Kad muškarac započne i kad završi svoje sazrevanje?

To je pitanje složeno i tugaljivo. S tačke gledišta države i crkve zreo je kad može da se razmnožava, služi vojsku, glasa i plaća porez; briga njih za ostalo, a to ostalo mnogo je važnije. Njima je muškarac rasplodno grlo i topovska hrana (tačan prevod je krmivo; fodder, futter). Sa ženske tačke gledišta, muškarac ne sazri nikad; sasvim jednostavno, jer su muški takvi.

Istini za volju, mnogi muški zaista ne sazru nikad. Takvi su. Ali, šta je sazrevanje muškarca? Moj omiljeni filozof i car, Marko Aurelije, kaže da je sa četrdeset godina čovek (muškarac) video, probao i doznao sve šta ima da se vidi, proba i dozna, pa da onda može mirno da se posveti kontemplaciji lepog. Dobro, onda se kraće živelo (naročito ako ste rimski car), pa tih četrdeset godina deluje danas kao preuranjen rok. Te dve okolnosti Marka Aurelija, međutim, važne su: iskustvo i mirno posvećivanje kontemplaciji lepog; prosto podrazumevaju zrelost. Nezreli muškarci pojma nemaju, nemaju mira za mirnu kontemplaciju bilo čega, dosadni su i nepodnošljivi.

Zreo (sazreo) muškarac je ono što se zove "ozbiljan čovek", što ne znači da nema smisla za humor, svetogrđe i sprdnju sa svime postojećim. Ozbiljan je tako što je ontološki utemeljen u svom dobro promišljenom sistemu vrednosti, nije nesiguran, prevladao je sujetu, ambiciju i pasjaluk; razlikuje dobro i zlo, ispravno i pogrešno, unutrašnju lepotu i unutrašnju ružnoću. Ne užasava se svaki put iznova, jer razume ljudsku prirodu. Suzan Zontag, pametna žena, napisala je jednom ovo: "Oni koji se svaki put iznova čude realno postojećim razmerama niskosti, koji se užasavaju (i ne veruju) kad se suoče s tim kakve grozote ljudi mogu da učine drugim ljudima, još nisu dostigli stadijum moralne ili psihološke zrelosti." Eto jedne definicije zrelosti nad kojom se valja zamisliti.

Kada muškarac sazri (ako ikada sazri, to jest)? Kako koji, naravno. Uz malo kritičkog samoposmatranja može se odrediti i trenutak, kao ono kad zrela jabuka otpadne s grane. Meni se to desilo u jesen 1977, u jednoj berlinskoj periferijskoj kafani suviše blizu Zida, ali sam tek nekoliko godina kasnije zaista razumeo šta to bi. Glupo muško…

Sazrelost, zrelost (kako hoćete), javlja se prvo u nekim naizgled svakidašnjim stvarima. Počinju da vam smetaju suvišci svega: stvari, knjiga, praznog provoda, budala, gadova i uopšte šljama. Hoću da kažem: stvari, knjige, prazni provodi, budale i šljam neizbežni su – ali u podnošljivoj meri. Zrelost je – između ostalog – i sposobnost da se ta podnošljiva mera odredi i granica podnošljivosti onda beskompromisno čuva. Ima tu i medicinskih razloga: loše knjige, budale, prazni provodi, gadovi i šljam štetni su po zdravlje i opasni po život, kao što je dokazano mnogo puta. S knjigama je lako: baciš ih u đubre, ne poklanjaš ih mlađima od sebe da ne bi kvario decu. Ovo ostalo već zahteva izvesne napore. Zreo muškarac teško podnosi prazne provode, dakle društvo budala, gadova i šljama. Zato se čovek kloni javnih skupova i TV emisija gde skupljaju takve, iako ga takve stvari čisto formacijski kače u ovom poslu. Zašto bi zreo i normalan muškarac izigravao gladijatora u njihovom televizijskom cirkusu (i to besplatno)? Sa javnim skupovima je lakše: čovek pobesni, napravi ispad, izviče se i ode; ako ima sreće, neće ga zvati ponovo. Drugo je sa pristojnim svetom, čak i na televiziji, jer se s njima dade razgovarati o temi – čak i kod Sarape, ako od njega dođem do reči, jer zreo čovek nije nametljiv.

Istovremeno zreo muškarac počinje da zapaža suvišak stvari i uopšte materijalnih dobara. A da šta će mi sve to? S knjigama je malo teže, priznajem, stalno sebi obećavam veliku čistku, pogrom knjiga, ali valja skupiti snage. Onoga što mi često zaista zatreba, naime, na internetu nema. Sa prnjama i krpama lakše je, osim što ima odevnih predmeta za koje je muškarac sentimentalno vezan, pa mu se srce cepa od same pomisli da se s njima rastane. Izvesne košulje, jakne i prateći predmeti iz 1971. godine, australijski šešir, poklon moje kćeri, koji ne nosim po vetru jer je preširok pa leti, a u Beogradu stalno duva; itd.

Zrelost znači i mnogo toga drugoga: smirenje, razlikovanje važnog od nevažnog, ekonomija osećanja i pameti, analiza cene i koristi (oko čega se vredi potruditi, a oko čega ne). Smirenje je tu zapravo najvažnije: zreo muškarac dobro zna šta je vredno truda i rizika, a šta nije – i zašto. E, to zašto je tu najvažnije.

A bez smirenosti i pomirenja sa stvarnošću nema kontemplacije lepog, koju savetuje Marko Aurelije.