Bilo je uzbudljivo u nedelju uveče u Crnoj Gori. Po zatvaranju biračkih mesta birački štabovi su nestrpljivo iščekivali prve rezultate. Na jednoj strani bio je višegodišnji predsednik Crne Gore i kandidat vladajuće Demokratske partije socijalista, DPS, Filip Vujanović, a na drugoj prekaljeni diplomata i vođa dela opozicije u Crnoj Gori Miodrag Lekić.

Prvi su sa rezultatima izašli članovi opozicionog bloka koji su proglasili pobedu svog kandidata na osnovu prebrojanih nešto više od 92 odsto glasova. U tom trenutku, saopštavao je Lekićev izborni štab, ostalo je da se sakupe glasovi iz Nikšića i iz Rožaja, ali da trend jasno pokazuje da je Crna Gora dobila novog predsednika.

Nedugo zatim pojavio se Filip Vujanović u pratnji Mila Đukanovića, predsednika DPS-a i premijera Crne Gore, koji je objavio da je izvesna njegova pobeda na osnovu prebrojanih svih glasova. Vujanovićevu tvrdnju potvrdila je Državna izborna komisija Crne Gore u ponedeljak po podne, kada je objavila konačnu pobedu novog-starog predsednika. Tako je razvejana kontroverza koja je trajala nepun dan oko toga ko će sedeti u predsedničkoj vili na Cetinju narednih godina.

SUKOB U VLADAJUĆOJ KOALICIJI: Najznačajnija stvar, čini se, jeste što nema nikakvih sukoba između pristalica dve strane nakon brojnih optužbi na račun i jednog i drugog kandidata koje su obeležile kampanju. Poslednje vesti iz Crne Gore su umirujuće i pored zahteva opozicionog bloka da se glasovi ponovo prebrojavaju, jer je u jednom trenutku bilo previše nedoumica oko toga kako su glasali stanovnici rubnih opština Rožaje i Plav, pa se činilo da će "Crna Gora dobiti svoju Floridu" (misli se na izbore u SAD 2000. godine kada je Džordž Buš sumnjivom pobedom u saveznoj državi Florida porazio Al Gora).

Letimičan pregled crnogorske štampe dva dana po okončanju izbora, kao i glasovi iz okruženja vladajućeg DPS-a, pokazuju da su se svi manje-više pomirili sa rezultatom u kome je Vujanović osvojio nešto preko 7000 glasova više od Lekića. Okreću se novom sukobu na političkoj sceni koji će se odigrati između koalicionih partnera DPS-a i Socijaldemokratske partije (SDP) Ranka Krivokapića, predsednika Skupštine Crne Gore.

SDP je, naime, vodio otvorenu kampanju protiv kandidata DPS-a s argumentacijom da se Vujanović kandiduje po treći put, što je, kako su govorili, protivno Ustavu Crne Gore i demokratskim običajima, pa je tako atak na ustavno uređenje države. To je razbesnelo Mila Đukanovića do te mere da je više govorio o tome nego o pobedi Vujanovića. SDP, koji je u koaliciji sa DPS-om poslednjih petnaest godina, optužio je zatim članove koalicionog partnera da su u Rožajima počinili niz nepravilnosti u danu za glasanje.

Vujanović se kandidovao, jer je ocenjeno da je prvi mandat osvojio u trenutku kada je Crna Gora bila deo državne zajednice SCG, a da je tek drugi mandat bio prvi u nezavisnoj Crnoj Gori. Objašnjene je bilo nalik obrazloženju koje je izborni štab Borisa Tadića nudio 2012. godine kada se ovaj po treći put kandidovao na izborima za predsednika Srbije.

Đukanović je odmah po objavljivanju pobede kandidata DPS-a rekao da je ta pobeda izvojevana u najtežim uslovima, jer su svi bili protiv Vujanovića, pa čak i koalicioni partner, što će imati posledice na budućnost koalicije. Jedan od kurioziteta ovih izbora jeste da je DPS izašao sam, da koalicioni partneri sa prošlogodišnjih parlamentarnih izbora nisu stali iza Vujanovića i da je njihov kandidat i pored toga osvojio priličan broj glasova, čak i s obzirom na to da je bilo mnogo apstinenata.

