Odnosi između vlasti i opozicije nikad u Srbiji nisu bili suptilni. Ipak, čini se da su se prvi put nakon Petog oktobra u direktnoj koliziji našli različiti delovi zemlje. Konkretno: na jednoj strani su grad Beograd i Vojvodina gde je Demokratska stranka na vlasti, a na drugoj Vlada Republike Srbije koju čine Srpska napredna stranka, Socijalistička partija Srbije i Ujedinjeni regioni Srbije. Pored toga, kada se pogledaju istupi nosilaca vlasti i izveštavanje znatnog dela medija, stiče se utisak i da je Srbija u nekoj vrsti neobjavljenog vanrednog stanja. Intervju sa predsednikom Demokratske stranke i gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom započinje zato ocenom desetomesečnog rada Vlade.

"Kada pogledamo parametre po kojima bi se ocenjivala ova vlada, jasno je da je vidljiv napredak u rešavanju problema Kosova – pokazali su spremnost da prihvate neke stvari koje njihovi prethodnici nisu", kaže za "Vreme" Dragan Đilas. "Na svim ostalim poljima napravljeno je nekoliko koraka unazad: nezaposlenost je veća, ekonomska situacija gora, bezbednost je na katastrofalnom nivou; kada govorimo o Beogradu povećan je broj ubistava, učestali su revolveraški obračuni… Nemamo nikakav pomak ni u obrazovanju, ni u zdravstvu, ni u jednoj jedinoj oblasti. Zato su učinci ove vlade, ako se izuzme Kosovo i delimično borba protiv korupcije – katastrofalni. U isto vreme, pravi se atmosfera straha, jednoumlja, na pomolu je – neću da kažem jednopartijski – ali jednoumni režim u kome je kao jedini protivnik ostala Demokratska stranka."

"VREME": Kada Aleksandar Vučić kaže da je SNS zaštitni znak borbe protiv korupcije i kriminala, kako to tumačite?

DRAGAN ĐILAS: Protiv korupcije i kriminala treba da se bori država svojim sistemom tužilaštva, policije – na to nijedna stranka ne bi smela da ima uticaj. Svedoci smo velikog broja istraga i hapšenja od kojih su neka isključivo u funkciji kriminalizacije članova Demokratske stranke; svedoci smo najava hapšenja kroz dnevne novine, stigmatizacije ljudi i priprema za sva ta hapšenja. To je atmosfera linča! Naravno, podržaću hapšenje ili osudu svakoga ko je kroz kriminal došao do velikih para u ovoj zemlji u kojoj se ionako teško živi. Međutim, bojim se da posle podele na patriote i izdajnike sada dolazi podela na poštene i lopove. Dosta je u ovoj zemlji podela, treba napraviti jasnu razliku između uspešnih poslovnih ljudi i onih koji su na kriminalan način došli do para. SNS se sve vreme deklarativno zalaže za taj princip, ali ja nikako da vidim nekog uspešnog privrednika u ovoj zemlji koji se za godinu dana istakao – slušam samo kako su svi lopovi. Zaista ne mislim da bilo koja stranka može biti "zaštitni znak u borbi protiv korupcije i kriminala". Voleo bih da zaštitni znak budu neki nestranački ljudi kojima je to osnovni posao, a ne neko za koga se na izborima glasa.

Vratimo se na trenutak na problem Kosova… Kako ocenjujete Briselski sporazum i način na koji su vođeni pregovori sa Prištinom?

Svakome je jasno da su ti pregovori vođeni loše i to će reći svako ko je iole objektivan. Odbijena je više puta ponuda da se uključe ljudi koji su ranije vodili te pregovore, slušali smo o izdaji Borka Stefanovića, o granicama… Na kraju smo došli do sporazuma za koji sami znate kakav je i koji je DS podržao iz jednog jedinog razloga: što posle takvih pregovora više nema ni alternative. Od neprihvatanja ovakvog sporazuma koji daje ipak neke garancije Srbima koji ostaju da žive na severu Kosova, sve drugo bi bilo gore. To nas je istorija naučila više puta. O tome kako se vode pregovori govori činjenica da i sada, pored svega što je ova država uradila, opet – čini se – nećemo dobiti datum. Ljudi koji su se upustili u te pregovore jednostavno nemaju dovoljno iskustva, ni znanja u komunikaciji sa predstavnicima međunarodne zajednice. Ovakva situacija je posledica toga. Činjenica je da je vlada koju je vodio DS davala manje ustupaka po pitanju Kosova, a imala veći napredak u evropskim integracijama; ova vlada je dala mnogo više, a za sada nije dobila ništa.

Da li očekujete nova uslovljavanja u vezi sa Republikom Srpskom? Da li će evropski put Srbije biti uslovljen i revizijom Dejtonskog sporazuma?

Iskustvo me uči da iza stvari koje mi deluju potpuno nemoguće, neverovatno i nelogično, uvek ostavim malu ogradu. Do sada je to bilo pitanje u vezi sa nečim što je deo Srbije i što je direktno povezano sa Srbijom. Bilo bi dosta nelogično da se na bilo koji način evropski put Srbije uslovljava ili Republikom Srpskom ili dešavanjima bilo gde u regionu van granica ove zemlje. Nadam se da kreativnost ljudi koji sa strane međunarodne zajednice učestvuju u ovom procesu neće dostići tolike razmere.

