni na smrt, jer je na kraju morao i Tito biološki da umre, a kad je komunizam pao u prestonici komunizma, u Moskvi, bilo je jasno da će doživeti svoj krah i ovde. Godine neposredno pre pada Berlinskog zida bile su poslednja prilika da se ta ideološki komponovana Jugoslavija prekomponuje u evropsku državu i postavi na evropske temelje. Srbija je propustila istorijsku priliku da bude Pijemont te reforme Jugoslavije u demokratsku federaciju, konfederaciju ili u demokratsku uniju. Podršku saveznika iz Prvog svetskog rata za to smo imali i tada. Nažalost, Srbija 1918, kad se stvara Jugoslavija, ima evropsku elitu, a Srbija 1987. svoju sudbinu poverava jednoj antievropskoj eliti koja i danas vlada. Ko je ta antievropska elita koju je iznedrila Osma sednica? To je jedna veoma zagrižena, militantna koalicija komunističkih fundamentalista i samozvanih svetosavskih zilota i ekstremista. Njima je zajedničko sledeće: Evropa je jeretička, antiruska, antipravoslavna, antisrpska, u Evropi je ubijen čak i bog i nipošto Srbija i srpski narod ne smeju da idu ka svom neprijatelju!

Ali zar nisu oni koji danas vladaju Srbijom, po sopstvenoj tvrdnji, evropski opredeljeni?

Na vlasti je koalicija o kojoj sam već govorio, jer se od Osme sednice ništa nije menjalo. Vrhovna komanda te antievropske i anticivilizacijske koalicije je neokrznuta komunistička tajna služba, ili službe. One su iste kao što su bile za vreme Miloševića. Nikakve promene se nisu desile, niti su otvoreni tajni dosijei.

Glavni junak vaše nove knjige, bez obzira na ovo što kažete, sanja ponovno ujedinjenje Jugoslavije, doduše, posredstvom kosmičke sile.

Da, on u tom svom snu želi da se ponovo spoje parcele velike livade koja je u njegovom snu livada dede Avrama, nastala 1918. godine. On u tome snu ne vidi ovde među nama silu koja može da ispuni tu njegovu želju, pa u snu on poteže za silom iz kosmosa koja će to da izvrši.

A šta vi mislite kao pisac i kao političar?

Ja mislim da će doći do tog povezivanja, ali neće nikakva invaziona vojska iz svemira doći da poveže sve i da pogasi izvore mržnje, nego će to biti Evropska unija.

A koliko smo daleko od tog trenutka, s obzirom na, na primer, ovo što se ovih dana događa u Vukovaru?

Pa… Trebaće još godina i godina. Da li će to biti 2031. kada moj glavni junak umire u tom snoviđenju, ili kasnije – ne znam. Ali, veoma je blizu. Zar vam se ne čini da je 1990. godina bila juče? U kategorijama vremena i istorije, 1918. je bila juče. Jedan od razloga zašto sam se ja u romanu opredelio za jednu maksimalno sažetu formu, jeste upravo taj što mi se čini da je ceo XX vek Srbije jedan strašni udar groma, kojeg mi još nismo svesni. Zato što nismo svesni, ne znamo ni šta da uradimo.

Ali za vreme tog udara groma zemlja je prošla kroz tri rata, raspala se, sastavila, ponovo raspala, i tek sad možemo da računamo da će se možda jednog dana desiti nešto što će stabilizovati ovaj prostor u budućnosti.

Pa, gotovo da smo na ivici priznanja da nema više ni nade, budemo li nastavili politiku u kojoj nam budućnost kreiraju vrači i magovi koji govore celom narodu da nikad nije Kosovo bilo ovoliko naše kao sada kada nije naše, koji dobijaju silne aplauze i nagrade za doskočice tipa "mi Kosovo nemamo, ali nam je ono sve što imamo", od kojih padaju zakletve da mi nikada, nikada, nećemo priznati realnost da je Srbija 1999. godine potpisala kapitulaciju i, kao država, napustila Kosovo.

Pomenuli ste današnju vladajuću garnituru. Ma koliko se deklariše da Srbiji nema oporavka bez Evropske unije, istovremeno govori i kao da je omađijana mantrama o nepriznavanju realnosti.

Verujete li u tu transformaciju koju su doživeli ljudi na vlasti i da li je njihovo evropsko opredeljenje iskreno?

Neki od njih se nikada više ne mogu vratiti na staro, prešli su liniju preko koje nema povratka nazad i to je dobro. Imate i danas među hrišćanima, hrišćanskih mudžahedina koji uopšte ne priznaju svetog Pavla, zato što je pre toga bio Savle koji je počinio najstrašnije zločine nad hrišćanima. Imate u SAD ekstremiste koji govore da je Abraham Linkoln odglumio ukidanje ropstva, jer je kao mladi rendžer bio veliki mrzitelj crnaca.

Hoćete da kažete da je Aleksandar Vučić kao apostol Pavle?

On ima vlast, ima veliku priliku i veliku odgovornost da dokaže tu transformaciju. O tome pričajte s njim, a ja ću vam reći da sam i sâm sredinom devedesetih godina doživeo transformaciju. Pre formiranja višestranačja i na samom početku devedesetih, izgovarao sam neke neodmerene i prejake reči. Ali, onoga trenutka kada sam shvatio da je Jugoslavija u opasnosti, da bi ovde mogla da usledi kasapnica i da kormilari Srbije vode narod u najveću nacionalnu tragediju sa svojom antievropskom i antizapadnom politikom, sa neprihvatanjem realnosti da je pao Berlinski zid, odbijanjem prilike da Srbija postane demokratski Pijemont jedne reformisane Jugoslavije, trovanjem naroda tezom da je pad Berlinskog zida pobeda antipravoslavne koalicije Berlin–Vatikan–Beč, i da je pad Berlinskog zida osveta Srbima za Prvi svetski rat… Naravno da sam stao na čelo pokreta otpora tom nacionalnom kanceru koji je pobedio. Kancer je pobedio, evo rezultata! Rekao sam već kako je završen srpski XX vek.

