Ima li ikoga u ovom delu sveta da ne zna, ili da mu se bar ne čini da zna, ko je Uroš Đurić? Na drugoj strani, koliko je onih koji znaju čime se tačno i čime se zapravo i koliko uspešno bavi ovaj svima prepoznatljivi čovek, mislim, onda kad ne igra u filmovima Srđana Dragojevića, pankerskog mu saborca iz mladosti?

Ne pitam (se) ovo tek tako… Odnos, štono bi se reklo, "lika i dela" u savremenoj umetnosti ume da bude prilično traumatičan, ili bar kontroverzan; ovu potonju reč namerno stavljam na ovo mesto nadajući se da će čitaoca asocirati na kontroverzne biznismene i slične fenomene devedesetih (i dvehiljaditih, na nešto drugačiji način) jer (i) oni jesu deo sveta (kao volkje, a naročito kao predstave…) čijom slikom Uroš Đurić manipuliše, i čiju pojavnost i značenja inkorporira u svoju pojavnost – ergo, u svoj rad. Oh, zar je to jedno te isto? Nije, mada opet i jeste. O tome se u ovoj priči ponajviše i radi.

Izvesna nelagoda i napetost koje detektujemo u toj dvojnosti dolaze otuda što je Umetnik ovde neretko i dalje biće "romantičarski" distancirano od sopstvene umetnosti, to jest, još je rasprostranjeno shvatanje da je umetnik samo puki "izvođač radova" u proizvodnji tzv. besmrtne lepote koja da samom sobom transcendira njegov bedni zemni život, sam po sebi nevažan. I kao što već biva sa dubinski predmodernim kulturama, njima teško uspeva da se naprosto modernizuju, nego odmah odu koji bitan korak predaleko: naime, u skladu s "tabloidnom" prirodom em tranzicionog kermesa em jednog evroperiferijskog đubrišta na šta su se dobrim delom sveli Srbija i gro Balkana, pojavila se – a valjda već i zavladala, barem u mainstream "javnom prostoru" – i radikalno drukčija slika umetnika kao onoga ko zapravo postoji i živi manje-više isključivo kao estradna pojava, biće poznato zarad svoje poznatosti i priznato zarad priznatosti, lik bez dela, sve u svemu: monada i sablast čija je egzistencija pre zrcalna slika reality showa nego u starinski modernom (!) smislu mondena pojava Slavnog Umetnika koji se prvo proslavio svojom umetnošću, a tek onda – gotovo neizbežno, ako ne živi kao pustinjak – postao opštepoznati javni liebling.

E sad, gde je u svemu tome Uroš Đurić? Pa, upravo tamo gde i treba. Kao umetnik besprekorno fundirane medijske i društvene svesti, a uz to i mnogo obrazovaniji nego što bi to mogao odati njegov haj-nehajni javni lik, Đurić u dvadesetak godina umetničke karijere neprestano proizvodi nekakav hype i istovremeno ga subvertira, demaskira, ismeva, pokazuje njegovo naličje, ispraznost, činjenicu da iza hajpa naprosto ne mora stajati doslovno ništa. Istovremeno, međutim, kao slikar i kao "vizuelni umetnik" šireg zahvata, Đurić sve vreme na "najklasičniji" mogući način neumorno radi, pokazujući se kao jedan od najzanimljivijih – ajmo reći ono dosadno: neofigurativnih – savremenih slikara na našoj i "regionalnoj" sceni, a bogme i šire (što ne ostaje neprepoznato), dočim istovremeno kreira i niz fotografskih i drugih vizuelnih serijala i intervencija svih vrsta, na besprekorno lucidan i promišljen način problematizujući, recimo, odnos "privatnog" i "javnog" kod tzv. javnih ličnosti i medijsku treš industriju koja na tome lukrativno parazitira, ili odnos "visoke" i "niske" ili pak urbo i turbo kulture, "populističku" ili post-dečačku fascinaciju fudbalerima i timovima, položaj i smisao "umetničkog angažmana" kako na postratnom "zapadnom Balkanu" tako i u širem, globalnom kontekstu istorijskog trijumfa ideologije "slobodnog tržišta" – trijumfa koji je u međuvremenu ozbiljno uzdrman, svakako na neiznenađenje prekaljenog levičara U. Đ…

Sve ovo, i još mnogo toga, dobro je i pregledno izloženo (i razloženo) na nekoj vrsti retrospektivne izložbe Strategije ekscesa ili ko se žuri uleti mu Đurić u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu (izložba traje do 25. juna), poslednjih godina postojano najživlje i najvažnije institucije te vrste (a i likovnjačke generalno) u ovoj pretužnoj zemlji, sada direktno ostavljenoj na milost i nemilost antikulturnim varvarima i skakavcima kakvih još nismo videli – a svašta smo videli. Kustos izložbe Nebojša Milenković (kojeg pamtimo po dobru iz niza prethodnih vrednih projekata na istom mestu) ujedno je i autor "nosećeg" analitičkog teksta u opširnom i odlično uređenom katalogu izložbe – zapravo, to je već svojevrsna monografija pređenog umetničkog puta, utoliko i must-have za sve koji znaju da je Uroš Đurić jedna od najznačajnijih i najblagotvornijih pojava širokog spektra na ovdašnjoj umetničkoj sceni, kao i za sve koji su bili takvog dojma ali su im nekako izmicali dokazi usled njihove rasutosti…

Sukus Milenkovićevog kritičarskog truda možda najpre progovara iz ovog pasusa: "Budući da se intelektualno formirao na stečenim iskustvima beogradske andergraund, rok i pank scene, ali, takođe, i sa snažnom svešću o konceptualnim umetničkim praksama sedamdesetih – Đurić svoju umetničku poziciju nalazi u međuprostoru, zjapu, između nedovršenog modernizma, neizgrađenog kapitalizma i zakonski i vrednosno konfuzne i frustrirajuće tranzicije. Infiltriranjem u sistem i medije tzv. popularne, zapravo populističke kulture Đurić ih mimikrijski, poput stranog tela, ubačenog organizma, socijalnog parazita – bez iluzije o mogućnosti delovanja iznutra – pretvara u sredstvo manipulisanja, ne toliko samim medijima koliko upravo našom percepcijom i njihovim doživljavanjem."

Osim svih tih "multimedijalnih" (ja izraza…) radova, lepo je podsetiti se, na izložbi kao i u monografiji, i Đurićevog uzbudljivog slikarstva, kako onog iz perioda saradnje sa Stevanom Markušem, tako i "solo karijere". Vredi, dakle, požuriti u Novi Sad (dok i u Vojvodini sasvim ne zavlada ova institucionalizovana i osiljena Beda Duha koja guta sve) dok još traje izložba. A sad, ako vam usled žurbe uleti Đurić… pa, nije ni to baš najgore što može da vam se desi.