Pominje se i rekonstrukcija Vlade. Da li očekujete nešto od te rekonstrukcije i šta bi ona mogla da donese?

Ne može da donese ništa. Zašto? Zato što je treba tako rekonstruisati da bude izbačeno bar osamdeset odsto ljudi koji tamo sede: ili nemaju nikakav bekgraund koji bi ih kvalifikovao za to osim stranačke pripadnosti ili su za ovih godinu dana pokazali da nemaju dovoljno znanja da vode državu. Ova vlada je došla pre godinu dana s objašnjenjem da je zemlja bankrotirala, da se sve raspada… Posle tri meseca izašli su sa novim ekonomskim merama, pa sa budžetom za koji je Mlađan Dinkić tvrdio da je najbolji pošto ga je do sada DS sprečavao da ga usvoji… Pet meseci posle toga budžet se raspao, donose se novi zakoni, nove antikrizne mere. Bez ijedne nove ideje. Imamo 200 miliona investicija za godinu dana, a u vreme najveće krize ova zemlja je imala između milijardu i po i dve milijarde investicija godišnje. Trend rasta nezaposlenosti je takav da ostajemo bez sto hiljada radnih mesta godišnje, ljudi imaju sve manje novca, za osamnaest odsto je pala kupovna moć. Evo sad je i dinar počeo da pada – do sada se držao na osnovu kredita koji su uzeti. Zemlja je zadužena za još nekoliko milijardi evra s objašnjenjem "vraćamo stare dugove". Pa kako vraćate stare dugove kad se ukupan dug povećao?

Pogledajte situaciju u obrazovanju. Nema reforme, niko ne razmišlja kako će toj deci da smanji nastavne planove. Ili, koji su to privatni univerziteti koji imaju te famozne akreditacije. Šta se dešava u zdravstvu? Imamo nestašice lekova, imamo i dalje liste za čekanje, optužuju se državne apoteke i donose se mere koje ih potpuno uništavaju. Šta se dešava u poljoprivredi? Godinu dana čekamo investicije iz Arapskih Emirata koje će sve da spasu, a u isto vreme ne prihvatamo model PKB-a. Vidim da i sada planiraju nove uredbe o dodeli zemljišta koje će biti smrt za PKB. O kulturi da ne govorim. Nema milion dinara za festival Nišvil, zato ima stotine miliona za proslavu Milanskog edikta… Uzmite bilo koju oblast i kažite mi šta se tu pomerilo unapred za ovih godinu dana, osim po pitanju Kosova i, kažem opet, delimično po pitanju borbe protiv korupcije. Mada, broj ljudi uhapšenih za korupciju za ovih godinu dana je minimalan – svi su uhapšeni za neki drugi kriminal.

Da je na izborima pobedio DS, da li bi situacija bila drugačija?

Ova vlada nije zatekla idealnu situaciju. To svi znamo. Ali je činjenica da je situacija danas gora nego pre godinu dana. Jedino objašnjenje za tu činjenicu glasi da su za sve krivi ovi "žuti" lopovi… Pa do kad, koliko još godina ćemo za sve biti mi krivi? Valjda smo i te kako zaslužni za to što se danas bore za datum, a ne bore se za sporazum o pridruživanju ili za status kandidata ili za ukidanje viza. Jer to smo mi završili, dok su ta gospoda palila Beograd i demonstrirala protiv hapšenja haških optuženika. Mi smo pokrenuli borbu protiv Šarića, a danas imate najjeftiniju drogu na beogradskim ulicama. Ukupno dvanaest inspektora se danas bori protiv narko-kriminala u Beogradu! Hiljade ljudi su amnestirali i oni su sada svuda: uveče ne smete da izađete osim u pojedine beogradske restorane. Posle jedanaest ne smete da odete u bilo koji beogradski klub ili kafić jer vam preti ozbiljna opasnost da ćete se vratiti sa slomljenom vilicom, rukom, da će da vas prebiju. A preporučuje se prebijenima da ne podnose nikakve prijave. To su ljudi koji su prebili Čedomira Jovanovića u restoranu, zato što je – zaboga – ušao u taj restoran i nije hteo da izađe. Ovo je duh jednog ludila koje nastaje, straha koji se širi, uverenja tih kriminalnih grupa da mogu da rade šta hoće. Mi, nažalost, danas živimo u takvoj Srbiji. Ne kažem ja sad: za to su krivi samo Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, ali i oni doprinose pravljenju takve klime. Nema duha tolerancije. Ako svaki dan izdaju saopštenja na svaku našu reč, pa kažu kako smo frustrirani, da mrzimo sopstveni narod, da smo kriminalci, da nas sve treba pohapsiti, pa se to prenese u medije, onda se to širi dalje i dobijete na ulici ovo što danas imamo.

Kako ocenjujete "prozivanja" ministra Mlađana Dinkića koja dolaze kako iz DS–a tako i iz dela SNS–a? Ima li to neke veze jedno s drugim?

