"VREME": Kako ocenjujete uticaj politike zvanične Tirane na etničke Albance u Makedoniji i na Kosovu? Da li političke partije Albanaca u Makedoniji usaglašavaju svoje aktivnosti sa političkim liderima u Albaniji?

BILJANA VANKOVSKA: Politika zvanične Tirane prema Republici Makedoniji tokom poslednjih dvadeset godina je bila iznenađujuće rezervisana, umerena, pa čak i konstruktivna (u vreme konflikta 2001). Naravno, poruke iz Tirane su uvek zavisile i od trenutnog vođstva i njegove (ne)nacionalističke provenijencije. Jedino pitanje o kojem se Tirana konzistentno izjašnjavala je status albanske manjine, mada zauzvrat nije odgovarala na slične zahteve o makedonskoj manjini u Albaniji. Zbog unutrašnjih problema, dugo vremena Albanija nije imala ni moći ni ambicija da bude matica-zemlja, pa tako njen uticaj na dešavanja na Kosovu i u Makedoniji nije bio presudan. Ali, slabost albanske države i raspad sistema 1997. godine bili su faktori koji su omogućili radikalizaciju unutrašnjeg konflikta u Makedoniji – indirektno, ulaskom velike količine nelegalnog oružja. U vreme kosovske krize 1999, Albanija je, kao i Makedonija, stradala zbog talasa od nekoliko stotina hiljada izbeglica, što je imalo i socijalne i ekonomske reperkusije. U međuvremenu, Albanija je postala članica NATO-a i pokušava da održi put ka EU, što je u suštini stavlja pod stalni monitoring stranih faktora. Otuda i sadašnja upozorenja iz Vašingtona i EU.

Što se tiče relacija između političkih elita, one se stalno razvijaju. Promenjena međunarodna pozicija Albanije daje joj veću težinu u ovim regionalnim konstelacijama, mada se meni čini da Albance iz Makedonije i sa Kosova još vezuju dublje veze, nego što su one sa Albancima iz Albanije. Nova specifična težina Albanije u međunarodnim forumima je učinila svoje, pa tako počinju pretnje o upotrebi veta za ulazak Makedonije u NATO, ukoliko u Tirani zaključe da je položaj makedonskih Albanaca nezadovoljavajući, ili ako se ovi požale na implementaciju Ohridskog okvirnog sporazuma iz 2001. Za sada ne verujem da postoji neka sinhronizovana i osmišljena zajednička politička strategija stranaka iz regiona, jer svaka od njih je ipak preokupirana unutrašnjim konstelacijama, a one se razlikuju od države do države. Ono što se sada dešava je uzajamno pomaganje u vreme izbora (recimo, kad Ramuš Haradinaj uoči lokalnih izbora u Makedoniji dobije status počasnog građanina Tetova).

U medijima u regionu se često ispoljava strah od projekta "Velika Albanija". Kolika je realna mogućnost promene stava međunarodne zajednice o nepromenjivosti granica i ostvarivanja najava albanskog predsednika Salija Beriše o neminovnosti zajedničke države svih Albanaca na Balkanu? Kako u tom kontekstu ocenjujete kritike američkih zvaničnika poslednjih nastupa političara u Tirani?

Tokom dvadesetak godina nagledali smo se i naslušali mnogo toga o "velikim državama", a posledice tih politika osećamo i danas. Albanci nisu izuzetak, ali njihovo delovanje je sada možda inteligentnije i ne oslanja se na nasilno menjanje granica. Najbolji pokazatelj da se san o "prirodnoj Albaniji" još sanja bila je proslava stogodišnjice albanske državnosti, kada su premijeri Albanije, Kosova i kopremijer u senci iz makedonske vladajuće koalicije (Ali Ahmeti), poslali unisone poruke na svojim regionalnim turama i sa svih mesta na kojima su se pojavili zajedno. Mobilizacija građana na toj nacionalističkoj osnovi je bila velika, posebno kod mladih. Poruke političara su se odnosile na ujedinjenje Albanaca, na ispravljanje istorijskih nepravdi i na zajedničku budućnost u okviru EU. Problem je u tome što i evrointegracija dobija nacionalistički prizvuk, jer se EU prikazuje kao najadekvatniji i najrealniji oblik integracije Albanaca u jednu "prirodnu" zajednicu, što nužno nije povezano sa inherentnim evropskim vrednostima, ili je čak i suprotno njima.

Albanija nastupa snažno u kontekstu uvođenja ideje o zajedničkim diplomatskim predstavništvima Tirane i Prištine, zbog navodno ekonomskih razloga. Sve glasnije se zagovara i dodela državljanstva Republike Albanije svim Albancima, ma gde oni živeli, što će imati implikacije na političke izbore, jer će kontingenti glasova fluktuirati po regionu. Od povezivanja u realnom smislu, vidljiva je sve razvijenija putna infrastruktura (i iz Makedonije i sa Kosova) i vizna liberalizacija. Sve ove mere ne bi trebalo da izazivaju strah i nepoverenje da nije nacionalističkih poruka političara koji još uvek na takvim platformama najviše profitiraju kod svojih glasača svuda u regionu. Poruke iz Vašingtona su pomalo zadocnele: politika SAD u ovom delu Balkana je oduvek bila naklonjenija Albancima, ali kao što im se to dešavalo i u drugim delovima sveta, njihovi štićenici su se često odmetali i postajali ambiciozniji.

