Uh, pre deset ili petnaest dana javnost sam podsetio na Zorana Stanojevića (označio sam ga kao prvoproslavljenog, tako nekako) koji je proučavajući šah ustanovio da još niko nije predajom izbegao poraz, povod mi beše abdikacija demokratskog cara Borisa, kad, život nije šah: potonji je upravo predavši meč izvrdao poraz. Postavivši Pariji nekoliko komičnih uslova koji su dakako listom i storučke prihvaćeni, vlastitu kapitulaciju ubrzo je kapitalizovao dobivši stalan posao, gde, tamo gde je sve do ureknutih izbora žario i palio.

Nemarno prelećem vesti o velikanima, kao da se bivšem predsedniku smešila karijera, ili se još smeši, otkud znam, te u EU, te u Soc. Internacionali, ali dok to sve ne bude kak se veli ishendlovano i ne doklen ne dođe sve na svoje mesto, ne da njega njegova partija, pa zaposlili smo hiljade ljudi, a sad za najboljeg među nama da nema posla!

Zamislite da se Boris Tadić vratio nastavničkom pozivu, to bi bio šamar politici koja je kao što znamo najviša sfera življenja i vrhunski stadij evolucije, profesija političara izišla bi na rđav glas, jer šta ti vredi pet ili deset godina blagostanja i uživancije ako te posle toga čeka ista školska zgrada išarana grafitima i ako se srozaš jopet na učiteljsku platu! Kako bi se taj sunovrat, to ovaploćenje izreke "dabogda imao pa nemao" odrazilo na mlado pokolenje koje budućnost traži ili u sportskim igraonicama ili u partijama!?

Boris Tadić je predajom izbegao poraz baš kao i naš sve voljeniji knez Pavle koga je rehabilitacija zadesila u zlatno Borisovo doba: kad je video kakve divizije ima druga strana, kakvu avijaciju, kakve podmornice, tenkove, požurio je Boris Tadić baš kao i Knez da potpiše pakt – trojni, netrojni, daj ga ovamo! Uostalom, uskoro će i sam poput Klintona držati američkim i evropskim studentima preskupa predavanja o svome zenitu, ko mu brani da se i kao stalno zaposleni činovnik DS-a vine do neke lepe univerze – tako će se vratiti predavaštvu, ali na mnogo višem nivou, bez mrskog dnevnika pod miškom, bez roditeljskih sastanaka, bez otvorenih vrata i drugih gluposti karakterističnih za naše srednjoškolstvo.

&

Sve imala je stvari/ I polako, odoše joj sve, piše negde Borhes o svojoj prijateljici, tako i predsednik, spočitavano mu je, premda nedovoljno oštro i nadasve neučinkovito, što gazi Ustav rukovodeći i DS-om i Srbijom, činilo se da mu je i to sve tesno, privlačila ga je Republika Srpska, Evropa, famozni region, težio je da polje rada proširi, da bi se kao student pred kojim je bila presvetla budućnost prepuna stipendija i inostranstava naprasno vratio u rodnu varošicu i štaviše nastavio da stanuje sa roditeljima. Jer, šta je DS nego rodno mesto Tadićeve filozofije i karijere! A opet, i veličina partije zar se ne vidi u tome što je zaslužnika lično ona zaposlila, ne tražeći mu sinekuru levo-desno. Stanovništvo je proigralo poverenje Borisa Tadića i može ga povratiti tek za nekoliko godina, dotle je, gle, baš Srbija za Tadića terra non grata: ili će raditi u međunarodnoj zajednici, ili će biti zaposlen u vlastitoj firmi!

&

Pripada mu kao i Liliću kancelarija, kabinet, šef kabineta, službeni auto, službeni šofer, država valjda duguje svom bivšem šefu solidnu penziju, pa proslavili su Zoran Lilić i Boris Tadić Srbiju barem koliko i devojka koja preciznim tekvondo udarcem zaradi premiju, stan i penziju! Pripada mu, kažem, sve to, ali ne zaboravimo da su to sredstva stanovništva, a na stanovništvo je b. predsednik ogorčen, jer je upravo stanovništvo dovelo do neželjene prekretnice u njegovom rajskom živovanju (red Dodika, red De Nira, onda opet Mile, pa Pirat sa Kariba: voleo bih da ste mi vi bili razredni, navodno je izjavio Džoni Dep, radostan kao Sting kad ga je primio Vuk Jeremić), malo-malo pa skokne Boris do Istre, gde sa skladateljem Ivom šeta rivom doklen devojčurci padaju od čuđenja na svoje lepe turove: kakvi velikani, kakvi carevi, bez telohranitelja, u košuljama podvrnutih rukava, gologlavi kao od majke rođeni, dobar dan, dobar dan, ja sam Boris, ja sam Boris; pa se vine do Crne Gore odakle su Tadići starinom, pomiluje odbeglog zemljaka i slavnog glumca, otvori sa voljenim Miletom školu na Palama, škola se po prebogatom donatoru a uz nos dušmanima zove "Srbija", Milorad bekrija održi isto lep i nadasve mudar govor, evo vam nova škola, knjigu u šake, neko od vas biće premijer Republike Srpske, među vama raste i razvija se budući ja!

I onda sva ta divota u jedno nedeljno veče nestane! Kud me ne primiše za svetioničara na Lastovu, prolete poraženome kroz glavu dok se približavao nekad dragom zdanju u Krunskoj (ah, i kruna sama koliko je milija od petokrake, neka, barem sam izvojevao pravicu za ravnogorce!), ne tuguj bronzani Borise, čeka te Cvetkovićevo mesto, rekoše mu njegovi još uvek odani premda razočarani sledbenici, avaj, to je velikanu kao da Gigsu sad kaže Ferguson: nećeš više ulaziti u igru, ali ćeš biti ekonom, znaš sve naše dresove, voliš klub… Prvi instinkt našeg redova Rajana bio je da mesto premijera odbije, drugovi su ga privoleli da se toga prihvati, ali mu je i utešna nagrada izmakla te je sada bez prenemaganja prihvatio i da bude počasni predsednik i da bude počasni činovnik za nekih sto pedeset hiljada dinara mesečno.

Pa šta!? Šta meni smeta ako partija iz svojih zakonitih i javnosti stalno predočenih prihoda otvara novo radno mesto? Zar nije upravo to obećavano, nije li to prelazak sa reči na dela?! Partija živi od članarine, od onoga što joj daje država, i od onoga što joj daju klasno svesni pojedinci, tu ja baš ništa ne gubim. Bravo, tačno, that’s correct, ali ako je sve toliko ccorrrectt odakle mi grešna misao da je Boris Tadić kupio radno mesto?!