Nema veze. Oni su sa njim u vladi i ne znam što ga kritikuju. Što ga ne smene, ako misle da je loš? Onog dana kad su ga prihvatili, onog dana kad ga nisu smenili posle najnovijeg predloga mera – od tog dana snose zajedničku odgovornost za sve što se u ovoj zemlji dešava. Nisu ove odluke samo odluke Mlađana Dinkića, to su odluke Vlade Srbije u kojoj glavnu reč vode Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. Njihova odgovornost je još veća.

Ovi zakoni koji su doneti, kao zakon da se plaća u roku od 45 dana, katastrofa su za srpsku privredu. To ne postoji nigde – evo, nađite u kojim zemljama u Evropi postoje takvi zakoni. Razumem potrebu da se nelikvidnost i neplaćanja prema privredi regulišu, ali ne može ovakvim veštačkim načinom. Pa svaki privatnik će da prihvati rok od 120 dana sa garancijom plaćanja 120. dana – bolje nego da sedi i ništa ne radi, a to će sada početi da se dešava. Strani proizvođači nude svoju robu po istim cenama kao i domaći, ali sa znatno dužim rokovima jer se na njih taj zakon ne odnosi! Budžet je takođe katastrofa. Pare su loše raspoređene, 33 milijarde iz Fonda za razvoj daju se bez ikakve kontrole. Kome, pitam vas, kome? Uzeli su više od 20 milijardi lokalnim samoupravama da bi ih prebacili u penzije. Dakle, nema više za penzije. Ako ima dovoljno za penzije, kako tvrdi Dinkić, što nisu prebacili u zdravstvo, ili kulturu, ili bilo gde. Ne, nego su uzeli od nas i prebacili u penzije, a država koja nema za penzije je država koja je bankrotirala.

To je kraj.

I tu dolazimo na "budžetski rat" između Beograda i Republike. Šta je srž toga, šta se time želi postići?

Postoje dve mogućnosti. Jedna, da je u pitanju obračun sa Beograđanima. Druga je neznanje. Ne mogu, a da ne podsetim da je URS prešao cenzus na paroli "Srbija radi, Beograd se gradi". Ali, ipak verujem da je u pitanju nestručnost, jer se blokiraju i ostale lokalne samouprave po Srbiji. Evo, danas opet 67 miliona. Mi još ne znamo koja ustanova nije nešto platila. Nama prvo skinu novac pa dobijemo spisak onih koji nisu platili, pa ih zovemo i kažemo "ljudi bre platite, pa isteklo je 45 dana", oni kažu "pa platili smo, nije proknjiženo" ili "evo sad ćemo" i onda čekamo sutrašnji dan kada će opet neko od 500-600 preduzeća da zakasni jedan dan. Ako je dug svih ustanova 1.175.000, kako mogu da blokiraju 275 miliona i to potpuno drugih para, para iz budžeta? To samo genije može da smisli. Ako se to nastavi još pet dana, na kraju ni mi više nećemo imati dovoljno para da plaćamo obaveze koje imamo prema nekim drugim ustanovama i preduzećima. Treba li i sami da uđemo u blokadu? A šta će da se desi kad Beograd uđe u blokadu? Dobićete da sistem potpuno stane. Ja sam principijelno protiv ovog zakona, on je besmislen i ne može da funkcioniše. Ljudi ne shvataju, misle, ma lako je Beogradu, imaju 100 miliona dnevno. Ali nemojte da poredite budžet grada Beograda sa ostalima u Srbiji. Prvo, Beograd se ne finansira iz budžeta Republike, nego iz sopstvenih prihoda. Drugo, Beograd ima više dece u obdaništima, nego što mnogi gradovi u Srbiji imaju stanovnika. Polovina opština u Srbiji nema toliko birača koliko mi imamo ljudi koji se hrane u narodnim kuhinjama. Nemojte to da poredite, kao što ja ne poredim Beograd i Beč.

Hajde onda da poredimo nešto drugo. Činjenica je da gde god je DS na vlasti, Beograd i Vojvodina, tu postoji problem sa Republikom. Da li će se taj problem rešiti kroz neku saradnju ili će to biti rat vlasti i opozicije na račun građana?

Do ovog poslednjeg uzimanja sredstava od Beograđana vrlo sam pažljivim rečima govorio o saradnji grada i Republike. Pisao sam dopise, odlazio na sastanke sa Veljom Ilićem i raznim ministrima – pokušavao sam da im objasnim kako ovaj grad funkcioniše. Nažalost, to nije dalo rezultate. U Vojvodini je cela priča počela malo oštrije, ali na kraju smo došli do iste stvari: da su mere koje preduzimaju određeni ministri u Vladi – loše. Sa nekima imamo normalnu saradnju i nemamo nikakve probleme. Međutim, neznanje, loša namera, sve to kad spojite, dobijate trenutni odnos ministara u Vladi Republike Srbije prema Beogradu i Vojvodini. Beograd i Vojvodina još stoje uspravno. I zato se cela Srbija, koliko-toliko, drži. Ako stane Beograd, nema spasa ni za Srbiju.

Protiv vas kao gradonačelnika vodi se permanentna kampanja. Koliko je Beograd važan za delovanje DS–a?

