Ovde je reč o gestovima, grimasama, opštem telesnom stavu. Pogledajte malu decu: ona su mnogo vičnija toj vrsti komunikacije, jer se još nisu pokvarila "lepim vaspitanjem". Kad im se nešto ne sviđa, mala deca slože njuškicu tako da je ono legendarno "bljak" (engleski: yaqui) sasvim suvišno. Odrasli, međutim, nauče da kontrolišu facu, a poneki i ruke. "Kamena faca" postaje poželjna (i ponekad jako korisna). To ne iscrpljuje mogućnosti neverbalne facijalne komunikacije, da se tako izrazim: svaka otresita ženska ume da pogleda ispod oka, da trepne i da raširi nozdrve, prenoseći tako nedvosmislenu poruku; o nogama i ostalome da ne govorimo. Svaki muški macan ume umilno da pogleda, da trepne i da stavi do znanja. Bogami se kroz neverbalnu komunikaciju smuvalo barem isto toliko parova kao i kroz verbalnu; verbalna, doduše, dođe tek posle – kad je već kasno, ali je od velike koristi.

Prvi neverbalni – i nedvosmisleni – signal koji deca nauče je šipak: palac prodenut između kažiprsta i srednjeg prsta (hrvatski: figa; smokva). Značenje je jasno: evo ti ga, na; neću, ne može; jebi se – ukratko. Roditelji se na to, naravno, mršte jer misle da deca treba da budu "lepo vaspitana" i da ne pokazuju takve… "signale", kako da vam kažem. Tu pomoći nema; to je jače od dece, ne mogu da odole. Zbog neophodnog i – uglavnom – neizbežnog uličnog vaspitanja (koje je nužan deo opšteg vaspitanja, pored prethodnog porodičnog i kasnijeg kafanskog) deca uskoro nauče i onaj lakat presavijen preko druge ruke, takozvani "bosanski grb"; poruka je ista. Neverbalni znak potiče od nekog ranog Tvrtkovog grba sa presavijenom rukom u kojoj je, ako se ne varam, i sablja; plašim se da je reč o naknadnom tumačenju i da je ta presavijena podlaktica aluzija na nešto, da prostite, sasvim drugo. Neki dokoni antropolog ukazaće na analogiju između "šipka" i "bosanskog grba": raste sa uzrastom.

Tu dolazimo na srednji prst, koji se u našoj civilizaciji pojavljuje relativno kasno, a sve zbog anglosaksonskog uticaja; kad sam ja bio ulični mangupčić (bilo je to jako davno), srednji prst još nije postojao kao neverbalni signal. Moj drug Don Nort (videti prošli broj "Vremena") daje istorijat tog oblika neverbalne komunikacije. Naime, Englezi su u srednjem veku razvili do savršenstva svoj dugački luk (longbow) čija je strela probijala oklope tadašnjih vitezova kao od šale. Na dan Sv. Krispina, 25. oktobra 1415, kod francuske selendre Mezonsel, engleski kralj Henri i njegovi strelci (Šekspir ih s nežnošću zove "bratska banda") upropastili su brojčano nadmoćnu vojsku francuskih oklopnika strelama i manevarskom pokretljivošću. Pre bitke, međutim, Francuzi su pretili engleskim strelcima da će im svima koje zarobe odseći srednji prst, bez koga se ne može zategnuti luk. Kad su ih pobedili, Englezi su ubuduće Francuzima pokazivali taj isti srednji prst, pa se to održalo do dana-današnjeg kao signal prkosa. Lingvističkom zabunom je staroengleska fraza za zatezanje luka (pluck yew; luk je bio od jovinog drveta, yew) postala fuck you. Takav je život…

Bilo kako bilo, srednji će prst doživeti veoma zanimljivu istoriju kao oblik komunikacije. Negde 1969. godine, usred neke srednjozapadne zabiti u Americi, klinac je iz školskog autobusa pokazao srednji prst policajcu na motoru koji se vozio pored autobusa. Policajac se naljutio, zaustavio autobus i klinca tužio za uvredu službenog lica u vršenju službe. Nekoliko godina trebalo je Vrhovnom sudu SAD da konačno presudi da pokazivanje srednjeg prsta spada pod Prvi amandman Ustava SAD (sloboda govora) i klinac je oslobođen.

To, naravno, ne znači da se srednji prst može tek tako pokazivati okolo – pogotovo ne službenim licima u vršenju službe; ni u Americi, ni bilo gde. Taj klinac imao je sreće da je stvar došla do Vrhovnog suda. Tu dolazimo na suštinu stvari: neverbalna je komunikacija posao neizvestan, pošto je podložan različitim tumačenjima. Moj rođak je, na primer, imao problem: pokazao je rukom policijskom vozilu sa upaljenim plavim svetlom da prođe, a oni su izašli iz auta i napravili mu scenu, jer da ih je vređao; jedva im je objasnio da nije. A kao su se nekuda jako žurili…

Ima, naravno, neverbalne komunikacije koja je nedvosmislena: kažiprst prevučen preko grla, na primer; poslednjih dvadesetak godina veoma u modi. Ima i civilizacija sa drugačijim neverbalnim signalima: neki klimaju glavom za "ne", a vrte za "da". A tek grimase! Gledajte naše političare na televiziji: sede ili stoje na raznim mestima, ćute, ali ih faca odaje; "govor tela" još više. Koštunica je prvak: on kad složi kamenu facu, iz nje se ne čita ništa, sve i kad nečega ima. Toma Nikolić ne može da kontroliše grimasu i s njime je lako: zadržao je radikalsku nabusitost po kojoj ga znamo oduvek. Ivica Dačić će se izraziti verbalno, jer ne može da odoli. Aleksandar Vučić pak zanimljiviji je slučaj: on je pravi pacijent za te PR-marketinške stručnjake za "govor tela", posebnu naučnu disciplinu. Neko ga je naterao da prvo stavi naočare, a zatim i da sklapa prstiće dok govori. Ne sećam se da je Vučić ranije imao problem s gestikulacijom; naprotiv – bio je prirodan; sada nije. Bitno je da više nije nabusit – svedok ne progovori na lakat; sve ostalo nije morao da menja, ali su "stručnjaci" imali ideje.

Neverbalna je komunikacija ozbiljnija priča nego što nam se čini.