Mnogi smatraju da skraćenica LGBT obuhvata pripadnike manjine na osnovu seksualne orijentacije, ali treba praviti razliku između seksualne orijentacije i rodnog identiteta. LGB se odnosi na gejeve, lezbejke i biseksualce, seksualnu orijentaciju, a T na trans populaciju, odnosno rodni identitet. Trans osobe mogu biti bilo koje seksualne orijentacije, a mogu se osećati kao muškarci, kao žene ili i kao muškarci i kao žene, a ponekad ni kao jedno ni kao drugo. Najveći broj trans osoba od ranog detinjstva oseća da im telo i rodna uloga dodeljena na osnovu pola ne odgovaraju. Trans populacija obuhvata transrodne osobe, transseksualne, krosdresere i transvestite. Međutim, sve više se gubi granica između ovih kategorija tako da ih je teže odrediti u spektru rodnih identiteta te je najbolje koristiti skraćenicu trans. U društvu su česte predrasude da trans osoba mora da promeni pol. Različiti su stepeni potrebe za modifikacijom svog tela, a neki je nemaju uopšte.

Izloženost transseksualnih osoba nasilju i višestrukoj diskriminaciji u Srbiji od strane većinske heteroseksualne populacije je velika. Najčešći problemi sa kojima se transseksualna populacija susreće su u sferama školstva, rada i zapošljavanja, zdravstvene zaštite i državne administracije. Uprkos delimičnoj depatologizaciji trans identiteta, transseksualizam se i dalje nalazi u klasifikaciji psihijatrijskih poremećaja, s tim što se više ne podvodi pod poremećaj, nego pod sindrom rodne disforije. Jedini uspešan način "lečenja" je promena pola, pri čemu trans osobe nailaze na prepreku u vidu previsokih cena za obavljanje operacije koja im je nužna, od oko 2000 do 7000 evra.

Zakon o zdravstvenom osiguranju propisuje da se u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja osiguranim licima obezbeđuje najmanje 65 odsto cene zdravstvene usluge za promenu pola iz medicinskih razloga. Međutim, ostaje nejasno kako se pravno definišu medicinski razlozi, po kojim kriterijumima i ko će moći da ostvari ovo pravo. Osobe koje žele da se operišu prethodno moraju da dobiju potvrdu od psihijatra o rodnoj disforiji, zatim je obavezno započeti hormonsku terapiju i obaviti sterilizaciju.

I ako uspešno završe proces tranzicije ove osobe se susreću sa poblemom promene ličnih dokumenata, i pored toga što imaju obavezno lekarsko uverenje da su promenile pol, dok osobe koje nisu izvršile potpunu transformaciju imaju poteškoće i sa dobijanjem lekarskog uverenja.

"Dešava se da neki lekari uslovljavaju da se izvrši čitav niz operacija kako bi uopšte izdali lekarsku dokumentaciju. Problem je u tome što osoba već pre operacije mora da započne hormonsku terapiju i u tom procesu se fizički izgled bitno menja, tako da slika u ličnom dokumentu više ne odgovara izgledu osobe. Mi se zalažemo da osoba promeni dokumenta u skladu sa onim kako se oseća. Za početak u ovoj državi, ako to i dalje treba da bude dijagnoza, osoba treba da ima mogućnost promene dokumenata onog momenta kada psihijatar postavi dijagnozu transseksualnosti odnosno rodne disforije", kaže Milan Đurić, aktivista organizacije Gayten-LGBT. Promena ličnih i identifikacionih dokumenata podrazumeva promenu ličnog imena, oznake pola i jedinstvenog matičnog broja građana budući da on otkriva i pol osobe. U Srbiji ne postoje zakonske odredbe koje bi regulisale priznavanje promene pola u javnim ispravama.

STVAR DOBRE VOLJE: "Mi u Srbiji nemamo praksu koja se odnosi na pravo promene imena, dakle lice koje je promenilo pol po našem zakonu nema pravo da promeni ime iz muškog u žensko ili obrnuto. Ono što se u praksi dešava i kako ti ljudi izlaze na kraj sa tim problemom jeste da se na teritoriji Republike biraju oni državni službenici, oni radnici u matičnim službama koji su izgradili već neku osetljivosti na tu vrstu problema i ljudi idu kod onih za koje znaju da mogu da dođu do nekog rešenja. U pravnom sistemu se taj problem rešava na veoma bizaran način: naime, matičari tretiraju prvobitni upis imena i pola kao grešku koju su napravili njihovi prethodnici i onda po službenoj dužnosti isprave grešku bez upućivanja na medicinsku dokumentaciju", objašnjava Saša Gajin.

