Serija fotografija iz šezdesetih godina dvadesetog veka, objavljena pre nekoliko dana u američkom časopisu "Denver post", obišla je svet. Na prvi pogled, fotografije su obične. Studenti na predavanjima i na putu do škole, devojke u kraćim suknjama, muškarci u odelima sa kravatom; grupa ljudi na izletu u prirodi opušta se uz čaj i muziku; nasmejani putnici i vozač ispred autobusa na planinskom putu. Da nije marama na glavama devojaka i karakterističnih šubara koje nose pojedini muškarci, prizori su mogli biti iz Jugoslavije ili neke druge siromašne evropske države koja se tih godina tek razvijala.

Fotografije su snimljene u Avganistanu, zemlji koja je već 34 godine simbol rata, nesreće i uništavanja, i to je ono što je izazvalo šok. Šok pred prizorom iščezlog sveta pojačavaju slike iz sadašnjosti, žene pod burkama, do zuba naoružani muškarci na ulicama, bedno obučena deca pod šatorima.

PUT ZA INDIJU: Na jednoj fotografiji vide se dve devojke, očigledno strankinje, usred cvetnog vrta sa vodoskocima. To mesto nekada su bile Pagmanske bašte u Kabulu; druga fotografija pokazuje šta je od Pagmanskih bašti ostalo posle decenija razaranja – gola ledina sa kržljavom travom po kojoj su rasejani ostaci betona. Devojke sa fotografije su Peg i Džen Podlič, ćerke američkog profesora Vilijama Podliča, koji je šezdesetih godina dvadesetog veka bio gostujući profesor Više pedagoške škole u Kabulu. Vilijamov zet Klejton Esterson postavio je fotografije na internet, a u izjavi za "Denver post" je rekao da su mu mnogi Avganistanci pisali i zahvaljivali mu što je pokazao kako je njihova zemlja nekada izgledala.

Podličove fotografije podsetile su da je čitav svet zaboravio da je Avganistan ikada bio drugačiji, mada svedočanstva o Avganistanu iz tog doba nisu tako retka. Avganistan je, na primer, 1972. godine rečima i crtežima ovekovečio Zuko Džumhur u svojim Pismima iz Azije, a on je bio samo jedan od mnogih putnika sa ovih prostora koji su putovali po Istoku.

Miodrag Asanović je 1976. godine bio diplomac saobraćajnog fakulteta i tek je došao iz vojske, kada je odlučio da sa trojicom prijatelja, studentima arhitekture i elektrotehnike, krene do Indije kopnenim putem. Put je vodio preko Bugarske, Turske, Irana, Avganistana, Pakistana, išli su vozom do Istanbula, potom autobusom do Teherana, Kabula, Pešavara…

"Nije bilo straha, ni u najavi", priča za "Vreme" Asanović. "U to vreme je ogroman broj mladih ljudi iz Evrope išao tim putem. Neki su putovali na Istok da nađu drugačiji svet, neki zbog trgovine, neki zbog droge, najviše je bilo hipika. Sećam se čoveka koji je putovao bukvalno sa rukama u džepovima, bez ikakvog prtljaga, išao je u Indiju po ko zna koji put.

Putovalo se lako, mada nije bilo komunikacija kao danas. Dule i Bane su zbog nekih ispita krenuli nešto kasnije od Boceta i mene. U jednom hostelu u Istanbulu ostavili smo im na oglasnoj tabli poruku da ćemo ih čekati u Teheranu. Stigli su u Iran posle nekoliko dana, našli smo se i zajedno produžili za Kabul."

