Moj muški život
Zabušavanje
Onda smo iz socijalizma prešli u feudalizam, a na najboljem smo putu u robovlasničku društveno-ekonomsku formaciju
Lako je raditi poslove ili vršiti dužnosti koje volimo. To je, štaviše, uživanje. Problem nastaje kod dirinčenja, kuluka, rintanja, slugeranjskih dužnosti na koje smo naterani iz raznih razloga, najčešće jer od nečega treba živeti i negde treba dočekati penziju – ili istek vojnog roka ili zatvorske kazne. U tim slučajevima jedini način da razuman čovek sačuva duševno zdravlje i koronarnu suficijenciju jeste da zabušava. Nije, dakle, nikakvo čudo što je plemenita veština zabušavanja najviše razvijena kod vojnika na odsluženju vojnog roka i kod robijaša na odsluženju zatvorske kazne. Nije da ostale populacije u sličnom položaju ne znaju kako se to radi; naprotiv. Kad vas vlast, što kažu moji Piroćanci, "otera na dobrovoljni rad" ili, što reče Nenad Čanak, "u dobrovoljce", šta ćete od sebe?
Prvo pravilo glasi: kad zatraže da se jave dobrovoljci, izaći tiho na zadnja vrata. Ako zadnjih vrata nema ili ako vas uhvate na legalu, onda se treba zamisliti. Isto je i sa zaposlenjima: ako već morate da radite naporne i besmislene poslove, a za male pare pod šefovima koji se iživljavaju nad vama, opet se valja zamisliti. Očajanje ne pomaže, alkoholizam još manje (koliko god inače bio od koristi). Možete, doduše, da se potrudite i da zavolite takav posao, ama su tu slabe šanse: da ste mogli da radite ono što volite, već biste se bili snašli. Ovako ste se – kao vojnik ili robijaš – našli u situaciji da se usprotivite i pružite inteligentni pasivni otpor. To se zove zabušavanje. Prošlo je ono blaženo vreme kad ste se oslanjali na staru i dobru parolu: nikada ne možeš da me platiš onoliko malo koliko malo ja mogu da radim. Beše pusto samoupravno i zato ga se sećamo sa ljubavlju i nežnošću; štaviše sa opravdanom nostalgijom… Tada su radnici, seljaci i poštena inteligencija bili uvažavani. Onda smo iz socijalizma prešli u feudalizam, a na najboljem smo putu u robovlasničku društveno-ekonomsku formaciju.
Tokom 19. veka i prve prvobitne akumulacije kapitala na radničkom znoju i krvi zabušavanje se smatralo za zločin i za težak greh u očima crkve. Mi danas živimo u drugoj prvobitnoj akumulaciji lopovskog i ostalog finansijskog kapitala, kada kasirke u tržnim centrima moraju da nose pelene, jer će dobiti otkaz ako ih pritera u nužnik. Tada, pre 150 godina, nastao je termin "sabotaža": od francuskog i engleskog sabot (klompa ili konjska potkovica koje su radnici ubacivali u zupčanike mašina da ih zaustave, malo odmora radi; posle se prešlo na pesak i slične finije načine).
Zabušava se na razne načine. Sporost i mrljavljenje je jedan od njih. Ni po koju cenu ne ispunjavati normu više nego dovoljno da se izbegne otkaz. Slučajno sam u pariskom metrou negde šezdesetih čuo razgovor dva naša gastarbajtera: jedan se žalio da je u Francuskoj dobio da radi na odličnoj modernoj mašini za glodanje čelika; obradovao se jer voli svoj posao i počeo da prebacuje normu; onda su ga kolege s posla odvele na pivo i upozorile ga da o’ladi, jer će inače morati da ga prebiju. Šta on njima ima da prebacuje normu, pa da je gazda posle podigne? Sasvim jasan sindikalni pristup, jer je francuska radnička klasa iskusna. Onda se naš zemljak naučio da mrljavi, šteluje mašinu svako malo i uopšte da bude klasno solidaran. Tako treba.
Drugi način je foliranje teškog rada; to vojska zna: uzmeš metlu, namakneš kapu i kao čistiš kasarnski krug, polako i temeljito, sve izgledajući marljivo. Jedan moj slovenački prijatelj tako je postigao da ga najure iz JNA: uzeo je četkicu za zube, kupio VIM i počeo – po naređenju – da riba pločice u kasarnskom hodniku dok ga u četiri ujutro nije iznenadio dežurni oficir da šta tu radi. Čovek je rekao da pod nije dovoljno čist i da će biti čim on završi, sutra oko podneva. Smesta su ga poslali na procenu sposobnosti i dobio je nogu kao neuračunljiv.
Ostali načini su ili ludistički (pokvariš mašinu, pa je danima popravljaš i slično) ili inventivni. Najbolje je ne biti na vidiku šefova, prometati se za bez veze, izmišljati inovacije i u tom pravcu. Bolovanje je opšteraširen način u celom industrijskom svetu, ali se država, kapital i vlast sve uspešnije bore protiv njega: ko te jebe, crkni, ionako ima dovoljno nezaposlenih da te zamene. Treba, dakle, biti još inventivniji, jer kapital je pohlepan i žedan vaše krvi i znoja. Evo primera: 1985. nađem se u Boingovoj fabrici u Takomi, kod Sijetla, gde se prave avioni 747. Zgodna i otresita predstavnica za štampu vodala nas je po tim halama i stigli smo do automata za kafu: ubaciš deset centi i ispadne stiroporska šolja od dva deci puna vrele kafe. Ja se tu prevarim (grešan sam!) i iz čistog pasjaluka kažem curi da bi se produktivnost mogla povećati ako kafa ne bi bila toliko vrela, pa da radnici ne mogu da zabušavaju duvajući u nju. Cura je to shvatila sasvim ozbiljno i rekla da će menadžment razmisliti o tome; dobra ideja, štaviše! Teško meni, i ovom prilikom molim radnike Boinga iz Takome da mi oproste.