Slikam kako ne bih morao da pričam. Ili zato što nisam mogao da ispričam.

Počeo sam da slikam dok sam čekao da mi se film spakuje, da se slože sve kockice: finansije, sujete, datumi, tehnika, vreme, distributerska politika, obična politika, rat i mir… Nedostajao mi je kreativan rad.

Počeo sam da slikam i to je bilo to. Stvoriš nešto u pola sekunde, ili ti treba pet godina da dođeš do prave slike, ali sve to radiš sam.

Slikanje nudi slobodu koju film nema. Ne moraš da nikome išta objašnjavaš. Ne moraš da prodaš umetnost pre nego što si je stvorio. Slikaš i to je to. Posle mi je ionako svejedno da li će se prodati.

Postoji još jedna stvar – kad slikaš, nisi opterećen pričom.

Ja volim priču, znam priču, lako mi je ispričati priču. Najlakša i najlepša stvar na svetu. Ali, umetnost je često rob priče, opterećena pričom. Posebno film. Umetnost se krije između redova, u odnosima, u formi, u stvaranju i prenošenju emocija i koncepta.

Slikam jeftinim aparatom koji je strašno brz i praktičan. Važno mi je uloviti trenutak, ali ne zbog trenutka samog, već zbog ljubavne igre slike i priče, zbog sukoba slike i priče, zbog susreta likovnog i narativnog.

Uzbudi me eksplozija vizuelnog u svakodnevnom.