Kakva je vaša procena o budućnosti odnosa etničkih Makedonaca i etničkih Albanaca u Makedoniji, s obzirom na dubinu političke i ekonomske krize u zemlji i na blokirane evroatlantske integracije?

I bez uticaja spolja (iz Tirane ili Prištine), etničke podele se u makedonskom društvu sve više produbljuju. Ohridski okvirni sporazum je uveo konsocijacijski oblik uređenja, građani više nisu nosioci suvereniteta, jer se politička struktura bazira na odnosima među etničkim zajednicama, ili, bolje rečeno, na odnosima među etničkim liderima. Makedonska vlada je koalicija dva etnička pobednika iz dva dela elektorata, a ministri ne odgovaraju premijeru, nego svom stranačkom lideru.

Etnički ključ dominira bukvalno svuda, a teritorijalna organizacija (opštinske granice) još je od 2004. godine zacrtana putem etničkog gerrymanderinga, tako da svako bude svoj na svome. Na ovogodišnjim lokalnim izborima stupaju na snagu odredbe koje se odnose na opštinu Kičevo (koja postaje dominantno albanska), tako da je teritorijalizacija etničke vlasti kompletirana, od Lipkova (kod Kumanova), preko Kičeva sve do Struge. Podeljene su škole, sportski klubovi, nevladine organizacije…

Ne vidim nikakve pokušaje za integraciju dve zajednice. Recimo, sasvim je uobičajeno da mase navijača odlaze na stadione u Albaniji da bi navijali za "svoju reprezentaciju". Dakle, sve ono što se dešava u ostalim podeljenim društvima na Balkanu postoji i ovde, ali pitanje je koliko dugo Makedonija može da odoli centrifugalnim tendencijama. Ekonomska kriza čini svoje, mada je niko ne apostrofira kao krucijalnu zbog političke krize: kada nema dovoljno resursa, slaba se država uvek optuži za diskriminatorski odnos prema manjoj zajednici, mada za sada politička koalicija između VMRO-DPMNE i albanske DUI funkcioniše tako što je podela sfera ekonomskih i drugih interesa način na koji se rešavaju problemi – ali klijentelizmom. Ono što stavlja na test koaliciju jeste blokada na putu ka NATO-u i EU, zbog problema s imenom države. Često se čuju glasovi Albanaca koji kažu da će oni sami, i bez Makedonaca, otići u NATO i EU, jer ne mogu da budu taoci nerešenih identitetskih pitanja Makedonaca. Naravno da to nije moguće, ali deluje kao kapisla u unutrašnjim prepucavanjima i između albanskih političkih stranaka.

Nasilje kojem povremeno možemo da svedočimo na ulicama i koje uznemiri i makedonsku i širu javnost, indicira dve stvari: prvo, dok su se etničke elite pomirile nakon konflikta, malo ko je vodio računa o mladima koji su poslednjih desetak godina odrastali sa mitovima i/ili prenesenim traumama iz 2001. I drugo, političari uspevaju da mobilizuju razne navijačke grupe i mlade ljude da brane "kauzu", preko otvorene manifestacije etničke, pa i verske netrpeljivosti na ulicama.

Ovog vikenda su na skopskim ulicama divljali demonstranti bez obzira na etničku pripadnost…

Povod za najnovije nemire je nominalno bilo postavljanje novog ministra odbrane, nekadašnjeg komandanta UČK, na šta je deo makedonske opozicije reagovao žestoko, na čelu sa veteranima iz 2001 (tzv. braniteljima i njihovom strankom "Dostoinstvo"). Sledećeg dana je došla kontrareakcija (sumnja za organizaciju je pala na albansku opozicijsku stranku Menduha Tačija). Jedni su kao bili protiv ministra, drugi su ga kao branili, a pritom su obe grupe složno kamenovale državne institucije, muzeje, imovinu koja im se našla na putu, ali i policajce i nevine prolaznike. Policija, koja je mešovitog etničkog sastava, bila je u sendviču sa obe strane, hapsila je huligane s obe strane, a među njima je bilo i povređenih.

Ipak, poruka je poslata: Makedonija ne samo da je u dubokoj političkoj krizi i etnički podeljena već je i "policijska država". Teško je sa sigurnošću reći ko stoji iza svega, ali najtragičnije je da ovakve taktike daju rezultate i produbljuju etničku netrpeljivost. Po meni, Makedonija postaje federacija, ali joj to nema ko reći.