Kampanja se vodi protiv celog DS-a i mene kao njenog lidera. Ona traje najmanje devet meseci i to je nešto nezabeleženo. Pogledajte današnje novine: "Boža Đelić pobegao iz zemlje, Derikoža zapalio u Ameriku", a čovek dobio da ide na 14 dana u MMF i Svetsku banku na dalje usavršavanje. Sledeća naslovna: "Puč u DS, propao Tadić, nije srušio Đilasa", a unutra uvek neki isti dežurni analitičari. Pa opet: "Bojan Pajtić, separatista, secesionista, Razvojna banka". Svaki dan bombarduju, to je jedna kampanja koja se vodi smišljeno protiv DS-a. I nije to pojedinačni napad medija – da se ne lažemo – to ne može da bude slučajnost. To je zato što ova zemlja zaista ide u jednoumlje i jedina ozbiljna brana tome jeste najveća opoziciona stranka, DS. Ako se slomi DS, onda će na red doći svi ostali. Tako to ide u autoritarnim, diktatorskim režimima. Pritom, najveća većina ljudi s kojima sam se zajedno borio za demokratiju u ovoj zemlji ćuti o tome, i to je realnost.

I nije ovo prvi put da Beograd ima vlast koja je suprotna vlasti u Republici. U celom svetu taj sistem postoji, zato postoje lokalni izbori. Problem je što ovde viša vlast uništava nižu. Tražili smo smenu Dačića kao premijera – a ja sam sa SPS-om na gradu u koaliciji – šta ćete veći zahtev opozicione stranke? Rekli smo toliko puta da smatramo da nema dokaza da borba protiv korupcije nije selektivna, rekli smo da ministar pravde loše radi, rekli smo šta mislimo o ministru poljoprivrede, zdravstva… Šta još treba da uradimo, da uzmemo stiropor i da štrajkujemo glađu? U isto vreme trudimo se da u svet ide poruka da Srbija ipak napreduje kao država inače nam neće dati datum za početak pregovora, bez obzira na Kosovo. Neće nam dati, ne može u Evropu da uđe zemlja koja ne poštuje evropske vrednosti, a mi ih ne poštujemo. Šta znači da svuda na lokalu treba da se promeni vlast zato što je republička vlast drugačija? Pa to je smrt demokratije, to je njen kraj!

Šta se želi postići tom vrstom medijske politike?

Politička scena u Srbiji decenijama funkcioniše na podelama. Najpre su bili kvislinzi i partizani, zatim patriote i strani plaćenici, a danas, kada je čitava politička scena opredeljena za evropski put Srbije, postoji značajan broj ljudi koji nemaju šta da ponude na političkoj sceni u kojoj su rešenja i argumenti važniji od mržnje. Zato je danas jako važno da se napravi nova podela na poštene i na lopove. Samo na tako podeljenoj sceni i dalje neće biti važno da li ste stručni ili niste pa se zato kriminalizuje DS. Žele da unište Demokratsku stranku; žele da mene kao lidera i DS kao partiju spuste na procenat kojim će vlast biti zadovoljna da ih ne bismo ugrožavali; žele da se utera strah u kosti narodu. Ko god izađe i nešto kaže protiv vlasti u tim novinama dobije etiketu da je kriminalac i lopov. Odgovornost ljudi koji to pišu je ogromna, ali niko se oko toga ne uzbuđuje.

Pominjete autoritaran režim. Da li mi klizimo u takav režim?

Mi ne da klizimo, nego idemo brzinom svetlosti ka tome. Ne mogu da verujem da ljudi to ne primećuju i da nama to postaje normalna stvar. To je strah. Ljudi na visokim političkim funkcijama najavljuju ko će biti uhapšen, protiv koga se vodi istraga, šta će se dešavati. To ne sme da se radi, ali to se stalno dešava i takoreći niko se ne buni.

U DS–u su završeni izbori na nivou partije, nedavno je bio izbor za Gradski odbor. Koliko će još trajati proces konsolidacije DS–a?

Da vas pitam: SNS, koji je raspustio 15 odbora u velikim gradovima kao što su Užice, Šabac – da li je on konsolidovan ili nije? Kako smo mi nekonsolidovani koji imamo regularne izbore i normalno funkcionišemo, a oni su stabilni. Reč je o demokratskim procesima u stranci, gde članovi neposredno biraju predsednika Gradskog odbora, a onda to postane najveći događaj na svetu kao da od toga zavisi sudbina Srbije.

Analitičari primećuju i da je predizborni proces u DS–u na nivou partije završen kompromisom. Postavlja se pitanje da li te snage u DS više paze šta radi ona druga strana, nego što zajednički kreiraju politiku partije?

Podela koja je napravljena u kampanji je veštačka. Ljudi su birali između dva kandidata i tu uvek imate neke podele. Dogovorom su one zaustavljene jer se svi članovi DS-a bore za iste ciljeve… Za ovih sedam meseci nijednog jedinog čoveka nisam smenio sa njegove funkcije u DS-u. Slovima i brojem: nijednog. I pored toga sam najautoritarniji i najveći diktator u istoriji DS-a. Još sam predložio smanjenje ovlašćenja predsednika stranke, a povećao ovlašćenja predsedništva.

Govorili ste često o reformisanju stranke.

