Novih izbora, bar za sada, u Srbiji neće biti. Premda su ključni politički događaji ovog februara vrlo često ukazivali na tu mogućnost, ona je ipak ostavljena po strani. Glavni razlog je možda najbolje definisao Jelko Kacin, specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, kada je rekao da bi u ovom trenutku izbori bili gubljenje vremena. Premda je Kacin imao u vidu ključne procese koji su započeti i koji bi zbog izbora stali, činjenica je još nešto: teško da bi izbori bilo kome od aktera na političkoj sceni doneli novu, manje složenu situaciju nego što je sad.

Za razliku od uobičajenog slučaja da novi izbori uvek više odgovaraju opoziciji, u Srbiji je situacija trenutno pomalo paradoksalna: izbori, odnosno nov izborni rezultat, najviše bi odgovarao najvećoj stranci u vladajućoj koaliciji – Srpskoj naprednoj stranci. Prema svim do sada objavljenim istraživanjima javnog mnjenja, ova stranka beleži rast popularnosti među biračima. Ali, postoji izvestan konsenzus oko toga da veći broj poslanika u Skupštini ne odgovara ni SNS-u, jer nema dovoljno ljudi koji mogu da pokriju ključne funkcije u sistemu vlasti.

Sa druge strane, hipotetički izbori u Srbiji još manje odgovaraju opoziciji. Spektar razloga zbog kojih je tako vrlo je širok.

TUK NA LUK: Pođimo od najjače opozicione stranke, Demokratske stranke. Tek što se koliko-toliko konsolidovala nakon izbornog poraza i gubitka vlasti, te uspela da postavi temelje nekakvom novom pravcu političkog delovanja, ovu stranku ne prestaju da potresaju unutrašnja trvenja. Nov politički ambijent nužno stvara potrebu i za novim ljudima, a ruku podruku s tim ide distanciranje od starih kadrova.

Nakon što su iz DS-a isključena dva bivša ministra iz Vlade Mirka Cvetkovića, ministar poljoprivrede Dušan Petrović i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, svi pokušaji predsednika stranke Dragana Đilasa da u nastupima govori o budućoj politici stranke, unapred su osuđeni na neuspeh. Medije mnogo više zanima šta bivši ministri, obojica izabrani za poslanike na izbornoj listi DS-a, smeraju nakon isključenja. Poslednja vest kaže da je Dušan Petrović, zajedno sa još pet poslanika koji su sa njim napustili stranku, na korak od formiranja novog poslaničkog kluba. Istorija višestranačja u Srbiji uči nas da je formiranje novog poslaničkog kluba samo stepenica do nove stranke. U slučaju Dušana Petrovića, koji, doduše, još nije pomenuo tu opciju, nije teško zamisliti na čemu bi se program nove stranke mogao bazirati: glavna tačka razlaza između njega i Đilasa bio je predlog programa decentralizacije Srbije koji je Petrović izneo krajem 2012.

Ipak, odlazak Dušana Petrovića teško da može da nanese ozbiljnu štetu DS-u. Kod njegovog isključenja dogodio se uobičajen scenario: stranka se distancirala od kadra koji je direktno participirao u vlasti i koji je kod birača postao nepopularan. U stranačkom životu to nije nimalo neuobičajeno, naročito za DS, koji je kroz takvu situaciju već prolazio: kada je Zoran Đinđić zamenio Dragoljuba Mićunovića na čelu stranke, i kada je na čelo stranke došao Boris Tadić. Svaka od ovih transformacija do sada je delovala blagotvorno na izborni rezultat DS-a.

U ČELJUSTIMA OPASNOG VUKA: Ovog puta stvari su malo drugačije, ali ne zbog Dušana Petrovića, već zbog Vuka Jeremića. Gorepomenuti obrazac u njegovom slučaju ne važi. Moguće je da, dok je još bio ministar spoljnih poslova, ni on ni DS nisu bili svesni njegove popularnosti kod birača. Iako ne postoje konkretni podaci koji bi to mogli da potkrepe, opšti je utisak da Jeremić uživa poprilično poštovanje biračkog tela. Razlozi su, očekivano, populističke prirode: od principijelne politike prema Kosovu u vreme ministarskog mandata, do burne, iz ugla političke pameti suvišno emotivne reakcije na hašku presudu hrvatskim generalima u vreme kada je već postao predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Ne treba zanemariti ni činjenicu da Jeremić svoju politiku uglavnom promoviše na Tviteru, gde ga prati gotovo 20.000 ljudi, dok mediji uredno izveštavaju o onome što tamo piše. Tamo je Jeremić popularan i zbog svojih egzaltiranih reakcija na teniske trijumfe Novaka Đokovića (sada već istorijsko prevrtanje stolova u kafani u Njujorku, a potom i u Adis Abebi), zato što u Njujorku peče prase na ražnju za Srpsku novu godinu, a ne treba zaboraviti ni koncert koji je priredio tim povodom u Ujedinjenim nacijama i aferu oko izvođenja "Marša na Drinu".

