Evolucija
Čovek stariji od Adama
Sam Albert Peri je nedavno preminuo. U grob je odneo najdužu porodičnu lozu koja je ikad uočena među ljudima. Na drugoj strani, iza njega je ostao čitav skup novih hipoteza, uključujući i onu da je do sada korišćeni genetički vremeplov možda sasvim pogrešno konstruisan
U kultnom ostvarenju Stenlija Kjubrika i Artura Klarka Odiseja u svemiru 2001 pleme će sa svitanjem ispred pećine najednom otkriti monolit. Visoki, crni, ravni kamen koji je vesnik nove inteligencije nagovestiće otkriće alatki, osvajanje sveta i potom, svemira. U stvarnoj istoriji, u dubokoj tmini buđenja vrste Homo sapiens, verovatno se dogodilo nešto sasvim drugačije. I nešto mnogo sporije u vremenu.
Poslednji genetički nalazi ukazuju na seriju malih genskih promena kod primata koja je uticala na njihov sve veći razvoj mozga i protezala se od pre 2,5 miliona do pre nekoliko stotina hiljada godina, kada su sve ove mutacije i prirodna selekcija dovele do nastanka modernih ljudi. Međutim, kada se to dogodilo? Koliko je star Homo sapiens? Kada je živeo takozvani genetički Adam?
Nakon velikih prodora u savremenoj genetici, to pitanje se počelo smatrati za jedno od onih na koja vrlo dobro znamo odgovor. Paleontologija za sada daje prilično jedinstven odgovor. Čuveni fosilni nalazi sa lokaliteta u depresiji Afar u Etiopiji, stari 195.000 godina, po mišljenju većine stručnjaka predstavljaju najstarije ostatke savremenih anatomskih ljudi.
Sa druge strane, genetička istraživanja, bilo da su zasnovana na praćenju starosti Y hromozoma ili mitohondrijalne DNK, sve donedavno su nedvosmisleno pokazivala da su se ljudi iz ove regije raselili širom planete, kao i da je najbliži savremeni predak današnjih ljudi živeo od pre oko 60.000 do 140.000 godina. Međutim, nova otkrića pokazuju da se slagalica ljudskog porekla možda samo previše dobro uklapala. Nedavno otkriće Y hromozoma, koji je star 338.000 godina, moglo bi da pokaže kako je genetički Adam znatno stariji od onog u šta je donedavno verovala većina genetičara.
MUŠKA I ŽENSKA LINIJA: Još od šezdesetih godina, sa otkrićem da broj amino-kiselina u hemoglobinu raznih vrsta raste linearno sa vremenom, evolucionisti počinju da koriste takozvani molekularni sat kako bi utvrdili starost neke vrste. U narednim decenijama genetička ispitivanja fosilnih ostataka ukazuju kako od vremena zavisi i takozvano genetičko rastojanje između vrsta koje, na primer, između čoveka i šimpanze iznosi dva odsto (kolike su razlike između DNK). Dalja istraživanja ljudskog genoma vode ka sve preciznijem utvrđivanju starosti ljudske vrste.
U poslednjih desetak godina, genetička istraživanja koja prate starost genetičkih markera u ženskoj mitohondrijalnoj DNK i na muškom Y hromozomu, otkrivaju ne samo koliko je star genetički Adam, već i kako se tačno od njega naovamo ljudska vrsta razvijala, koje sve haplogrupe ljudi postoje i kako su se širile svetom. Pod genetičkim Adamom se smatra najstariji zajednički predak, ali to ne mora biti samo jedna jedinka, već možda govorimo o grupi ljudi sa istom mutacijom. Naime, Adam je najstariji, ali uz uslov da je imao dva sina na koja je preneo isti Y hromozom kako bi došlo do daljeg grananja. Ako je imao jednog sina, ili je drugi zbog manjka potomstva nestao sa genetskim driftom, pojam genetičkog Adama se pomera na prvog sina koji je imao dva naslednika. Sasvim slično, žensko potomstvo se grana od mitohondrijalne Eve, jedne ili više njih sa istom mutacijom.