Mi smo kao stranka izgubili izbore. Izgubili smo ih jer nismo bili dovoljno dobri. Nismo dali građanima ono što su od nas očekivali. Svaka stranka koja izgubi izbore mora da prođe kroz reforme, mora da shvati zašto ih je izgubila i mora znati šta treba da menja. Danas je DS u procesu reforme, usmeravanja ka tome što zovemo levi centar sa mnogo većom socijaldemokratskom orijentacijom nego što je do juče pokazivala. U isto vreme, jedan deo ljudi je nezadovoljan time, jer su i oni doprineli da izgubimo izbore, i oni uvek imaju želju da se sve vrati na staro. A na šta da se vratimo? Na reformu pravosuđa? Pa loša je, to su nam rekli i ljudi iz Evrope. Ali loše je i to što su ovi iz SNS-a sad vratili sve razrešene sudije i tužioce. Naše znači nije bilo dobro, ali ovo njihovo je katastrofa? Ne. Moramo dakle da se menjamo, a neki nisu zadovoljni time. Međutim, oni su manjina u DS-u. Da li su bili izbori u DS-u u Beogradu, da li su bili demokratski, da li je kandidat za koga svi znaju da je bliži meni jer je bio šef mog izbornog štaba pobedio bez ijedne moje reči podrške, da li imamo Glavni odbor, da li se tamo svaki put glasa o izveštaju predsednika, da li postoji većina za taj izveštaj? Ako je odgovor na sve to "da", pa šta je onda problem?

Optužuju vas da DS vodite kao firmu…

To je bila jedna nekorektna stvar u kampanji u kojoj smo učestvovali Boris i ja. Šta znači da se DS vodi kao firma?

Kao prvo, svaku ozbiljnu i uspešnu firmu u svetu vodi bord direktora, a ne jedan čovek. DS danas ima sedam potpredsednika, nijedna odluka nije doneta van Predsedništva stranke, nijednu odluku nisam doneo bez konsultacija sa Bojanom Pajtićem, s kojim imam sjajnu saradnju. Danas je Borko Stefanović neko po kome prepoznaju stranku; danas je Dušan Milisavljević čovek koga svi slušaju kada priča o zdravstvu; Miodrag Stojković je čovek koga se sluša kada priča o nauci i obrazovanju… Pored toga, Vlada Todorić je došao kod nas, nadam se da će i Dušan Spasojević prihvatiti da se ozbiljno angažuje ako se stvarno vrati iz Turske… To su, na primer, ljudi koji pričaju u ime DS-a. A kao drugo, ova stranka se ne vodi kako se vode srpske firme, to nije "one man show" – jedan čovek koji o svemu odlučuje. Mi danas prvi put imamo Predsedništvo na kome se diskutuje i debatuje, gde ljudi glasaju. To nikada nismo imali. Ne pravim od sebe lidera kao što je bio Boris Tadić jer smatram da ne mogu da budem takav. Na najdemokratskiji način se vodi ova stranka bar otkad ja pamtim, otkad sam ja u njoj, i apsolutno više nema mogućnosti da u njoj jedan čovek donosi sve odluke. Tu stranku u prošlosti, po pitanju spoljne politike, određivao je Vuk Jeremić, po pitanju unutrašnje, kadrovske – Dušan Petrović. I izgubili smo izbore, i zato oni danas ne mogu da predstavljaju DS.

Kažete da niste lider poput Borisa Tadića. U čemu je razlika?

Boris je bio predsednik DS-a samo tri, četiri meseca kada nije bio predsednik države. I to je vrlo obeležilo njegov način predsednikovanja DS-om. Ja sam DS preuzeo kada smo postali opozicija osim na lokalu, u Beogradu i Vojvodini. To su dve neuporedive situacije. Takođe, ja sam čovek koji uspeh meri kroz postignuti rezultat, znam koji mi je zadatak i kako hoću do toga da dođem. Ja sam inženjer, nema kod mene previše razgovora i priče – dogovorimo se i odmah radimo. Mislim da je danas Srbiji neophodan lider koji na taj način rešava probleme. Ranije je bilo potpuno drugačije, neko je morao da smiri tu političku scenu sa pozicije predsednika države. To su, dakle, dva odvojena načina funkcionisanja i razmišljanja sa istom idejom o napretku Srbije. Zato smo mi u nekim stvarima bili dobar tim.

Kao što sam na početku mandata u Beogradu rekao – možda neću uvek dobiti dobru ocenu za "umetnički dojam", ali će posao biti urađen… Pet godina kasnije, moji se rezultati vide mada me i dalje optužuju da nisam popravio "umetnički dojam".

Da li danas sarađujete sa Tadićem?

Boris ne želi da se meša u unutrašnju politiku Srbije – to je njegov principijelni stav. Voleo bih kada bi on bio aktivniji i u DS-u i u Srbiji, jer smatram da je uradio velike stvari u proteklih osam godina i da će tek doći vreme da mu to neko prizna. Ali dobro, to vam je politika.

Ipak, da li se na neki način osećate usamljeni u DS–u?

