Veče je bilo muzgavo i mokro, idealno za bekstvo između četiri zida, ali ta su željena četiri zida daleko, a ja sam umoran. Prelazim ulicu kod Studentskog kulturnog centra i onda ugledam tramvaj kako se survava niz ulicu nazivanu nekada po jednom generalu sovjetskom, a danas po jednom manastiru srbijanskom, pošto su nas i jedan i drugi – i general i manastir, naime – od nečega zasigurno oslobodili te smo ih za zasluge ovako, celom jednom ulicom, nagradili. Ne idem obično tim tramvajem, nije mi usput, ali u hipu inercija tela koje bi da sedne u toplo i suvo odlučuje umesto mene i evo me već unutra dok šklopocija veselo cinciliniče niz ulicu ka glavnoj postaji zbrkanog velegrada u trajnom pokušaju. Tražim sebi mesto i onda krajičkom oka ugledam sedokosog gospodina koji sedi i gleda me, u magnovenju mi se učini da bi to mogao biti pisac Ćosić, Bora Ćosić, onaj koji je zapravo i napisao dobar deo tog grada kojim sad taj tramvaj juri, ukoliko je to uopšte još isti grad: mislim, onaj koji je Bora Ćosić napisao i ovaj kojim sada huji taj tramvaj, sa jednim sedokosim gospodinom u njemu.

Kako mi je ta pomisao došla, tako sam je odmah i otpustio, jer otkud bi, zaboga, Bora Ćosić se obreo u jednom pokislom kasnovečernjem tramvaju beogradskom prometujućem na liniji broj 7, kad je Bora Ćosić ko zna gde, a i kada je ovde valjda se kreće gradom nekako drukčije, a ne onako kako činimo mi ostali, koji još formalno živimo tu, pošto nismo umrli, a i ako jesmo, umrli smo negde drugde. Jer, u novijim beleškama o piscu Ćosiću lepo piše: "Rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu". Pa onda nekako zamišljaš da taj što je onomad umro u Beogradu se ne voza tramvajima beogradskim, a i ako bi se pokušao voziti pitanje je bi li to bilo moguće, ontološki koliko i papirološki, i da li bi mu revizor tražio kartu na uvid, i imaju li oni koji su umrli baš u Beogradu neki popust za vožnju?

Onda me, međutim, taj sedokosi gospodin oslovljava po imenu, i sada više nema nikakve dvojbe da to baš Bora Ćosić, u društvu supruge, sedi u tom tramvaju koji se obrušava ka reci koja je dugo bila granica ovog grada, a još duže granica među imperijama i svetovima. Pa da, shvatam, bila je tako plitka i površna moja pomisao da to ne bi mogao biti Bora Ćosić zarad one činjenice iz beleške pisca o piscu, plitka zato što nigde ne piše i nigde nije kazano da onaj koji je u nekom gradu umro ne bi se mogao i želeo i smeo voziti njegovim tramvajima, a to sam trebao i sam znati, barem zato što sam, baš poput njega, i ja takođe umro, i to negde u isto vreme, samo u jednom drugom gradu, koji ima malo drukčije tramvaje, a tramvaj na liniji 7 mu vozi u Dubravu, što ja znadem celoga života, mada nikada nisam skupio dokaze da ta Dubrava uopšte postoji, da je još nešto osim mesta gde tramvaji odlaze kad postanu nevidljivi, i odakle se vraćaju kad nam zatrebaju.

Pa i sad smo, evo, ovde, u tom gradu gde se Bora Ćosić rodio, a ja umro, pa nas to ne sprečava da se vozimo tramvajima, niti mene štagod sprečava da u gradu u kojem sam umro noćivam u hotelu, što mi je nekada bilo apsurdno i nezamislivo, baš kao što i Bora Ćosić kada dođe u Beograd zanoći, recimo, u Mažestiku, inače jednom hotelu koji je takođe Bora Ćosić napisao, što pre što nakon svoje smrti beogradske. Tja, rekao bih da je štošta što nam je bilo nezamislivo pre naših smrti beogradskih i zagrebačkih danas postalo normalno, a to valjda govori o tome da smo u svojim posmrtnim egzistencijama zabasali u svet iza ogledala, pa nam se u njemu valja razabrati, a i ovaj uzgredni zapis koji nastaje pod jednim muzgavim i kišnim prozorom zagrebačkim jeste samo jedan od neuspelih pokušaja u tom razabiranju.

