Zaista fantastičan članak, sve pohvale. Na pomenutoj Adi Kale nisam bila nikada, mada znam za njeno postojanje i njen konačni epilog… Ono što je mene "pronašlo", a verujem i još neke koji su ga pročitali, u ovom članku je lep, dostojanstven, operisan od svake patetike, opis vremena kog više nema i života koji je prošao nepovratno. Bez zaključavanja vrata, bez ludnice, u miru sa sobom i sa svima oko sebe, uz miris pekmeza, zvuke dece koja se igraju i dele užinu (u mirnodopska vremena naravno) – opis i dokumentovanje uzaludnih ratovanja za parče zemlje koje je u međuvremenu izgubilo na važnosti i značaju, a potom izgubilo i "pravo na postojanje" sve u ime viših interesa?! Zvuči poznato? Zemlja u kojoj sam ja nekada živela, način života na koji sam navikla više ne postoji nigde osim u meni, mirisi i ukusi mog detinjstva i mladosti su se izgubili i potonuli leže u mulju nekog virtuelnog jezera… Đerdapsko jezero je bar nekom donelo boljitak /struju (te samim tim i potapanje tog idiličnog sveta Ade Kale), a potapanje zemlje u kojoj sam ja nekada živela je samo unesrećilo mnoge meni slične… Potpuno razumem reči gospođe koja lamentira nad činjenicom da deci i mužu ne može da pokaže mesto gde je odrasla…To je priča mog života i, nažalost, priča velikog dela moje generacije…