Kada preuzmete stranku nakon izbornog poraza, vaš posao je i da istrpite pritiske jer tako štitite i one koji su vas birali i one koji su za vas glasali. Budimo realni – ja ne bih bio predsednik stranke da je DS nakon prošlih izbora imao trideset ili četrdeset odsto podrške. Ali, nikad do sada – čak i u vreme Slobodana Miloševića – porodice političara nisu bile predmet napada kao što je to danas. Čovek na poziciji predsednika stranke i gradonačelnika, izložen stalno ovolikim udarima, mora često da se oseća loše. Slagao bih vas kad bih rekao drugačije. Osećam i podršku i želju mnogih ljudi da me zaštite i pomognu, ali nemaju mehanizme za to. Nakon udara iz medija na mene i moju porodicu dođu ljudi iz Predsedništva, stanu uz mene i daju mi podršku. Ja to cenim, poštujem. Ali, vrlo često se čovek oseti usamljenim jer nije normalno to što se dešava, stvarno nije normalno. Nema druge reči da se to opiše. S druge strane, DS mora malo da se navikne da neke ideje dolaze iznutra, a ne samo da ih neko nameće. Mnogo dugo su se svi navikli na to da imamo Tadića, stavićemo njegovo ime, on je najpopularniji, a šta god da mi radimo nije važno. Greška u DS-u je bila da su se mnogi krili iza Borisa i zato smo izgubili izbore. To je ta kadrovska politika po Srbiji na koju ja zaista nisam uticao i to je najveća greška stranke, a ja zaista nisam spreman da je ponovim. Svaka stranka se deklarativno zalaže za nove ljude, a u stvarnosti oni koji su unutra vrlo često su protiv novih ljudi, protiv konkurencije. Taj otpor postoji i on je u ovih šest, sedam meseci velik.

Mnogi ljudi u DS-u su i dalje nerealni. Navikli su da budu vlast. Imali smo predsednika, premijera, 10 ministara, oko 80 predsednika opština, javna preduzeća, a mediji su, primećujete, imali drugi odnos prema nama. Dobili smo u koaliciji sa Rasimom Ljajićem i Nenadom Čankom 22 odsto; bez njih bismo verovatno imali dvadeset odsto. Prema istraživanju Stratedžik marketinga rejting DS-a je bio 13 odsto u januaru a danas ima preko 17. Pa to je sjajan rezultat u ovakvoj situaciji i u ovakvoj atmosferi da imamo samo tri posto manje nego što smo imali na izborima. I da rastemo iz meseca u mesec. Mi moramo da objasnimo ljudima da je njihov glas, glas protiv jednopartijske države, glas protiv jednoumlja i diktature koja će se uvesti ako sav taj pristojan svet ostane kod kuće i kaže: neću da glasam, nije to toliko važno.

Da li ste to nekome rekli pre izbora u Zemunu?

Iz njih smo naučili neke stvari: da je kampanja trebalo da traje pet meseci, a ne mesec dana; da se moja ideja da lokalni lideri treba da budu nosioci liste, nažalost, pokazala kao pogrešna; da smo morali da budemo aktivniji na terenu… Nismo promovisali naš rad u Zemunu – pet obdaništa, školu, pa BG voz kojim se putuje kao da se živi u Berlinu a ne u Beogradu. To nema niko osim Batajnice, a mi tamo nismo prešli cenzus. Znači, mi smo pogrešili, nismo im prišli i zato je jedan veliki broj ljudi ostao kod kuće. Ali zato smo u Kosjeriću dobili 18 odsto više nego prošli put, zato smo od četiri izbora u Vojvodini, na tri dobili više glasova a u Kovinu manje. Dolazi Zaječar, nadam se da ćemo dobiti više nego prošli put, promenili smo odnos prema tim izborima… Međutim, nisu ti pojedinačni lokalni izbori merilo bilo kakve situacije u državi. Realnost je da su nam potrebni novi ljudi. Tamara Tripić je od svega što je u onom pismu napisala navela samo jednu tačnu stvar – to je da ovo nije isti DS. I nije. I dok sam ja predsednik neće se ni vratiti na isto. Danas je DS stranka gde dolaze novi ljudi, sa novom energijom, konkretnim idejama i predlozima, sa konstruktivnim odnosom prema vlasti – nećemo da kritikujemo sve, ali ono što ne valja hoćemo i to vrlo glasno.

DS je u ozbiljnoj finansijskoj krizi. Prvo, kako ste zapali u finansijsku krizu i, drugo, kako ćete da izađete iz nje?

To je ista ta priča. Sad sam ja kriv i za to što je stranka u vreme kad je nisam ni vodio ni bio u izbornom štabu napravila kampanju koja je bila očigledno prevelika. Još tada sam to pričao, ali me niko nije slušao. Rekao sam ukinite crnu kampanju, ona je pogrešna, sad će oni krenuti sa crnom kampanjom, a meni su rekli: šta će oni nama da stave negativno u spotove? I nisu ukinuli crnu kampanju. Rekao sam da između dva kruga ne prave kampanju kako je Boris sigurno pobedio, to će nas koštati; rekao sam dajte odmah lokalu da pravi dogovor sa ostalim strankama, oni kažu ne, dok ne prođe drugi krug predsedničkih izbora; rekao sam dajte na lokalu da se prave koalicije i sa naprednjacima – rekli su ne, ne može, a posle tri meseca su prihvatili. Sve sam ja to predlagao i sve je bilo odbijeno.

