Broz je vladao Jugoslavijom i to je mogao priznavati ceo svet, ali u mojoj porodici on je bio nikogović i uzurpator, a jedini pravi vladari bili su Karađorđevići. Nepokolebljiva odanost kruni značila je i da se mora znati šta se dešava sa članovima dinastije, što nije bilo lako, jer su Karađorđevići tada u našim medijima bili zabranjena tema. Problem je rešio babin brat. On je imao prijatelja koji je živeo u Nemačkoj i koji je svake godine dolazio u Jugoslaviju na letovanje. Tada bi mu donosio neki nemački časopis koji je bio specijalizovan za vesti o članovima bivših i sadašnjih vladarskih kuća. Babin brat živeo je u Osijeku i pošto bi pročitao sve brojeve slao bi ih nama koji smo živeli u Petrinji, a mi bismo ih potom slali babinoj sestri u Beograd.

Kada bi poštar doneo paket sa časopisima, to bi bio praznik. Majka i baba su se upuštale u prelistavanje brojeva i traženje vesti o Karađorđevićima. Nisam znao nemački, pa bi me one posadile pored sebe i prevodile mi tekstove o njima uz dodatna objašnjenja koja su garantovala da ću znati sve što treba o svojim vladarima.

Sa stranica tog časopisa danska kraljica je počela da osvaja naša srca. Kraljica Margareta stupila je na presto 1972. godine. Bila je mlada i stvarno lepa, ali sama lepota joj ne bi bila dovoljna da osvoji divljenje moje babe i majke. Ono čime je to uspela bilo je njeno držanje. Na fotografijama se videla urođena otmenost koja je babu navela da kaže kako bi Margareta izgledala kao kraljica i da je obučena u rite. To priznanje nije bilo izrečeno olako jer se baba sećala sjaja Habzburgovaca. Problem je bio što su baba i majka takvo držanje želele i kod mene, a ja sam se uvek držao pogrbljeno. Duge tirade o tome da se moram ispraviti uvek su se završavale rečenicom: "Seti se danske kraljice!", ali čak ni taj vrhunski argument nije pomagao.

U Londonu sam se u Muzeju "Madam Tiso" slikao kraj samo jedne voštane figure, kraljice Margarete.

Majčin komentar sveo se na primedbu:

"Mogao si bar na toj fotografiji da se ispraviš!"

Moja baba nikada nije gledala TV Dnevnik, već je samo čitala "Politiku". To je radila jer je u novinama mogla da preskoči vesti o tome šta je toga dana radio Broz, a to nije mogla da učini u Dnevniku. Ipak, kada je kraljica Margareta posetila Jugoslaviju, baba je zbog nje odgledala Dnevnik.

Tokom devedesetih ni njena kći takođe nije gledala Dnevnik jer bi u njemu morala da čuje šta je toga dana radio Milošević, a to je nije interesovalo. Ipak, kada je u "Politici" pročitala da kraljica Margareta slavi šezdeseti rođendan, gledala je Dnevnik. Prilog o jubileju bio je emitovan. Pošto tokom devedesetih godina nismo imali vesti o Margareti, bio je to susret sa njom posle mnogo godina.

Kraljica je bila na balkonu i pozdravljala je narod.

"Ostarila je", rekao sam.

"Da. Posedela je, ali se ne farba", kazala je majka.

Tako je kraljica Margareta osvojila još jedno priznanje. Naime, majka je uvek odbijala i samu pomisao da se ofarba tvrdeći da se ne stidi svoje sede kose.

Kada je prilog u Dnevniku završen, majka me pogledala i rekla:

"Čak ni sada ona nije pogrbljena! A ti? Ispravi se!"

Majka i baba su odavno mrtve i ja sam sada jedini preostali obožavalac danske kraljice iz porodice.

Kada je kraljica napunila sedamdeset godina, Društvo dansko-srpskog prijateljstva iz Kule obeležilo je rođendan tako što su đaci iz Kule u Kopenhagen poslali čestitku dugu sedamdeset metara koju su sami naslikali. Da sam bio u Kuli, nacrtao bih i ja nešto na toj čestitki. Ovako sam morao da čestitam kraljici rođendan na drugi način. Stao sam pred ogledalo, pogledao se i rekao:

"Ispravi se, pobogu!"