Istraživanja u ovoj oblasti su vremenom došla do sve preciznije starosti genetičkih Adama i Eve, odnosno najbližih zajedničkih predaka današnjih ljudi, kako po muškoj tako i po ženskoj liniji. U poznatoj Tomsonovoj studiji iz 2000. godine, ukazano je da je genetički Adam živeo pre oko 59.000 godina. U međuvremenu, otkriveno je da su takozvane mitohondrijalne Eve živele pre oko 150.000-200.000 godina, što je bila razlika koja je nekoliko godina kopkala naučnike. Svojevremeno je objašnjavana time što u plemenskoj poligamiji žene koja imaju polne odnose sa više muškaraca imaju veću verovatnoću da prenesu svoj DNK od muškaraca koji ne moraju da imaju potomstva među zajedničkim porodom. Ispostavilo se, ipak, da će nove studije pokazati kako je genetički Adam bitno stariji, a nakon Krucijanijeve studije iz 2011. godine njegova starost će biti procenjena na 142.000 godina.
PORODIČNA LOZA: Međutim, kako geni uopšte daju takve odgovore o starosti čovekovih predaka? Mada je moderna genealogija prepuna kompleksnih tabela, predačkih linija, statistike i mutacija, dok cela ta stvar sa Y hromozomima i haplogrupama zvuči dozlaboga komplikovano, osnovna ideja je vrlo jednostavna. Istorija se, naime, čita iz gena na osnovu markera za koje znamo da su bili konstantni u vremenu i nisu se menjali kroz hiljade godina.
Pošto se ne menjaju kroz vreme i ne podležu selekciji, upravo ove mutacije su markeri koji ukazuju na zajedničke predačke linije među savremenim ljudima. Ljudi sa istom takvom pojedinom mutacijom spadaju u skup koji genetičari nazivaju haplogrupa i svi oni, zapravo, pored iste mutacije, imaju još jednu zajedničku stvar – istog muškog pretka kod koga se takva mutacija prvi put desila. Na osnovu toga se konstruiše i porodično stablo Y hromozoma kod koga su pomenute mutacije čvorovi na kojima se stablo grana u nove haplogrupe. Na samom dnu, u korenu ovog stabla mutacija nalazi se takozvani mitohondrijalni Adam, najbliži zajednički predak svih muškaraca na planeti. Sasvim slično, ali ispitivanjem mitohodnrijalne DNK, prati se stablo po ženskoj liniji.
Praćenje prostiranja haplogrupa dalo je izuzetno dragocene uvide u prošlost. Pokazalo je kako je svih sedam milijardi današnjih ljudi verovatno poteklo iz zajedničke domovine – iz oblasti kraj reke Avaš u depresiji Afar, u današnjoj Etiopiji, gde su ponikli prvi hromozomski Adami i Eve, da bi se potom, korak po korak, od njih odvajale pojedine haplogurpe koje su osvajale deo po deo planete, od Afrike, pa nadalje.
ISTOČNO OD ADAMA: U međuvremenu, univerziteti, fondacije, ali i privatne kompanije, počeli su da nude besplatno – ali i da prodaju – geneaološka stabla svima koji žele da saznaju od kojih haplogrupa potiču, kakvu mešavinu predstavljaju i kuda su lutali njihovi preci. Jedan od takvih poduhvata je i Genografija, projekat utvrđivanja DNK porodičnog stabla koji je 2005. godine pokrenuo američki časopis "Nešenel džiografik". U ovom projektu su učestvovale hiljade ljudi iz celog sveta koje su u DNK laboratorijama dale ili pak, samo poslale bris iz koga je odgonetnuto njihovo DNK poreklo, dok je uporedo mapirano kretanje velikog broja haplogrupa.
