Konvencija je konvencija, ali bilo bi pametno ovaj put preskočiti uvodno upoznavanje s likom i delom, jer savremenog norveškog romanopisca Erlenda Lua Geopoetika prilično redovno prevodi a dolepotpisani skromni recenzent te prevode prilično redovno prati na ovom istom mestu, pa bi eventualna čitalačka neupoznatost s Luovim opusom bila dvostruko čitalačko ogrešenje u kakvo ne želimo da verujemo… Sasvim ozbiljno govoreći, Luov je pomereni humor (svugde, pa i ovde) već postao nekom vrstom sinonima za suptilnu, inteligentnu opservaciju manje ili više skrivenih poslova, sumnji i snova zbunjenog savremenog čoveka Zapada; Norveške dakako, ali stvar funkcioniše i prepoznaje se u kudikamo širim okvirima, zato Lu i jeste mnogo prevođen na sve strane, ostvarujući onu neretko najzdraviju "almost famous" poziciju na nadnacionalnom književnom tržištu: publike mu uopšte ne nedostaje, a opet, njegova je književnost pomalo odviše sofistifikovana i pre svega nestandardna (nestandardizantna?) da bi ga nedvosmisleno uvrstila među nekolike megaseler autore (ima tu i poneki dobar!) čije uratke – u onim nemogućim šljaštavim edicijama, napravljenim s namerom da budu agresivno ružne, tj. da se na njih primaju oni koji zapravo baš i ne vole knjige, odn. koji s knjigama nemaju telesni odnos – možete videti u svakom aerodromskom free shopu, s izuzetkom onih u Pjongjangu i Minsku (mada za Minsk i nisam tako siguran).

Hoće li manje ili više oduševljeni čitalac, štaviše poklonik, Doplera, Miksing Parta ili Fvonka dobiti u Popisu svoju (dvo)godišnju porciju Erlenda Lua? Hoće, naravno, ali opet, ima i nečega što ovu knjigu donekle drugačije senči. Možda bi se to dalo nazvati stanovitom rezignacijom i gorčinom; nesumnjivo je i u prethodećem romanu Fvonk toga bilo podosta, no ovde je nekako em pojačano em sabijeno na manji tekstualni prostor, pa se čini kao da je dignuto na višu ravan. Njegova junakinja je ostarela pesnikinja Nina Faber, dete veselih kontrakulturnih vremena i epohe skandinavskih država blagostanja (možete je zamisliti u mladosti kao likinju iz filma Zajedno Lukasa Mudisona) koja se (zdvojno, tj. puna i nade i strepnje) vraća iz književnog zaborava novom zbirkom pesama, koju će pak kritika, hm… saseći, sahraniti, izgaziti… U tome će prednjačiti nadobudni klinac koji će je ismejati u studentskom časopisu, mada je inače – utvrdiće Nina svojim šerlokovskim metodima – jedva i upoznat sa savremenom poezijom. No, Nina će Faber onda krenuti u svojevrsnu "istragu" koja će se postepeno pretvoriti u istragu u njegoševskom značenju, to jest u osvetnički pohod… Tu će i mladi kritičar, kojem se lukavo uvukla u kuću, dobiti po glavi primerkom Crne knjige komunizma, a Nina će, videvši ga u nesvesti, krivicu za njegovo žalosno stanje transferisati globalnom komunizmu, jer da su komunisti pravili manje sranja, i ta bi knjiga bila manje teška… Ovako napisano, sve zvuči kao kalambur, što u jednom sloju i jeste, ali preovladava nešto sasvim drugo, kao da Lu kroz Ninine dogodovštine i opservacije piše o nepodnošljivoj bedi književnih sujeta i kritičarskih lupetanja, olakosti i proizvoljnosti kojom vrednujemo druge, o starosti koja ne donosi ni "mudrost" ni smirenje nego samo dodatne muke duhu i telu, te na kraju krajeva, o epohi koja naizgled deluje tako permisivno a zapravo je tako uniformišuća. Hoće se reći, ima nečega u ovoj knjizi što gorčini daje prednost nad duhovitošću, i možda će to nekoga i da odbije, a bilo bi šteta.

Hoćete li naravoučenije? Mladi čoveče, ako slučajno poželiš da se baviš književnom kritikom, potrudi se – za svoje dobro – da budeš nežan prema vulnerabilnim starijim pesnikinjama-povratnicama na književnu scenu! Ili, ako već nisi pazio na vreme, onda se pobrini da ti se u kući ne nađe preterano glomaznih i teških knjiga kakvima bi te se dalo klepiti po glavi, s moguće fatalnim ishodom… Mada, kad bolje razmislim – zar uopšte zaslužuješ nešto bolje od toga, mladiću?! Luova Nina Faber možda jeste jurodiva, ali je negde i pravedna, kao anđeo osvete i fantom slobode! To što i ona tužno skončava dolazi otuda što Erlend Lu zna da mu niko ne bi verovao – pa ni on sam sebi – da je završio knjigu ikako drugačije. Bez obzira na to, pisac je suštinski na Nininoj strani, a bićete i vi. Za Nju, Ninu, suštinski više nema "spasenja" u svetu kakav jeste ili kakav na naše oči postaje, ali da se razumemo – nije sigurno da tu svet, koji ostaje, prolazi bolje od Nine, koja odlazi iz sveta sa čijom hladnom, distanciranom grubošću više ne zna šta bi započela. Da, određena vrsta cinizma uistinu je odlika nedostojnih, trećerazrednih umova. Takve Nina ne voli, a ne voli ih ni njen književni tvorac, što je najvidljivije iz njegove proze, kojoj je glavna vrlina možda baš to da je čak i njena rezignirana mizantropija… pa da, zapravo: humana i upravo, ehm, lirska. Eto, rekao sam i tu reč, neka.