Ovi koji su sada promenili političku ploču nisu bili na vlasti od 5. oktobra 2000. pa do prošle godine. A ko je na vlasti tih 13 godina? Tih 13 godina su bili ubijanje i rasprodaja snova i žrtava onih stotina hiljada ljudi koji su se borili protiv režima Slobodana Miloševića od 1990. do 2000. godine. Ali, mi strašno volimo mitove i kultove, pogotovo ako su satkani od magle. Šta se istinski dogodilo 5. oktobra 2000? Milošević je nateran da prizna izborni poraz. Ali, lideri proevropske Srbije sklopili su pakt sa čelnicima Miloševićevog terorističkog režima. Vratimo se i pročitajmo šta je pisano pune dve godine posle Petog oktobra: da su Legija, Pavković, Radomir Marković, Dušan Spasojević, oslobodioci i junaci koji su nam doneli slobodu.

Na kome je odgovornost za takvo viđenje?

Na onima koji su sa njima napravili takav pakt, a taj pakt je bio moguć samo zato što je posle budvanskog atentata na mene obavljena jedna monstruozna operacija, udruženi zločinački poduhvat nekih čelnika DOS-a i Miloševićevih službi bezbednosti. Sklopljen je savez za moje političko ubistvo, pošto sam fizički preživeo i Ibarsku magistralu i Budvu, i da se politički sahrani Srpski pokret obnove. Taj poduhvat je izveden uz pomoć laži da se atentat nije desio, da sam ga sâm organizovao, a onda su to zasolili i neistinama o kioscima, pljeskavicama, stanovima u Beogradu. SPO je izbačen iz DOS-a, a proturena je i ta laž da smo sami napustili koaliciju, koju smo i osnovali.

Novu 2001. godinu, Đinđić je čestitao rečima: "Ne znamo koji je naš veći istorijski trijumf, da li poraz Miloševića li slom SPO-a." Da je ostao SPO u DOS-u, ne bi mogla da se ostvari koalicija DOS-zemunci-službe bezbednosti. Posle Petog oktobra mi smo čak bili potonuli dublje nego što je to bilo pod samim Miloševićem. Ubice i pljačkaši pre 5. oktobra deluju pod komandom Slobodana Miloševića. Posle Petog oktobra oni sami sebi izdaju naređenja, a ministri im idu na poklonjenje.

Ne znam šta bi bilo da, na veliku nesreću, Đinđić nije ubijen. Da li bi evropske reforme bile izvršene. On ih je najavljivao. Onog trenutka kad je ta vladajuća oligarhija službi i kriminala poverovala u iskrenost njegovih namera, on je ubijen. Do tada, nikakvih velikih reformi ni evropskih zaokreta nije bilo. Čak i tamo gde nas niko nije terao, Miloševićeva politika je nastavljena. Recimo, kosovska politika.

Posle Miloševićevog poraza, trebalo je javno, pred narodom, u parlamentu, priznati poraz, označiti politiku krivu za poraz, okrenuti novi list i temelje evropske Srbije graditi na novoj politici. Ništa od toga nije urađeno ni tada ni do današnjeg dana, a dok to ne bude urađeno, samo ćemo da propadamo i tonemo, a ostavljaćemo utisak neke stabilnosti. Čega? Stabilnosti propadanja.

Ima zemalja koje su doživele temeljniji poraz od Srbije – Nemačka, Japan, Mađarska, Austrija… Ali sve te zemlje su poraz preokrenule u pobedu upravo zato što su ga priznale, što nisu nastavile politiku neprijateljstva sa pobednicima, a nova politika je bila potpuno očišćena od politike nacionalnog poraza.

Uprkos neslaganju sa državnom politikom prema Kosovu, SPO će izaći na kosovske izbore?

Neslaganje sa kosovskom politikom… Briselski sporazum je nešto što smo podržali, što se moralo podržati. Mislim da zadatak svih koji su bar malo za oporavak Srbije jeste da ne dopuste krah Briselskog sporazuma. On počiva na nečemu što mi davno zagovaramo. Tome treba prići bez eufemizama i bez pominjanja ove mantre u preambuli Ustava. Ima pet godina od kako sam napisao autorski članak o tome da preambulu treba proglasiti nepostojećom pravnom normom, zato što se ne može primeniti. Ako je neka pravna norma neostvariva, to učimo na prvoj godini fakulteta, ona se smatra nepostojećom. Puna normalizacija odnosa sa Kosovom je conditio sine qua non. Priznanje nezavisnosti nema sa tim nikakve veze. Kralj Aleksandar do kraja života nije hteo da prizna Sovjetski Savez, ali nijednog trenutka nije negirao činjenicu da Sovjetski Savez postoji.

Koji su bili ključni razlozi za podršku koju je rekonstrukciji Vlade dao Srpski pokret obnove u parlamentu?

Šta smo mi podržali? Ono na čemu insistiramo odavno: Briselski sporazum, normalizacija odnosa sa Kosovom, evropeizacija Srbije iznutra. Ako jedna Vlada predlaže sve ovo, a mi smo u opoziciji, onda sebi treba da postavimo pitanje: da li taj status opozicije nalaže obavezu da kažete – neću ni kako ja hoću? To jeste tvrdo opoziciono, ali mi ne izgleda tvrdo logično.