Prekid interneta koji sam proglasio prvoaprilskom šalom u prošlonedeljnom Navigatoru zaista se dogodio, upozorili su me čitaoci i neke kolege. Moja greška, priznajem, proveravajući vest rukovodio sam se zvaničnim saopštenjima na sajtu Telekoma, gde tom događaju nije posvećen ni redak.

Suština je bila u tome da sam hteo da primetim kako smo navikli na slab rad interneta iz raznoraznih razloga, pa na polusatne prekide više i ne reagujemo. I tu sam preterao, priznajem, naročito posle čitanja izveštaja Reportera bez granica o "neprijateljima interneta" (The Enemies of Internet, 2013).

U poslednjih desetak godina broj država koje su smatrane neprijateljima interneta vrteo se oko trideset. U poslednje tri godine, najviše zbog arapskog proleća, broj se prepolovio. Naravno, reč je samo o zemljama u kojima je kontrola brutalna, daleko od toga da je u ostatku sveta stanje savršeno.

Ovogodišnji izveštaj nije se bavio svim "crnim tačkama", već je formirao listu od pet zemalja koje dozvoljavaju građanima da se kače na internet, ali ih onda strogo kontrolišu. To su po Reporterima: Kina, sa svojim Elektronskim kineskim zidom (The Electronic Great Wall), Iran, koji ima "Halal Internet", Sirija, Bahrein i Vijetnam. Takođe, imenovano je i pet kompanija koje autoritarnim režimima prodaju alate za kontrolu korisnika.

Ovo se smatra perfidnijim od jednostavne zabrane pristupa kakva važi, recimo, u Severnoj Koreji gde je korišćenje interneta privilegija onih koji su najlojalniji režimu. U istaknutih pet zemalja svako može dobiti pristup, ali nikada ne može da bude siguran da li se njegove poruke prate i snimaju i da li će zbog nekog bloga ili tvita završiti u zatvoru.

To što severnokorejski režim bira kome će dati pristup ne čini ga boljim, već samo otvorenije totalitarnim. Međutim, čak ni tako zatvorena zemlja ne može da ignoriše tehnološko napredovanje sveta. U Severnoj Koreji danas ima milion korisnika mobilnih telefona, doduše na 24 miliona stanovnika, što je najniži procenat u svetu. Mada je to neuporedivo više od broja korisnika interneta, kojih je po zvaničnim podacima iz 2009. bilo 605 (šest stotina i pet!). Severnokorejci ne mogu da koriste smart telefone, zbog naprednih servisa koje ovi omogućuju.

Taj strah vlasti nije bez osnova. Dešava se da građani Severne Koreje u pograničnom pojasu prema Kini (taj se manje strogo kontroliše od onog prema Južnoj Koreji) uđu u domet neke od kineskih mreža i iskoriste to da bi došli do "slobodnih" informacija (verovali ili ne). Za takav prestup predviđena je kazna od oko hiljadu dolara i desetodnevni pritvor.

Ako mislite da to može i slučajno da se dogodi, kao kod nas blizu granice, u zabludi ste. Korejski telefoni podeljeni su na dve grupe brojeva, one za strance (turiste i diplomate) i one za građane Severne Koreje. Između tih brojeva pozivi su nemogući, a Severnokorejci na svojim aparatima nemaju pristup internetu niti mogu da zovu inostranstvo. Ali, sve to je moguće sa kineskim brojevima, tako da se iz Kine osim dividijeva sa zabranjenim filmovima švercuju i sim kartice, koje se koriste krajnje pažljivo, na po nekoliko minuta, da se vlasti ne dosete.

Iz ovog ugla pola sata bez interneta zvuči kao šala. Ili, zamislite pola sata slobodnog pristupa u Severnoj Koreji.