Uzet je kredit od četiri miliona evra. Pa kako ja to da rešim? Mi smo uspeli da za mesec, dva izađemo iz te blokade, da uđemo u neku normalu, da deo para vratimo, deo garantujemo svojom imovinom…

Vi ste garantovali sa dve trećine životne ušteđevine…

Ja sam predsednik stranke i kada apelujem na druge da daju što mogu, moja je obaveza da dam sve što mogu. Ja to tako doživljavam. Dao sam u depozit dve trećine lične ušteđevine znajući da ćemo vratiti taj kredit pa će mi i depozit vratiti; dao sam i garanciju na jedinu nekretninu koju imam. Dali su i mnogi drugi i ja im na tome zahvaljujem. Četiri miliona evra niti sam imao u banci niti sam podigao – to je još jedna laž! Meni je mnogo veći problem što mnogi ljudi u DS-u koji danas žive jako dobro nisu uradili ništa slično, ali dobro, i tu se vidi ko je kakav… Na drugoj strani je Zoran Milešević iz Kikinde. Kao član stranke dao je ogroman depozit i ogromna sredstva, maltene sve što ima u životu založio je u DS, a nikakvu korist nikad od DS-a nije imao niti će imati. Svi su dali koliko su mogli. Mislim da je to logično, ne treba od toga praviti ništa posebno, niti ću ja deliti ljude na one koji su dali i one koji nisu dali. Znate, za nekoga je možda to što je dao 5000 dinara bio veći problem nego da ja dam ovo što sam dao. Ja sam ipak čovek koji je u ovu priču ušao kao uspešan privrednik i dan-danas od te firme imam dobit, ona je najveća u regionu. Logično je onda da dam najviše što mogu. Bio sam spreman i da firminu zgradu stavim pod hipoteku; da je bilo neophodno, i to bih uradio.

Ankete pokazuju rast SNS–a uprkos teškoj ekonomskoj situaciji. Čime vi objašnjavate rast popularnosti SNS–a?

Pobedili su na izborima, vlast su… Pored toga, nekim potezima Vučić je dao narodu osećanje pravde, pravičnosti. Hapšenje Miškovića je nešto što je njima drastično podiglo rejting i on se od tada uglavnom i drži na oko 40 odsto. Budimo realni, Vučić je radio neke stvari koje su naši birači od nas očekivali, a koje mi na republičkom nivou nismo uradili. Oni danas imaju takav rejting, sve što smo mi uradili zaboravljeno je, videćemo na izborima da li je to realno ili nije.

Retko kritikujete Vučića…

Ne mogu ja da kritikujem to što se došlo do rešenja za Kosovo… Ono je takvo kakvo je, ali je ipak rešenje koje će sutra omogućiti našoj deci da žive bolje. Mogu da ih kritikujem za njihovu kadrovsku politiku, za gušenje demokratije, za prekomponovanja po Srbiji, za "bačeviće", za medije… Kritikujem vrlo jasno i otvoreno. Ne volim personalno da kritikujem, nego govorim o stranci i samim tim i o njenom predsedniku, predlažući šta drugo treba da se radi. Kritikujem Vučića što ima Dinkića u vladi jer snosi odgovornost za ekonomski kolaps Srbije.

Pomenuli ste Miškovića. Kako ocenjujete odnos vlade prema kapitalu?

Vrlo je bitno razdvojiti stvari. Govorio sam i pre tri godine da postoji broj ljudi koji se predstavljaju kao veliki biznismeni, a uvek na početku ili na kraju tog njihovog velikog poslovnog procesa stoji država. Imaju više para nego ljudi koji se tim biznisom bave u Evropi, a njihovi zaposleni deset puta manje plate nego drugi u Evropi. To sam sve govorio iskreno i tada i danas. Ali ovde se pravi jedan drugi sistem – da su svi koji su nešto napravili u životu zapravo lopovi. Kad se uđe u taj film, za šta takođe snosi odgovornost aktuelna vlast, onda se svi uspešni ljudi proglašavaju za lopove, onda oni treba da se kriju u ovoj zemlji zato što su uspešni. Ko će tada da povuče napred ovu zemlju? Napred mogu da povuku oni koji su zaista uspešni. Da li postoji neki privrednik u ovoj zemlji koji je pošteno stekao i koji danas ne mora da se plaši da će mu neko zakucati na vrata i optužiti ga za ne znam šta? Dajte da vidimo te ljude, da ih promovišemo, da kažemo da je to moguće. Ne, ovde su svi koji su u nekom poslu i ko god je nešto napravio – lopov. Neće biti baš da je tako.

Ko će otvoriti kineski most ka Borči?

Most na Adi su otvorili građani novogodišnjom šetnjom. Nikakvih govora nije bilo. Važno je da je most napravljen. Vaše pitanje je da li ću ja tad biti gradonačelnik ili neću? Ne znam. Nijedna vlast ne pravi mostove – mostove prave narodi. Ova vlast je počela taj projekat, postavila temelje, razvila ga do granice da čak bilo koja druga vlast, ma koliko bila neuspešna, neće moći da ga ne završi. Važno je da se mostovi grade – ko ih otvara, nije važno.

