Intervju – Srdan Golubović, režiser
Moja lična pobeda
"Među nama ima i ovakvih i onakvih. Krugovi pričaju da je među nama živeo Srđan Aleksić, veliki čovek, heroj, ali da su živeli i oni koji su ga ubili tukući ga, nasred trga u Trebinju"
Drugog dana glavnog programa ovogodišnjeg Festa, 23. februara, pred ovdašnjom publikom premijerno će biti prikazan film Krugovi, režisera Srdana Golubovića. Njegova evropska premijera bila je na Berlinskom festivalu pre dve nedelje, a svetska 18. januara na Sandens festivalu u Americi. Krugovi su bili prvi film iz jugoistočne Evrope na tom festivalu, otvorili su "World Dramatic Competition" program i osvojili Specijalnu nagradu žirija. Na Berlinskom festivalu Krugovi su u programu "Forum" osvojili nagradu Ekumenskog žirija "zbog svoje upečatljive prezentacije ljudske sposobnosti da prevlada naizgled nepobedive predrasude i pomirenjem zaleči rane", kako je stajalo u obrazloženju žirija.
Krugovi su film o posledicama jednog herojskog čina, vraćanju duga i potrebi da se dobro jednog dana vrati. Zasnovan je na herojskom delu vojnika Srđana Aleksića koji je odbranio jednog Bošnjaka, svog sugrađanina, od napada četvorice pripadnika vojske Republike Srpske u Trebinju 1993. godine, zbog čega su ga oni pretukli i ubili.
Prvi igrani film Srdana Golubovića Apsolutnih sto (2001) osvojio je deset međunarodnih nagrada. Film Klopka (2007) je imao svetsku premijeru na Berlinskom festivalu, osvojio je 23 međunarodne nagrade, i bio je u užem izboru za Oskara za najbolji strani film. Krugovi su treći igrani film Srdana Golubovića.
"VREME": Sa publikom na Festu, Krugove će prvi put videti i
Rade Aleksić, Srđanov otac.
Zašto tek sad?
SRDAN GOLUBOVIĆ: Želeo sam da vidi gotov film sa publikom, u ambijentu koji omogućava da se stekne prava slika o filmu. Jedna od najvažnijih stvari koje vezujem za premijeru je šta će Rade Aleksić reći o filmu. Meni je veoma važno da on bude tu, njemu mnogo više. To je ipak neka satisfakcija. Nekoliko dana posle beogradske premijere, biće svečana projekcija Krugova u Domu kulture u Trebinju. Da ljudi tamo, gde se sve to desilo i gde smo snimali film, vide šta smo uradili.
U Berlinu su, barem sudeći po vestima, bili zadovoljni filmom. Kakvi su vaši utisci o Berlinskom festivalu?
Berlin je mesto gde film dobija šansu da se sretne sa vrlo obrazovanom, probirljivom i specifičnom publikom. To je festival sa velikim brojem filmova, i film mora da skrene pažnju na sebe kako bi se izborio za svoje mesto. Činjenica da smo mi na Berlin došli sa Sandensa sa nagradom tog festivala, i da smo dobili dobre kritike u mnogim vodećim časopisima pa i u "Verajetiju" i u "Holivud reporteru", svrstala nas je u filmove koji su u fokusu. Film je, dakle, došao u Berlin sa nagradom jednog od najvećih festivala u svetu, sa velikom reputacijom, pa je zato sada bilo lakše nego kad smo bili sa Klopkom. Istovremeno, meni je bilo teže, jer je film izazivao pažnju i pre nego što je prikazan, pa sam ja imao više svakodnevnih obaveza – promocija i intervjua. Ali, naše učešće na Berlinu je meni izuzetno važno zato što je film, posle Sandensa, dobio priliku za pravu evropsku premijeru.
Film su nagradile dve različite kulture – američka i evropska, što govori o univerzalnosti priče. U Beogradu su se, međutim, čuli komentari da ste pravili film za inostrane festivale, a ne za domaću publiku.