Kad se sve to uzme u obzir, jasno da Jeremić igra na kartu onoga što narod voli i želi da čuje. U njegovom slučaju, podjednako je jasno i da sve to ne radi samo popularnosti radi, nego da iza nastupa stoje velike političke ambicije. Za razliku od drugih sa kojima deli sudbinu isključenja iz Demokratske stranke, on ne pribegava pukim medijskim jadikovkama i kritikama novog rukovodstva koje su na granici sa kritizerstvom, nego povlači konkretne poteze. Tek što je dobio zvanično obaveštenje da je isključen iz DS-a, podneo je Ustavnom sudu Srbije inicijativu za ocenu ustavnosti odluke DS-a da se bivšim ministrima traži da vrate poslanički mandat. U inicijativi je naveo da ta odluka narušava ustavni poredak i pretenduje da Ustavom utvrđenu predstavničku demokratiju pretvori u partokratiju. DS je na ovo reagovao kratkim saopštenjem u kom stoji da Vuk Jeremić nema više nikakve veze sa ovom strankom i da vodi nekakvu svoju politiku. Poslednja konstatacija odavno je jasna svakome ko iole pažljivo prati Jeremićeve istupe. Ali, daleko od toga da je DS sa njim zaista završio: do sada je sve svoje pretnje, koliko god nerealno delovale – ostvario.

O reputaciji i političkoj važnosti Vuka Jeremića ponešto govori i činjenica da je za mnoge stranke, pogotovo one na vlasti, doskorašnji "mladi lav" DS-a, vrlo poželjna prilika. U izdanju od utorka, istog dana kada je Jeremić podneo inicijativu Ustavnom sudu, dnevni list "Danas" objavio je tekst u kom tri sagovornika iz partija na vlasti kažu da je bivši ministar spoljnih poslova dobrodošao u njihove redove. O njemu su se pohvalno izrazili predstavnici SNS-a, Nove Srbije i Socijalističke partije Srbije, sa kojom je, navodno, Jeremić već "flertovao".

USTAVNA PLATFORMA: Kada se pomene opozicija, prva sledeća asocijacija posle DS-a svakako je Liberalno-demokratska partija. Akcija "belih listića" na poslednjim parlamentarnim izborima, u pogledu broja glasova najviše je koštala upravo ovu stranku. Lomovi, sukobi i napuštanja uglednih članova učinili su da LDP u poslednjih nekoliko godina ne uspeva da jasno profiliše svoje političke pozicije, izuzev kada je reč o Evropskoj uniji i politici prema Kosovu. Međutim, potezi sadašnje vlasti po ova dva pitanja izbijaju većinu argumenata LDP-a koji bi ih jasno zacementirali kao opoziciju.

Cinik bi rekao da LDP u poslednje vreme polako preuzima ulogu koju je nekada imala Demokratska stranka Srbije, insistirajući na hitnoj promeni Ustava. Naravno, motivi ove stranke su sasvim drugačiji od onih koje je imao DSS. LDP, tj. njegov pokrajinski, vojvođanski odbor, osnovan tek uoči poslednjih parlamentarnih izbora, najavio je nedavno da će ta stranka uskoro predstaviti platformu za evropsku Vojvodinu. Reč je o prvom koraku u formiranju širokog fronta za promenu Ustava Srbije koji bi osigurao i proširio autonomiju Vojvodine. Ipak, ni ova inicijativa nije potekla iz autentičnog vrednosnog sistema za koji se LDP zalaže, već kao odgovor na, sa jedne strane, upražnjen prostor na političkoj sceni koji je nastao sa krizom unutar Lige socijaldemokrata Vojvodine, najglasnije autonomaške opcije, a sa druge, na sve izraženije težnje desničarske Treće Srbije koja participira u lokalnoj vlasti u Novom Sadu.

JEDINA OPOZICIJA: Jedina čista opozicija u ovom trenutku, kako god vrednovali ono za šta se ta stranka zalaže, zapravo je Demokratska stranka Srbije. Sa 21 poslanikom u parlamentu, DSS je druga po snazi opoziciona stranka u Skupštini. Na političkoj sceni, oni su zapravo jedina struja koja se u potpunosti protivi svim ciljevima trenutne vlade. DSS je izričito protiv pridruživanja Evropskoj uniji, protiv uključenja Srbije u vojne evroatlantske saveze, a jedina za njih prihvatljiva politika prema Kosovu beskompromisnija je od one koju je vodio Vuk Jeremić. Lider DSS-a Vojislav Koštunica najburnije je od svih opozicionih političara reagovao na omekšavanje zvanične srpske politike prema Kosovu, tražeći od predsednika Srbije Tomislava Nikolića da podnese ostavku. Ako bi parlamentarni izbori, nekim čudom, ipak bili održani ove godine, nije daleko od pameti da bi od njih koristi imao i DSS, naročito imajući u vidu pad poverenja birača u SPS i premijera Ivicu Dačića, u kom politika prema Kosovu nije imala ključnu, ali ni nebitnu ulogu.