Pitam vas zapravo da li očekujete izbore u bliskoj budućnosti?

Republičkih izbora mora da bude. To je potpuno jasno jer ovo ne funkcioniše. Osim na pitanju Kosova, rekao sam, ne da nema pomaka nego svuda idemo unazad. I to su procesi koji na kraju dovedu do izbora. Da li će ih biti za dva meseca ili za šest, to malo ko danas može da vam kaže. Mora i da se promeni izborni sistem ove zemlje. Ne mogu više stranke koje imaju dva, tri odsto glasova da ulaze u koalicije i da sutra ucenjuju bilo koga u vlasti – taj sistem je neefikasan. A ne može ni da se pravi jednopartijski sistem; mora da se napravi sistem koji će stvarno odražavati i volju građana i omogućiti da ova zemlja ide dalje.

Kada vi očekujete izbore, ove godine, iduće godine?

Očekujem ih već ove godine jer, nažalost, posle samo šest meseci pokazalo se da je sve što sam pričao o ekonomiji i budućnosti zemlje – tačno. I to što ću ja biti u pravu za šest meseci ništa meni neće značiti jer će Srbiji biti mnogo gore. Nije politika DS-a: nek bude što gore da bismo mi što pre došli na vlast. Tada će nas zateći sto puta gora situacija. Mnogo bi bilo bolje da su me malo poslušali i krenuli da razvijaju poljoprivredu, energetiku, IT sektor i obrazovanje. To su jedine oblasti gde možemo nešto da uradimo. Umesto toga, ulaže se u turizam. Evo sad vam kažem: ko bude delio plate u novembru taj će izvesti svetsko čudo. Jer danas ljudi uplaćuju plate 31. u mesecu, a porez i doprinos plaćaju posle pet, šest dana što ja vidim po računu Beograda. Sve ide nadole, osim stope kriminala i u ovom gradu.

A da li DS ćuti? Poslanička grupa je aktivnija nego što je ranije bila, ali ipak postoji utisak da nije dovoljno glasna.

A gde da pričam? Morao sam da pišem pismo RTS-u da dobijem pola sata da kažemo naš stav o Kosovu. Vulin je imao sat, Dačić je imao sate, Vučić je imao sate, ja sam morao da pišem pismo… Gde da kažem? U "Kuriru", "Informeru", u "Novostima"? Koliko ljudi iz DS-a je dalo intervju za "Novosti" u poslednja tri meseca? Govorimo u parlamentu, držimo pres konferencije i tu je pitanje ko će da prenese i šta će da prenese… Gde da budemo aktivniji? Mi se branimo svaki dan. Šta mislite: kada se Boža Đelić – za koga pišu da je pobegao – vrati iz Amerike, da li će biti događaj? Pa neće. U parlamentu delujemo bolje, slažem se. Ali onda uzme Pink i četiri dana čita u vestima ceo tekst iz "Kurira" o meni. Četiri večeri zaredom, baš pred izbore u Zemunu. I šta sad ja treba da radim – da idem da demonstriram pred Pinkom?

Da li ima nekih poziva koji nadrastaju stranačku politiku? Da li vas zove Tomislav Nikolić da se konsultujete?

Nikolića sam video samo jednom, a sa Vučićem sam se čuo više puta. Najviše je tema bila Kosovo i implementacija sporazuma i naravno da smo aktivno učestvovali i naravno da smo rekli da ćemo da uradimo ono što je do nas. Ali u svim drugim stvarima nažalost, nema konsultacija. Zar nije logično da sad oko ekonomskih mera dođu i kažu: "vi ste nešto rekli pre šest meseci, kažite i sad šta mislite". Ali ne. Plaše se prihvatanja nečeg što mi predlažemo jer bi ispalo da DS nije najgori na svetu, da nam to može podići rejting za još dva posto i pomoći da narod shvati da mi više znamo od njih. Kad mi budemo vlast, a ja vam garantujem – bićemo, nećemo se tako ponašati. Zvaćemo sve, slušati, pričati i pokušavati da se dogovorimo kao što i ja ubeđujem u Skupštini grada pet godina da se tako ponašaju. Najgori je ovaj princip, vi ste opozicija, vi ste smrtni neprijatelj, vas treba ugasiti pošto ništa ne vredite, samo još ovaj narod da shvati… Onda stavite u Lutriju ovog Đukanovića koji je bio SNS-ov član izborne komisije, a on, majstor, stavlja prislušne uređaje u kabinet direktora i – ništa. Cvijan optuži novinare da su pedofili i – ništa. Ovaj iz Grocke zaposlio stotinu ljudi, kupuje kubanske cigare za ručak sa Švajcarcima i – ništa. E na tome će da padne ova vlast. Jer kad te stvari ne sankcionišete, razmišljajući da li vam to u stranci donosi korist ili ne, na kraju propadnete. Ako prvog dana smenjujete one koje ste greškom postavili, ako tražite nove ljude u bazi, a ne među partijskim knjižicama nego među ljudima koji nešto znaju, onda dobijete sistem kao što je Beograd, sistem koji radi. Svaki drugi sistem na kraju vas vodi na dno. Tako će i SNS izgubiti svoj rejting, tako će se i promeniti vlast u ovoj zemlji.