U Sandensu malo znaju o nama i našem ratu, i film su posmatrali onako kako je meni najviše odgovaralo: kao ljudsku priču, psihološku dramu koja se bavi istraživanjem karaktera. Publika u Berlinu mnogo više zna o nama tako da je ugao iz kog su tamo posmatrali film bio drugačiji od publike Sandensa. Ali, utisak je bio isti. Trudio sam da Krugovima ispričam priču koja nas proganja, ali jezikom koji će razumeti svi u svetu. Kurosava je pedesetih trpeo ogromne kritike u Japanu da se svojim stilom dodvorava Zapadu, da japansku tradiciju prilagođava zapadnim vrednostima. Ispostavilo se da ta njegova potreba da komunicira sa celim svetom nije bila pogrešna, naprotiv. Ako je neko doprineo promociji japanske kulture, to je bio Kurosava. Meni je bilo važno da objasnim da film nije politički, i da je njegova politička crta daleki bekgraund, da film priča ljudsku priču, priču o ljudima koji pokušavaju da izađu iz senke događaja koji im je obeležio život.
U intervjuima često naglašavate da Krugovi nisu politički film. Zašto?
Zato što to ne bi bilo pošteno prema Srđanu Aleksiću. Njegovo delo je sve samo nije bilo političko, pre svega i isključivo bilo je ljudsko. Eto, zato govorim da Krugovi nisu politički film, a ne zato što bežim od politike. Dok sam radio Krugove, jedino mi je bilo važno da napravim film dostojan Srđanovog čina.
Nagrada Ekumenskog žirija dokazuje da se od filma očekuje aspekt moralne odgovornosti…
To govori i o snazi filma kao umetnosti, kao medija. Mislim da je umetnost bez jakog moralnog stava bezvredna. Pogotovo danas.
Kako je bilo na Sandensu? Da li je Robert Redford, osnivač Sandens festivala gledao Krugove?
Redford se obično pojavi na otvaranju festivala i na tom čuvenom branču koji priredi isključivo za reditelje. Ove godine se, istina, oglasio i pismom za Paris Hilton u kome ju je zamolio da napusti Sandens, objasnivši joj da je ona sve ono protiv čega se njegov festival bori, a bori se za autentične vrednosti filmske umetnosti, a ne za lažni glamur i spoljnu pojavnost. Redford nam se obratio na početku branča, govorio je o značaju nezavisnog filma, o potrebi da se zaštiti autorska sloboda i o uticaju nezavisnog filma na holivudski s pozicije nekog ko poznaje i nezavisni i holivudski film. Bio je to zanimljiv i motivacioni govor, videlo se da je on čovek sa stavom. Posle toga je sa svakim rediteljem popričao par minuta. Koliko sam ja shvatio, Redford nije gledao nijedan film, ali je dobro obavešten. Znao je za Krugove, znao je o čemu priča film, i rekao mi je da su mu selektori festivala kazali sve najbolje o filmu. To je bio jedan prijatan i kurtoazan razgovor. Slikali smo se, najviše za moju mamu i mamu moje supruge, što nisam smeo da mu kažem.
Istog dana kad su Krugovi dobili nagradu na Sandensu, Ministarstvo kulture Srbije je odlučilo da u ovogodišnjem budžetu neće biti ni dinara za film.
Ironija, zar ne? I to baš kad srpski film, evo već poslednjih pet-šest godina, ima velike uspehe na međunarodnim festivalima. Prošle godine, na primer, zahvaljujući filmovima Klip, Parada, Smrt čoveka na Balkanu… Čitao sam da kad je irska vlada bila primorana da značajno smanji budžet, jedino ministarstvo kome nisu smanjili budžet bilo je ministarstvo kulture. Njihov stav je bio da to ministarstvo malo košta, a puno doprinosi državi! Ovde kultura nije nešto što političarima pomaže u borbi za rejting, pa je zato poslednja stvar koja ih interesuje. Srbija je postala jedna velika marketinška agencija za rejting političara. Osim toga, ima još jedna nepovoljnost po kulturu: mislim da političari ne vole savremenu umetnost, i da je se plaše. Savremena umetnost ima jednu vrstu društvene kritike, a to im ne odgovara. Mislim da film danas bez društvene kritike, bez vrlo hrabre, precizne, tačne društvene angažovanosti, nema nikakvog značaja. A filmovi koji su snimljeni poslednjih godina je imaju. I zato ja ovu nulu doživljavam ne kao slučajnost, već kao vrstu poruke da se političarima koji misle da odlučuju o našim sudbinama ne sviđa to što mi pokušavamo da svojim filmovima kritikujemo neke negativne društvene tokove. Oni bi voleli da filmovi pokazuju ušećerenu sliku Srbije, ali nažalost, naša stvarnost nije takva. Bojim se da je mnogo gora od one koju mi predstavljamo filmom. Ja mislim da je ta nula dinara u budžetu kazna filmskim umetnicima.