Asanović kaže da nijednog trenutka nije bilo osećaja neprijatnosti, čak ni kada je vozač autobusa negde u turskom delu Kurdistana zamolio putnike da se ne udaljavaju previše na pauzi, jer je "mesto opasno". Autobusi su bili uglavnom "krševi", ponekad nisu imali ni sve prozore, ali to nikome nije smetalo. Iako su putnici u autobusu provodili po nekoliko dana, retki su bili konflikti. Asanović se sa smehom seća da su se kod tursko-iranske granice potukli vozač autobusa i jedan putnik, jer je vozač tražio da se hašiš ne duva u samom autobusu. Putnici sa ovih prostora bili su među retkima koji su preko Avganistana do Indije stizali bez ijedne vize, crveni jugoslovenski pasoš je otvarao sva vrata, carinici su redovno pominjali Tita.

KUSUR U HAŠIŠU: "Prvi i najjači utisak o Avganistanu bio je siromaštvo, ali i mir, opuštenost, ljudi su bili neposredni i iskreni, lako se uspostavljao kontakt, razgovarali smo o svemu, družili se." U Kabulu je cvetala trgovina, svašta se moglo pazariti, Asanović i njegov prijatelj su u jednoj radnji za prodaju krzna u zamenu za satove sa štopericom koji su im bili na rukama, kupljene za jeftine pare u Trstu, dobili dva krzna divlje mačke. Bilo je i radnji u kojima se svaka moguća stvar otkupljivala na licu mesta, od naočari sa dioptrijom do klozetske šolje. U jednom od tih "preteča komisiona" Miodrag je pronašao Sidartu Hermana Hesea na srpsko-hrvatskom jeziku. "Često su u Avganistanu, kasnije i Pakistanu, trgovci umesto kusura nudili kuglicu hašiša", kaže Asanović. "Neki dečak nas je jednom na ulici u Kabulu pitao da li nam treba hašiš, rekli smo iz zezanja da hoćemo dva kila, a on je odgovorio: ‘Samo malo pričekajte, sada ću da donesem od kuće.’

Spavali smo uglavnom po jeftinim hostelima, štedeli smo pare, ali bilo je i skupljih mesta, išli smo da popijemo piće u jednom hotelu sa bazenom. Uveče smo opušteno izlazili u Kabulu, kao da smo bili u Italiji, grad je bio prepun stranaca. Bila je tamo i gomila naših ljudi, družili smo se sa Beograđanima, u hostelu je neki Zagrepčanin radio vitraže, tako je putovao po svetu i izdržavao se. Sretali smo naše ljude i kasnije. Ušli smo u neki zadimljeni restoran u Šrinagaru, u indijskom delu Kašmira, treštala je rok muzika, rekao sam Bocetu da je sve puno i krenuli smo ka izlazu, kada smo iz polumraka čuli da nas neko doziva na našem jeziku: ‘Ima mesta, dođite.’ Bile su to dve osamnaestogodišnje devojke iz Slovenije, do Šrinagara su stigle auto-stopom, preko Avganistana.

Posle Kabula, Dule i Bane otišli su na sever Avganistana, u Mazar-e Šarif, a Boce i ja autobusom za Pešavar, u Pakistanu, odatle vozom za Indiju, pa avionom za Katmandu…"

RATNI BESKRAJ: Tri godine posle vremena o kome priča Asanović, 1979, ulaskom sovjetskih trupa u Avganistan počeo je beskrajni rat. Prvo su protiv Sovjeta i vojske prokomunističke vlade ratovali mudžahedini; kada se sovjetska vojska 1989. godine povukla, mudžahedini su zaratili među sobom, satirući i ljude i gradove; talibani su 1996. zagospodarili gotovo čitavom zemljom, zavodeći drakonsku verziju islama; trupe NATO-a su 2001. oterale talibane zvanično sa vlasti, ali rat po principu "svako za sebe, Bog protiv svih" se nastavio u izmrcvarenoj zemlji.

Marija Radovanović, projektni menadžer u Nemačkoj organizaciji za međunarodnu saradnju – GIZ, u Avganistanu je od 2004. godine bila više puta, radeći na različitim projektima, a trenutno je angažovana na projektu reforme srednjeg stručnog obrazovanja u promociji stručne prakse u ovoj zemlji. Za "Vreme" priča o nekim poraznim činjenicama iz sadašnjosti Avganistana, dodajući da precizne statistike u ovoj zemlji ne postoje.

