Osim podataka o tome da je prije pedeset dvije godine rođen u Lici i podužeg spiska filmova u kojima je glumio, o Slavku Štimcu, ma koliko se trudili, u novinskim arhivima nećete uspjeti da nađete bogzna šta. Prvo, zato što nerado daje intervjue, a drugo, zbog toga što je, kaže, najsličniji karakterima koje je tumačio: zatvoren, senzibilan, povučen…

Tokom nešto više od četiri decenije duge karijere, Slavko Štimac je sarađivao sa najznačajnijim jugoslovenskim rediteljima i snimio gotovo pedeset filmova. Trenutno ne snima; pauzira i priprema buduće uloge o kojima još uvijek ne može javno da govori.

"Znate kako je: sve dok ne krene snimanje, čovek ne sme ništa da kaže… Poslednje što sam radio bio je film Bobana Skerlića Top je bio vreo", kaže Slavko Štimac.

"VREME": Prijaju li vam pauze u radu?

SLAVKO ŠTIMAC: Ne prijaju. Volim da radim. Ne samo zbog činjenice da od toga živim, nego i zato što je veoma važno da čovek ostane u kondiciji. Naravno, bilo bi idealno kada bi glumci dobijali po nekoliko tekstova i uloge birali u skladu sa sopstvenim afinitetima i temperamentom; na taj način, mogućnost greške bi bila svedena na minimum. Nažalost, ovde ne važi taj princip; to je za neka ozbiljnija tržišta, veće zemlje.

Ako biste uloge birali isključivo po sopstvenim afinitetima i temperamentu, kakve biste likove odabrali?

Iako nisam siguran da je to baš ono što sam želeo, u karijeri sam često dobijao uloge dobrih, pozitivnih, senzibilnih i pomalo introvertnih tipova. Kada bih se potrudio da im pronađem zajedničku crtu, zajedničku nit, mislim da bi najkraće i najpreciznije bilo reći da sam na filmu najčešće bio – dobar dečko.

Zašto, šta mislite?

Izgleda da su me reditelji doživljavali na taj način. Naravno, nisam se mnogo bunio, iako danas imam želju da se okušam u tumačenju i nekih drugačijih karaktera… Uglavnom, tokom karijere sam često igrao takozvane pasivne glavne uloge u kojima lik – iako istovremeno vuče i jake i aktivne epizode – većinom trpi radnju. A to baš i nije lako. Jer, teško je kada glumac "visi", kada nema pravog aktivnog zadatka; onda se valja usmeriti na takozvani unutrašnji momenat, u čemu glumcu, poput mikroskopa, pomaže filmska kamera.

Na koji način?

Evo, reći ću vam: kao glumac, uvek sam se trudio da se pre svega dovedem u emocionalno stanje u kom se, pretpostavljam, nalazi moj junak; znao sam da će publika taj trud prepoznati samo ako ga prethodno prepozna glavni i saveznik i neprijatelj svakog glumca – filmska kamera. U tom smislu, trudio sam se da izgradim sopstvene mehanizme…

(…)

Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 17. januara 2013. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti.)