Vaši Krugovi su široj javnosti otkrili Srđana Aleksića, a svetu su otkrili Srbe u novom, pozitivnom, svetlu.
O njegovom delu se veoma malo znalo do dokumentarnog filma Srđo Tanje Dragićević, novinarske RTS-a, koji je prikazan 2007. godine. To je bila dirljiva i dostojanstvena ispovest Srđanovog oca Radeta, koja je pokrenula jednu vrstu otrežnjenja da je među nama postojao čovek o kome nismo znali, a koji je uradio nešto što je toliko junački, ljudski, dostojanstveno, viteški. Mislim da, posle mnogo godina, Srđan Aleksić nas kao narod predstavlja u najboljem svetlu, da je on pravi, autentični junak našeg vremena, neko ko će zameniti "heroje" koje nam je društvo nametnulo: Karadžića, Mladića, Arkana i slične. Zašto se to desilo 14 godina nakon njegove smrti? Zato što junaci kao što je Srđan Aleksić čekaju svoj trenutak posle koga će moći da traju večno. Hoću da kažem, Srđana Aleksića nisu otkrili Krugovi. Ali Krugovi su predstavili svetu Srbe kakve do sada nisu viđali. Međutim, po forumima već ima nekih tumačenja da su Krugovi još jedan antisrpski film. Ljudi koji poveruju takvim ocenama neće ni gledati film, a imaće nešto protiv njega. To je pitanje predrasuda i zabluda, a mene to ne zanima. Ovaj film se obraća ljudima koji su spremni da budu otvoreni. Među nama ima i ovakvih i onakvih. Krugovi pričaju da je među nama živeo Srđan Aleksić, veliki čovek, heroj, ali da su živeli i oni koji su ga ubili tukući ga, nasred trga u Trebinju. Ovaj film pokušava da razume svačiju istinu. Zato i Todor, koji je jedan od ubica, igra ga Boris Isaković, ima svoju istinu i u filmu ima pravo da je kaže iako se ja ne slažem s njim.
Film je jedno veliko pitanje: da li se herojstvo isplati, da li su oni koji naslede heroja dostojni njegovog dela.
Zanimalo nas je da pravimo film o posledicama jednog herojstva. Da li kad neko učini nešto dobro, da li to može da proizvede neka nova dobra dela? Da li ljudi mogu da prevaziđu gorčinu, bes, bol, da kroz oproštaj izađu iz senke događaja koji im je obeležio život i da počnu neki novi? Da li mogu da pobede sami sebe, sopstvenu prošlost? To je mene zanimalo, da li mi možemo da izađemo iz senke vremena, da ga ostavimo iza sebe i da počnemo da živimo neki normalan život. Odgovor je sugerisan naslovom filma. Želeo sam da postavim pitanje, da dam priliku svakom da sam odgovori na njega. Ja ne volim umetnička dela koja nameću stavove, poznata je rečenica Džona Forda: "Kad hoću nešto da poručim, ja napišem pismo". Struktura Krugova je takva da sve vreme držim gledaoca aktivnog da sam polako u mozaičkoj strukturi sklapa slagalicu događaja i misterije sudbine junaka. Scena između Ranka koga igra Berček i Bogdana koga igra Nikola Rakočević je centralna u priči filma: na najdirektniji način govori o potrebi za oproštajem, o tom putu od mržnje i potrebe za osvetom do pomirenja.
U toj sceni njih dvojica ne progovore ni reč, a i u ostalom delu filma se manje govori rečima, a mnogo više emocijom.
Ja sam se trudio da Krugovi budu film sa malo reči, da budu film o onome što se ne kaže, nego što se vidi i oseti. Scena na groblju, taj preokret u Ranku, jeste scena oproštaja: Ranko shvati da Bogdan na svaki način pokušava da mu dokaže da je dobar čovek i da ne želi da nosi teret prošlosti za koju nije kriv, da odlazi na očev grob iako zna da je ubica zato što drži do sebe i porodice. I Ranko sve to shvati. Scena na groblju mi je bila veoma važna: mi moramo da naučimo da opraštamo, ne treba da se odreknemo svega svoga, moramo da prihvatimo okolnosti u kojima smo, i moramo da ih razumemo.
