Moji (primorski) dalmatinski preci – od pradida do oca, majka mi je bila Škutorka, zapadna Hercegovka – uvek su govorili da se zna za šta more služi: za ribarit i navigat, čvare se na suncu i mlate rukama po vodi samo furešti! Još su vickasto dodavali da su Dalmatinci najbolji mornari zbog toga što poslednji (ako uopšte) napuštaju brod jer ne znaju plivat.

I, stvarno, ne sećam se da sam ikada, sve do polovine sedamdesetih, video Dalmatinca u vodi i nezakopčanog do grla, iako je u hladu bilo četrdeset i više Celzijevih. Čak je i moj rođak, al’ kontinentalni Dalmatinac, bio svetski prvak u nekakvoj plivačkoj disciplini.

Najviše što Dalmatinac može imat "lično" sa morem je to da sedne na rivu, bućne noge u vodu, bulji niz pučinu i ništa ne radi.

Imam prijatelja u Komiži, na Visu, čiji je otac bio komandant ribarske flotile: kad god bih došao da sa njima ribarim, promenio bi se vetar i od lova nije bilo ništa, sve dok mi nisu "zabranili" dolazak u vreme ribolova a "dozvolili" dolazak na Vis samo zimi!