Čak i kada se uspešno promeni ime, to ne znači da će automatski biti omogućena i promena dokumenata. Teško će se ili nikako promeniti diploma srednje škole ili fakulteta, veoma teško će se izaći na kraj sa radnom knjižicom. Gajin dodaje i to da se promenom imena ne rešavaju drugi problemi koje čovek može da ima, recimo u braku ili porodičnim odnosima. On navodi primer: dešavalo se da osoba koja je u braku promenom pola postaje osoba koja je u istopolnom braku, što je po našem pravu zabranjeno; ne postoje nikakva pravila koja bi omogućila da se ta bračna zajednica pravno prevede u registrovanu zajednicu istog pola.

Zbog potpune neregulisanosti ove oblasti službenicima u školama i na fakultetima prepušteno je da sami, na osnovu ličnog senzibiliteta, odluče da li će osobi promeniti ime ili ne, čak i pored uredno podnete dokumentacije. "Jedna trans osoba podnela je pritužbu zato što je jedan fakultet u okviru Beogradskog univerziteta odbacio njen zahtev za izdavanje nove diplome koja bi glasila na novo ime nakon promene pola. U ovom konkretnom slučaju je sproveden postupak i Poverenica je dala mišljenje da je odbacivanje zahteva jedan čin posebne diskriminacije transpolnih osoba, dala je preporuku da ova visokoobrazovna institucija treba da preduzme mere i da izda nove diplome na zahtev osoba koje su promenile pol", kaže Marija Zarić iz kabineta Poverenice za zaštitu ravnopravnosti.

Kao posledica nemogućnosti promene dokumenata ove osobe suočene su sa problemom pri zapošljavanju. Pripadnici trans populacije trpe otpor u društvenom sistemu, što ih dovodi u situaciju da jedini vid egzistencije pronalaze u seksualnom radu (prostituciji) koji je rezultat ekonomske i socijalno-psihološke prisile. "Zamislite da ste zaposleni kao učitelj i krenete da menjate pol. Zamislite reakciju dece, roditelja, kolega, te male sredine. Ta osoba je prinuđena da napusti mesto u kome živi. Telo vam se izmeni, a ne možete da promenite dokumenta. Kada ne možete da promenite dokumenta, tada niste u situaciji da pronađete bilo kakav posao. To su teški i jezivi problemi, odatle često i taj izbor seksualnog rada", objašnjava Milan Đurić.

Pored svih pomenutih nedostataka u državnoj sferi i administraciji, pripadnici trans populacije bivaju izloženi kako psihičkom tako i fizičkom nasilju koje se ponekad zavšava smrću. Suočavaju se sa stalnim pretnjama, pozivima na linč koji dodatno pojačavaju strah u kome žive. Nisu retki slučajevi vršnjačkog zlostavljanja od najranijeg detinjstva u školama, zlostavljanja koje nedovoljno obučeni pedagozi i psiholozi tolerišu. Postoji visok stepen nepoverenja u državne institucije, zbog čega žrtve nasilja često ne prijavljuju ove oblike zlostavljanja. Bitan nedostatak u našem pravnom sistemu predstavlja i nepostojanje zločina iz mržnje, gde bi motiv zasnovan na nasilju po osnovu ličnog svojstva bio otežavajuća okolnost. Uvođenjem zločina iz mržnje bitno bi se smanjio broj nasilnih slučajeva.

Iako je njihov položaj unapređen donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine, koji zabranjuje diskriminaciju po osnovi rodnog identiteta, čini se da to ipak nije dovoljno. "U članu 2 Zakona o zabrani diskriminacije eksplicitno se kaže da je zabranjena diskriminacija lica ili grupa lica na osnovu njihovog rodnog identiteta. Sam Zakon u jednom članu govori o pravima onih seksualnih manjina koje se nazivaju homoseksualci kojim se tretira pitanje zabrane diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, ali nema izričite odredbe za transseksualne osobe", kaže Saša Gajin. "Ipak, bitno je da je rodni identitet u zakonu prepoznat kao jedno od ličnih svojstava po kojima je zabranjena diskriminacija."

