Kao prvo: kao građevine, crkve umeju da budu prijatna i zanimljiva mesta sve dok u njima ne činodejstvuju sveštena lica. Ima ih, naravno, pretencioznih i ružnih do neba, ali to nije samo stvar dimenzija kao što je slučaj sa onom svetosavskom na Vračaru, koja je em ružna, em prevelika. Kao drugo, popovi hoće da ih iznutra nakinđure preko svake hrišćanske mere i ukusa, naročito katolički, mada ni ovi naši ne zaostaju. Moja omiljena crkva je bazilika Sv. Petra u Rimu. Velika jeste, ali je i lepa; iznutra je ipak jednostavnija i ukusnije uređena nego što bi čovek na prvi pogled pomislio. Godinama maštam da se u nju uselim: onaj, Berninijev valjda, podijum pod izuvijanim stubovima ubio se za lep veliki krevet; u oltar stane pisaći sto sa sve pomoćnim stolovima za kompjutere i štampače, pa još i biblioteka; ima mesta i za trpezariju za mnogo gostiju, a u kripti se dadu napraviti pristojna kuhinja, kupatilo i sve ostalo. Katedrala u Molshajmu kod Strazbura takođe je lepa i svetla, a ima i najstarije orgulje na svetu koje zvuče savršeno; nije natrpana. U onu čudovišnu Gaudijevu katedralu u Barseloni nisam se ni usudio da uđem. Pariska katedrala Notr Dam je lepa spolja, mada takođe nedovršena. I zagrebačka katedrala je zgodna, ali ni u nju ne smem da uđem, jer me tamo od Hrista odvaja plastični Alojzije Stepinac, što reče moj prijatelj Marko Oršolić, franjevac iz Bosne Srebrene. Ima i u Sijeni jedna spolja zaista slatka crno-bela katedrala, nalik na doboš-tortu, ali je iznutra pretrpana. Znam sve to: kao klinca su me roditelji vazda vucarali po kojekakvim crkvetinama širom Jugoslavije i Evrope, jer da je to važno za opštu kulturu. Nisam bio mnogo impresioniran, priznajem.

Navodno se u crkve ulazi zbog Božjeg prisustva koje se tamo očekuje. Nešto nisam primetio to očekivano Prisustvo. Probao sam par puta. Najuverljiviji slučaj bio je negde krajem 1971, kada sam u očajanju i akutnom PTSP ušao u Preobražensku crkvu na zagrebačkom Cvjetnom trgu tražeći duhovnu utehu i Previšnji savet da šta da radim. Nisam našao niti osetio ništa. Isto je bilo i sa svim drugim bogomoljama u koje sam ušao. Danas ne ulazim ako baš ne moram. Tek kasnije će mi se – kroz "Drugu knjigu seoba" Miloša Crnjanskog – objaviti da "ljudi crkva jesu, a crkva zidine". Tim je rečima neki Sremac polovinom 18. veka odvratio svoje zemljake od ideje da svoju crkvu razgrade i prenesu u Rosiju, kud su krenuli da se presele, kukala im majka. Mnogo godina kasnije, 1987, setio sam se tih mudrih reči u izvesnoj kalifornijskoj episkopalnoj crkvi na samom početku Bulevara sumraka (Sunset Blvd.), kad se izlazi sa Pacifičkog obalnog autoputa (Pacific Coast Highway). Ta je crkva svetla, uglavnom drvena, asketski skromna iznutra, sa tek jednim krstom od svetlog drveta umesto oltara i sa misnim stolom na kome su dva srebrna svećnjaka na belom čipkanom stolnjaku. Pastor je bio jedan neverovatno simpatičan i zgodan mlad čovek u farmerkama i kariranoj košulji drvoseče; imao je lepu ženu i troje slatke dečice. Siti smo se ispričali preko piva i razumeli smo se sjajno.

Problem sa crkvama je religija. Nisam vojujući ateist, niti to usmerenje smatram najpametnijim, mada je ovo slobodna zemlja i svako ima pravo da misli i priča šta mu god padne na pamet. Štaviše, sebe smatram hrišćaninom, ali novozavetnim fundamentalistom. Čovek bez religije, to je kao riba bez bicikla, što reče ing Marfi i ja se slažem. Nema tu nikakve misterije, tajni i otajstava, kao što popovi tvrde. Meni je bliži Čestertonov stav o tome: Bog je hodao među nama kao običan čovek; iz radničke porodice, dodaću. Boga, dakle, ne treba tražiti u crkvi, niti u religiji. Boga treba tražiti u srcu svojemu. Sve te građevine – to je u redu, ko voli. Ima ih, rekoh, čak jako lepih i zgodnih, ali tamo Boga nema. Metanišite, palite sveće, kadite tamjanom, škropite se svetom vodicom – Boga naći nećete, ako ga ne nađete u srcu svojemu. A za to vam crkva ne treba, pa ni religija. U crkvi vas vrebaju jeresi licemerja (bigotizma), simonije, filetizma i bezbroj drugih iskušenja koja vam je spremio veoma iskusni Knez Tame. Uostalom: kako da budem pripadnik crkve u kojoj su Filaret i Pahomije vladike, a Justin i Nikolaj sveci?

Moj pomenuti prijatelj fra Marko govori: gde sam ja, tu je i crkva; gde ste vi, i tu je crkva; zidine vam ne trebaju, ja sam tek svedok pred Njim (citiram po sećanju njegove reči kad nas je venčao pred Bogom u izvesnoj beogradskoj kafani, koju neću pomenuti da ne bi postala mesto hodočašća).

Božje Prisustvo javlja se na mestima neočekivanim: haustor, Kalemegdanski park, ranjenička nosila na razbojištu itd., ali od toga ne treba praviti scene koje vode "duhovnoj" karijeri. Gledajte prvo u svoje srce, sestre slatke i braćo moja u Hristu.