Čitam "Vreme" dugo, dugo, i uglavnom sa zadovoljstvom. Već sam mnogo puta hteo da nešto prokomentarišem, ali sam uvek odustajao jer sam svestan da je moje mišljenje samo jedno od mnogih. Nešto što ne propuštam su kolumne Ljubomira Živkova i Teofila Pančića.

Ovoga puta nisam izdržao jer me je zaintrigirao Ljubomir Živkov sa izrazom "svašta-nešto". Ne želim tu ništa da dodam, on je sve rekao.

Samo sam hteo dodati da smo mi po pitanju jezika i pisma, na neki način, zemlja čuda. Hoćemo neku čistotu jezika i svoje pismo, a engleski nam na velika vrata ulazi u jezik, i gde treba a pogotovo gde ne treba. U štampi i uopšte u javnim komunikacijama na puno mesta se ne koristi književni jezik. Znam da to nije uvek moguće i nije primereno, ali se preteruje. Kada voditeljka, na primer, pita gošću "kako vi to hendlujete" (pisano fonetski), mislim da je to totalno nepotrebno, mnogima nerazumljivo i, po meni, glupost.

No, moram priznati da se zapravo javljam najviše zbog toga što sam u jednom zvaničnom dokumentu velike firme, ugovoru, naišao na izraz koji je kod mene na vrhu liste najomraženijih. Da ne biste pogađali, radi se o sve češće korišćenom "sa sve", čije značenje znamo ali u srpskom jeziku postoji pravilan izraz za to.