TEŠKE REČI I AFERE: S druge strane, predstavnik crnogorske opozicije Miodrag Lekić sam je osvojio više glasova nego Demokratski front, koji je predvodio na parlamentarnim izborima u okolnostima u kojima je vladajuća partija koristila sva postojeća sredstva države da privuče birače na svoju stranu. Njega su optuživali da i nije pravi Crnogorac, da je neka vrsta uljeza koji nije bio u državi kada je ona išla ka nazavisnosti. On nije ostajao dužan pa je Vujanovića predstavljao kao marionetu Mila Đukanovića, kao čoveka koji nema karakter i značaj, već samo izvršava naloge velikog šefa.

Njemu je tokom kampanje išlo u prilog i što je pokrenuta "Afera snimak", koja je pokazala da se državni resursi stavljaju u pogon vladajuće partije da bi se obezbedili glasovi na izborima. O ovoj aferi će možda u budućnosti biti sprovedena istraga, ali to neće promeniti činjenicu da je Vujanović ostao na tronu. Ta afera i neke druge stvari iz kampanje primećene su i od strane međunarodnih posmatrača, ali niko nije stao na stranu opozicije i dela nevladinog sektora i medija koji su govorili da postoje ozbiljni dokazi da ni ovi izbori nisu sprovedeni po demokratskim pravilima.

Iako su opozicioni glasovi u Crnoj Gori rezultate ovih izbora čitali kao početak kraja najdugotrajnijoj vladavini u Evropi posle Drugog svetskog rata (komunisti su u Crnoj Gori pobedili i na prvim višestranačkim izborima), teško je sa strane proceniti da li se to zaključuje na osnovu realnih parametara. Opozicija je još jednom bila razjedinjena i podrška nekih stranaka kao što je SNP bila je više deklarativna nego suštinska i sada se već nagađa da bi SNP mogao da bude zamena za SDP u vladajućoj koaliciji. Nevladin sektor, koji je predvodio proteste protiv Đukanovića prošle godine, nije imao dovoljno snage i resursa da pomogne strankama opozicije da organizuju bolju kontrolu na izbornim mestima.

Lekiću je išlo u prilog što je zaista bio dobar kandidat, jer je neukaljan i nije bio deo nikakve korupcionaške afere, nije bilo ničega što bi moglo da mu se pripiše, a dodatno mu je pomoglo što je Crna Gora pred potpunim ekonomskim kolapsom i što je socijalna i ekonomska situacija najgora u poslednjih petnaest godina.

Kada budu objavljeni konačni rezultati i kada Vujanović bude opet inaugurisan, Crna Gora će ući u period u kome se najavljuje neka nova politika. Vujanović je prethodnih godina uspeo da se izbori za svoj glas koji se nije uvek preklapao sa stavovima Vlade Crne Gore. On je imao simpatije srpskog stanovništva i čini se da će na tome biti građena neka druga politika nekadašnjeg "drugog oka u glavi". Đukanović je spreman da se odrekne "radikalnih Crnogoraca" iz SDP-a i da možda približi Srbe vladi koju vodi tako što će nešto ponuditi Novoj, najvećoj srpskoj partiji u Crnoj Gori. U tom smislu bi bilo i poboljšanje odnosa sa verskim liderom Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori Amfilohijem Radovićem.

Ovakav kurs bio je nagovešten i ove zime kada je Tomislav Nikolić bio u poseti kod Filipa Vujanovića i kada je pozvao Srbe da uđu u vladu, ili da osvoje vlast, ukoliko žele nešto da promene. Karakteristika ovih izbora u Crnoj Gori jeste i odsustvo, institucionalno i vaninstitucionalno, mešanja Srbije što je doprinelo smanjivanju tenzija.

Promenom kursa prema Srbiji Vujanović i Đukanović bi mogli da uspostave mnogo bolje odnose između dve države, a eventualni veći broj zajedničkih projekata bi smanjio i animozitet koji postoji u javnosti. Ulazak srpskih partija u Vladu Crne Gore svakako bi doprineo tome, a čini se da tako nešto uživa i podršku "predstavnika međunarodne zajednice". Takođe, malena Crna Gora je pred ulaskom u NATO, što bi dodatno približilo ovaj vojni savez Srbiji.

U prošlosti smo bili svedoci da je Đukanović, nedvojbeni lider Crne Gore, bio sposoban da povlači radikalne poteze, pa nije nemoguće da ove godine, kada se slavi 200 godina od rođenja Rada Tomova, crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, vidimo i njega u Beogradu na nekom zvaničnom prijemu, na potpisivanju nekih sporazuma ili kako drži predavanje studentima političkih nauka. On bi zaista imao mnogo toga da kaže.