U vašem filmu likovi kao da prošlost nose na ramenima – česti su kadrovi u kojima junake filma slikate s leđa.
Jedan od najznačajnijih elemenata rediteljskog jezika u ovom filmu je bila ta kamera koja je iza leđa, iza temena junaka. Time sam hteo da uđem u misli junaka, i da sugerišem da oni kao Sizif vuku teret prošlosti koga ne mogu da se oslobode. Da za sobom vuku ogromnu težinu i teret prošlosti zbog događaja koji ih je obeležio. Ovo jeste film o ljudima koji hodaju teško zato što za sobom vuku težak teret prošlosti.
Crkva koju je u filmu od potapanja spasao Ranko (Aleksandar Berček) i sam je gradi na vrhu brda, takođe je simbol u priči o praštanju?
Građenje crkve nije bio religijski element. Ranko prenosi crkvu sa mesta koje je potopljeno zbog gradnje hidrocentrale na brdo, što je Sizifov posao. Takođe, ta crkva je stvaranje nezaborava za sina. Mislim da je Rankov put ka oproštaju iskušenje na kraju filma kad je on u situaciji da spase život Bogdanu, dakle život sina ubice svog sina, kad mora da prođe fizičko i mentalno iskušenje da bi mogao da pobedi svoj bol i da oprosti, i izađe iz kruga u kome se nalazi. Krugovi su film o ljudima koji izlaze iz kruga prošlosti. Zato su Krugovi jedan vrlo mučan i težak film, ali vrlo pozitivan.
Izjavili ste da se nakon Krugova više nećete baviti temom devedesetih.
Krugovi su moj najintimniji film, moja lična borba sa devedesetim i lična pobeda. Pobedio sam ih, i nemam razloga da im se vraćam. Naša stvarnost je dovoljno zanimljiva, apsurdna, neverovatna, teška za život, ali zbog svega toga zanimljiva za umetnost. Ona je čak mnogo zanimljivija od filmova koje mi snimamo, a mislim da snimamo dobre filmove. Trudiću se da budem još hrabrili i radikalniji i da se još žešće i beskompromisnije bavim njenim temama nego što sam to do sada činio.
Rizikujući da vas Ministarstvo kažnjava nefinansiranjem?
Ne verujem da Ministarstvo neće dati nijedan dinar filmu, ali nije rešenje da ove godine ipak odvoje neki dinar. Treba sistemski rešiti problem. Mora da se nađe stalni izvor finansiranja kroz Filmski centar, koji je nezavisno telo Ministarstva kulture. Trenutno rešavanje problema bi bila zakrpa na rupu na već raspadnutim pantalonama. Ja se bojim, ponoviću, da političari ne vole nezavisnost umetnika, ne vole savremenu umetnost jer ona u sebi ima jednu vrstu aktivizma koja govori o onom što im ne odgovara. Srećom, strani filmski fondovi cene naš film. Veliki festivali su put do fondova bez kojih mi, s obzirom na to da smo nekomercijalna sredina, ne možemo. U zemlji od sedam miliona stanovnika nijedan film ne može da zaradi više novca od sume koju je potrošio. Ako upaljač koji košta dinar ne može da zaradi dinar i deset para, vi nemate industriju upaljača. Svuda u svetu film je umetnost koju podržava država, osim u Americi i Indiji. Zato su nam festivali šansa da snimimo sledeći film, da radimo. Zato je i razumljiva naša potreba da filmom pričamo teme koje zanimaju nas, ali tako da nas svet razume, kako bismo stigli do festivala.
Da li su Krugovi već prodati nekim inostranim tržištima?
Zahvaljujući Sandensu, Krugovi se dobro prodaju, već se zna da će se prikazati u Francuskoj, Nemačkoj, SAD, Poljskoj, Rumuniji i Turskoj. Vrlo je važno da film, uz nagrade, ima i dobru bioskopsku gledanost. Klopku je samo premijerne večeri na francuskoj Arte TV videlo 650.000, a broje se milioni ljudi koji su je videli u svetu.
Naši filmovi predstavljaju našu zemlju. Mislim da političari slabo razumeju koliko je to važno. Kultura je osnovni identitet naroda, a ne politika i političari. Vi Ruse identifikujete po Tolstoju, a ne po političarima. Kultura je ono što stvara sliku o narodu i ono što ostaje. I zato je važna.