Pre nego što je, hm, da li odlučio umreti jednome Beogradu koji više nije bio za život, ili tek mirno prihvatio posledice jedne nad njim izvršene egzekucije, kako god, pre svega toga Bora je Ćosić napisao sve one knjige koje trajno konstituišu bitan deo našeg "sentimentalnog odgoja", mada je u njima malo čega sentimentalnog bilo. Nema toga što čini najvitalniji tok književne i uopšte kulturne modernosti druge polovine dvadesetog veka u ozračju ne samo srpskom i beogradskom nego onome koje pokriva sav taj naš jezik iz jednoga Slamnigovog stiha, a da u tome Bora Ćosić nije ovako ili onako sudelovao, da to nije modelirao, opisao, zadao šprancu za manje darovite. I da je, gluho bilo, onih godina Bora Ćosić osim u Beogradu umro i svugde drugde, danas bi po njemu ulice i škole nazivali, bila bi i neka nagrada za mlado spisateljstvo s njegovim imenom i ko zna još šta sve, bio bi dakle tako lepo mrtav, omiljen i bezopasan, ali eto, Bora je Ćosić tada izabrao ili prihvatio da umre samo Beogradu i samo u Beogradu, i da o razlozima toga umiranja u još mnogim svojim posthumno napisanim knjigama ostavi svedočanstvo, dakako literarno a ne kakvo juristički upotrebljivo, ali izgleda da je i takvo svedočanstvo mnogima bilo nepodnošljivo pa su se potrudili da on u tom Beogradu umre što više, a bogme i da se zaboravi da je ikada i živeo. Tako vam je to sa budalama: konstitutivno su nesposobne da shvate da će lakše pisac nadživeti grad koji je prethodno napisao, nego što će grad nadživeti ubijanje ili navođenje na građansko samoubistvo takvoga svog pisca.

Ta operacija, slobodan sam vas izvestiti, na koncu nije uspela niti je uspeti mogla, čemu je još ponajmanje dokaz onaj moj kasnovečernji tramvajski susret sa živim Borom Ćosićem umrlim u Beogradu. Važnije je to da postoji, dapače i raste, i neki Beograd kojem je Bora Ćosić vrlo živ i vrlo potreban, a biće da vredi i obrnuto, i da je taj Beograd nastao na temeljima, ako hoćete i razvalinama, onog Beograda koji su napisali, dakle stvorili, njegovi ponajbolji pisci, a među kojima Bora Ćosić daleko je od toga da bude na poslednjem mestu.

Nekada nekim gradovima moraš umreti baš zato što bi jako, prejako želeo u njima biti živ, i zato što je biti živ u njima nešto što je važan, možda presudan deo onoga što te čini onim što jesi. Hodajući ulicama onog mraovićevskog "dobrostivoga grada Zagreba", mada mrtav u njemu već dvadesetak godina, živ sam na jedan način na koji nigde drugde ne mogu biti živ, i sokovi koji struje mojim telom i svešću drugačiji su i življi nego drugde. A tako isto, slutim, i onaj Bora Ćosić kao pojava sedog gospodina u jednom poznom tramvaju ili u kafeu hotela Mažestik jeste jedna beogradska pojava višeg reda, jeste zapravo prava slika grada, njegova srž, a ono drugo neke su nuspojave, neretko neprijatne kakve već nuspojave znaju biti. Verujem da smo se odlično razumeli, na svim našim narečjima kojima Bora

Ćosić besprekorno vlada, i na kojima smo živeli i umrli.