DRŽAVNI HIR: Organizacija Gayten-LGBT pruža besplatnu pravnu i psihološku pomoć, a osim njima trans osobe bilo koju vrstu diskriminacije mogu da prijave Zaštitniku građana i Poverenici za zaštitu ravnopravnosti. "Iako Poverenica nema mogućnost da kazni određenu instituciju koja je izvršila diskriminaciju, može da uputi preporuku i mišljenje", kaže Marija Zarić. "Takođe, značajno je ovlašćenje da uz saglasnost diskriminisane osobe pokrene postupak za sudsku zaštitu od diskriminacije, kao i da organima javne vlasti i drugim institucijama preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti." Osobi ili instituciji koja ne postupi po preporuci izriče se opomena i daje još jedan rok, a poslednja mera je obaveštavanje javnosti u nekom dnevnom listu koji ima nacionalnu pokrivenost.

Ono što je najvažnije i što predstavlja najveći problem jeste svakodnevna patnja sa kojom se ove osobe suočavaju, a kao posledica prevelike marginalizacije, nasilja i višestruke diskriminacije u društvu. "Za mene je to centralno pitanje. Jedan dan ljudske patnje je predug, ogroman, traje beskrajno, a kamoli kada nešto traje kontinuirano godinama i godinama. To je nepovratno. Nepovratni gubitak. To je nešto što razara osobu", ističe Milan Đurić.

Do najvećeg apsurda i kršenja ljudskih prava došlo bi usvajanjem odredbe iz radne verzije Zakona o izmenama i dopunama zakona o vanparničnom postupku koja se odnosi na trans građane i građanke. Radna verzija predviđa da sud izdaje dozvolu osobi koja ulazi u proces promene pola i odlučuje o promeni dokumenata lica koja su promenila pol – što unazađuje i degradira položaj trans osoba. "Taj zakon, i inače potpuno anahron, sud postavlja kao administrativnu prepreku ka zaključenju jedne stvari koja osobi ipak poboljšava kvalitet života, što je potpuna glupost, jer ako se prođe postupak sa timom koji je stručan za to, stavljanje osobe pred neki državni organ koji će to aminovati je bespotrebno. Sudija ima pravo da, bez obzira na svu dokumentaciju koju donesete, kaže: ne", objašnjava pravnik Petar Žmak.

"Radna verzija ovog zakona uvodi zabranu promene pola ukoliko sud ne odluči protivno", dodaje Milan Đurić. "Ta radna verzija je urađena bez konsultacije ijedne organizacije, trans osoba i stručnjaka i stručnjakinja koji se bave pravima ovih osoba. Mnoge trans osobe su preplašene: vi sad možete da započnete sa procesom promene pola samo ako dobijete sudsku dozvolu. Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti. To je apsurd, šta sudija zna o problemima i pitanjima transrodnosti da bi on mogao da donese odluku o promeni pola. Mi smo bili na javnoj raspravi i to je bio čitav proces sa Ministarstvom pravde da se uopšte tamo pojavimo. Taj predlog zakona je i sa aspekta prinudne hospitalizacije i sa aspekta promene pola apsurd."

Činjenice govore da prilagođavanja pola nije nikakav hir, jer niko ne bi prolazio te muke bez preke potrebe. Te osobe prosto snažno osećaju da telo u kome su rođeni ne odgovara njihovom osećaju sebe i u toj situaciji suočeni su sa neizrecivom patnjom. U našem izrazito patrijarhalnom društvu dovoljno je da dečak bude nežniji i drugačiji pa će trpeti najrazličitije vidove vršnjačkog zlostavljanja. Samo zbog razlika na osnovu ličnih svojstava ove osobe su često izložene pretnjama smrću. Nije neophodno preživeti nešto tako teško da bi moglo da se shvati kako se te druge osobe osećaju.

Pravni, institucionalni i društveni položaj bio bi znatno bolji usvajanjem modela zakona o priznavanju pravnih posledica promene pola i utvrđivanja transseksualizma koji je nastao u saradnji partnerskih organizacija Centra za unapređivanje pravnih studija, Gayten-LGBT i Aire-centra. Ovim modelom obuhvaćeno je regulisanje pitanja položaja trans populacije u medicinskoj i pravnoj sferi. Zakon sadrži odredbe koje se odnose na zabranu diskriminacije, priznavanje pravnih posledica promene pola i transseksualizma, lični identitet kao i pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Oktobra prošle godine održan je okrugli sto na kome je bio predstavljen model ovog zakona uz prisustvo velikog broja domaćih i međunarodnih institucija kao i nevladinih organizacija. Iako pravna norma ne može da reši sve probleme ovih ljudi ona je nužan uslov i polazna osnova za poboljšanje njihovog položaja kako u društvu tako i institucijama.