Jedan od prijavljenih učesnika u ovom projektu, izvesni Albert Peri, Afroamerikanac poreklom iz Južne Karoline, dao je bris u lokalnoj DNK laboratoriji. Međutim, naučnici angažovani na projektu, čitajući Perijev Y hromozom, nikako nisu mogli da nađu njegovu haplogrupu i razvrstaju ga u neku od predačkih linija. Uz malo dodatnih analiza koje su objavljene u martu ove godine, ispostaviće se, sasvim neočekivano – da Peri pripada muškoj lozi koja seže čitavih 338.000 godina u prošlost. Odnosno da je Perijevo poreklo za čitavih 200.000 godina starije od najveće do sada utvrđene starosti genetičkog Adama. Budući Afroamerikanac, Peri je sa toliko drevnim precima definitvno razvejao ideju o čistoti plave krvi koja se obično vezuje za belce.
Međutim, za naučnike, ovo otkriće ukazuje na nešto mnogo dramatičnije – da je hromozomski Adam znatno stariji nego što se mislilo do sada, kao i da je vrsta Homo sapiens nastala pre 338.000 godina, odnosno bukvalno dvostruko ranije od doba koje je do sada smatrano starošću čovečanstva. U međuvremenu, genetičar Majkl Hamer sa Univerziteta Arizona, uspeo je da locira selo u afričkoj državi Kamerun, u kome se nalazi još 11 muškaraca sa istom vrstom Y hromozoma, što znači da svi oni imaju istog ovog, vrlo, vrlo starog pretka. Hamerov nalaz ukazuje i na to da čovek možda potiče iz oblasti koja je mnogo zapadnije od doline Afara, dosadašnje prapostojbine ljudske vrste.
S druge strane, pitanje kako takvu starost ljudske vrste uskladiti sa fosilnim nalazima. Naime, nijedan Homo sapiens stariji od 200.000 godina do sada nije pronađen nigde izvan Afrike. Samo jedan kontroverzni nalaz u Izraelu, star 450.000 godina, mogao bi se uzeti kao pokazatelj koji obara ovu teoriju, ali apsolutna većina istraživača smatra da je tu reč o kostima neandertalaca ili neke druge vrste, a ne o prvim ljudima. Zato pojedini stručnjaci već smatraju da su ovi hromozomi potekli od uzajamnih ukrštanja Homo sapiensa sa drugim hominidima, kakvo je nedavno dokazano za neandertalce. I da je njegova starost tolika jer seže ne u ljudsku, nego u prošlost drugih, davno iščezlih vrsta. Sam Albert Peri je nedavno preminuo. U grob je odneo najdužu porodičnu lozu koja je ikad uočena među ljudima. Na drugoj strani, iza njega je ostao čitav skup novih hipoteza, uključujući i onu da je do sada korišćeni genetički vremeplov možda sasvim pogrešno konstruisan.
Dolina ljudi
Nakon 4,5 milijardi mirnih godina na planeti Zemlji, pre 2,5 miliona godina se u neuronima mozga bezazlenih afričkih primata, koji su jurcali unaokolo po savani, pojavila mutacija koja je dovela do iznenadnog razvića moždane neuronske mreže. Nastao je rod Homo, nove mutacije i selekcija su vodile ka sve složenijim vrstama, koje će pre nekoliko stotina hiljada godina evoluirati u ljude. Većinsko gledište u savremenoj nauci, sudeći po fosilnim nalazima i genetičkim istraživanjima, jeste da su preci ljudi nastali u Istočnoj Africi. Ovde se u mnogim zonama, uglavnom u današnjoj Etiopiji, mogu naći fosili brojnih vrsta primata koji su se evolutivno odvojili od običnih majmuna pre oko četiri miliona godina. Najslavnija je svakako pripadala vrsti Australopithecus afarensis – to je Lusi, mlada ženka koja je živela pre 3,2 miliona godina, a čiji je fosil nađen 1974. godine u oblasti Hadar u Etiopiji, nedaleko od takozvane kolevke čovečanstva, tanzanijskog klanca Oldupai i lokaliteta Laetoli. U njemu je slavna arheološkinja Meri Liki u okamenjenoj lavi našla 3,6 miliona stare otiske stopala ženke australopitekusa i njenog malog potomka dok su hodali uspravno. Ne tako daleko, u depresiji Afar, kod sela Kibiš, nađeni su i njihovi mnogo mlađi potomci – Homo sapiensi, za koje se smatra da su prvi iz naše vrste.