"Avganistan ima više od 5000 osnovnih, 220 srednjih stručnih škola, mnoge su izgradili Rusi, ali većina tih škola su sada ruine, često samo goli zidovi sa nekakvim krovom, bez opreme, u kojima đaci sede na podu", kaže Marija, dodajući da Avganistanci ipak pokazuju neverovatno jaku želju za znanjem i učenjem, svesni da se time bukvalno bore za život, i svoj i članova porodice. U zemlji u kojoj posla gotovo da nema, normalne prihode mahom imaju samo oni koji rade za strane organizacije. Znanje stranih jezika je za tako nešto dragoceno, jedan poznanik je Mariji pričao da je u vreme vladavine talibana u vrtu imao sakriven rečnik engleskog, koji je noću otkopavao i učio napamet, kao i da su na časovima veronauke, gotovo jedinog predmeta koji se tada izučavao, krišom umetali knjige u Kuran i tako učili. Talibani su, inače, ženama potpuno zabranjivali školovanje, pa je pismenost kod žena u ovoj zemlji pala na oko deset odsto. Polovina od oko 30 miliona stanovnika Avganistana su inače deca mlađa od 15 godina, ali crnu statistiku ove zemlje čini i podatak da jedno od petoro rođene dece umre pre petog rođendana, i da je smrtnost dece na porođaju ogromna.

Život stranaca u Avganistanu ograničen je mnogim pravilima. Marija kaže da je prilikom njenih prvih dolazaka, 2003. i 2004. godine, kretanje bilo slobodnije, ali da se situacija od tada stalno pogoršavala. Sada, na primer, organizacije zadužene za sigurnost stranaca koji rade u Kabulu zone i mesta označavaju različitim bojama. Bela znači da se po tim mestima može kretati, sa vozačem, dozvolom i po utvrđenoj ruti, crvena zabranu kretanja. Stranci u Kabulu žive u "sigurnim zonama", u kućama čija dvorišta moraju da budu ograđena zidovima, sa kapijom, tako da se u njih može ući direktno automobilom. Moraju se poštovati stroge bezbednosne procedure poput odlaska na posao isključivo automobilom sa vozačem, makar radno mesto bilo daleko i dvesta metara. Nepoštovanje procedura može biti fatalno, prošle godine je nekoliko radnika DHL-a poginulo u gradskom autobusu u kome se raznela žena samoubica. Bombaši samoubice često su dečaci od 13-14 godina, žrtve su deca, slučajni prolaznici, poneki vojnik… I pored svega pomenutog, Marija kaže da je fascinirana zemljom i ljudima sa kojima dolazi u kontakt, njihovom toplinom i ljubaznošću, snagom koju pokazuju i pored svega što su prošli i prolaze. Kaže i da nad svima visi neizvesnost šta će se u zemlji dešavati posle 2014. godine, kada je najavljeno povlačenje stranih trupa.

Dve trećine stanovnika Avganistana ne pamti vreme bez rata, a u prethodnim decenijama se nakupilo mržnje dovoljno za nekoliko svetova. Samo u poslednjih deset godina, na rat u ovoj zemlji utrošeno je, kažu, više od 500 milijardi dolara, još 100 milijardi na rekonstrukciju zemlje. Gorka ironija je da se od Evrope do Avganistana, i svuda po toj zemlji, pre 40 godina putovalo bez problema, pa makar i lošim putevima i još gorim prevoznim sredstvima, a da običan putnik danas, posle svega, taj put ne može da prođe nikako. Umesto hipika koji hrle ka Istoku, iz Avganistana ka Evropi teče nepregledna reka izbeglica. Ironija je i da je svet zaboravio da je to nekada bila obična, "normalna" zemlja, i da uz internet, satelitske programe, mobilne telefone svet o Avganistanu sada zna manje nego što je znao tada.