Takođe, rastu popularnosti DSS-a doprinosi još nekoliko faktora. Prostor na političkoj desnici u Srbiji, nastao izbornim sunovratom Srpske radikalne stranke, uspešno popunjava upravo ova stranka, jednim delom, dok drugi deo nadoknađuju Dveri i njihovo otcepljeno vojvođansko krilo – Treća Srbija.

Upravo postojanje Dveri i Treće Srbije (što je u ideološkom smislu zapravo ista stvar) negira ustaljenu predstavu o tome kako se na srpskoj političkoj sceni odavno nije pojavila nova stranka, sa novim licima. Naprotiv, svi ljudi koji su izbili u prvi plan sa ulaskom Dveri u politički mejnstrim, prosečnom srpskom biraču su potpuno novi. Njihovo pređašnje političko delovanje poznato je samo unutar uskih lokalnih zajednica ili u krugovima pasioniranih posmatrača prilika na radikalnoj desnici.

STARO ZA NOVO: Najnovija partija na političkoj sceni, Nova stranka bivšeg premijera Zorana Živkovića, doduše, potpuno odgovara opisu "nova stranka, stari ljudi". Zvanično osnivanje još uvek je u toku, kao i prikupljanje potpisa za njenu registraciju. Sudeći po manifestu stranke koji se može naći na njihovom sajtu, namera osnivača je da ožive i nastave tekovine Petog oktobra. Politička pozicija u startu nije najjasnija, jer tekovine i principi Petog oktobra nikada nisu precizno usaglašeni, čak ni unutar grupe koja je te promene iznela. Ciljevi i namere ove stranke tako su široko definisani da bi se sa njima verovatno složio svaki akter na srpskoj političkoj sceni.

Iako još nije sasvim poznato ko su sve ljudi koji čine ovu stranku, već je jasno da je tu reč o vrlo šarolikom društvu. Dva najistaknutija imena su Zoran Živković, bivši premijer i bivši demokrata, i Vladimir Pavićević, razočarani član LDP-a i jedan od najupornijih ideologa kampanje belih listića. Nema mnogo mesta sumnji da će ova stranka okupiti razočarane i odbačene tokom duge istorije lomova u Demokratskoj stranci i Liberalno-demokratskoj partiji, ponešto od sentimentalnih bivših glasača Građanskog saveza Srbije ili Socijaldemokratske unije i deo onih koji su na poslednjim izborima glasali belim listićima. Ali, odakle god da nova stranka crpi ljudski potencijal, izvesno je da to nije velika skupina i da će biti teško da se na političkoj sceni uspostavi kao iole relevantan faktor.

Po čaršijskim kuloarima se, tu i tamo, uz priču o Novoj stranci, pominje i ime Vesne Pešić. Ona je svojim poslednjim istupima napravila krupan zaokret i izazvala svojevrstan tektonski poremećaj unutar onog dela javnosti koji sebe naziva "građanskom Srbijom" (pitajući se, u isto vreme, šta taj termin znači). Podrškom premijeru Ivici Dačiću i njegovoj politici prema Kosovu, Vesna Pešić je, zapravo, svoju političku poziciju učinila mnogo jasnijom nego što je to bio slučaj uoči parlamentarnih izbora prošle godine. Otvorenu podršku koju je tada iskazala pobedi Tomislava Nikolića, sada je dodatno kristalisala podrškom Dačićevoj kosovskoj politici. Deo javnosti je ovakav stav protumačio kao izneveravanje principa za koje se Vesna Pešić decenijama zalagala, pozivajući se pre svega na simbolički značaj koji ona ima u novijoj političkoj istoriji Srbije. Međutim, trenutna pozicija Vesne Pešić je, bilo da se s njom slažemo ili ne, vrlo poštena, jer je jasno definisana: političkim procesima koje je Dačić pokrenuo treba pružiti podršku, jer su važniji od činjenice da ih je pokrenuo baš Dačić. Onaj deo "građanske Srbije" koji se iznenadio zbog takvog stava, možda jeste u pravu, gledano sa pozicija morala, ali i dalje odbija da se izjasni za nešto, dok je u načelu protiv svih aktera u stranačkom životu. U praktičnom smislu, ta pozicija parališe svaki mogući politički proces.

Dublji pogled na srpsku političku scenu, naročito na njen opozicioni deo, daje vrlo šaroliku i prilično uzbudljivu sliku. Ali, ona je takva samo kad se zagledaju detalji i razlike, jer su upravo razlike, u suštini, jako male, a detalji, bar iz ugla birača – nebitni.