U "Vremenu" br. 1067 (od 16. juna 2011) pisali smo o stanju u društvenim naukama, osvrćući se na sistem bodovanja naučnih radova. Zaključili smo da je sistem načelno dobro zamišljen, ali neadekvatno ponderisan (premalo vas stimuliše da objavljujete na stranom jeziku, tj. van vaše lokalne akademske zajednice). U naredna dva teksta nastavljamo sa istraživanjem institucionalnih uzroka niske međunarodne konkurentnosti domaćih društvenih istraživanja. Najpre govorimo o domaćim akademskim časopisima u kojima se objavljuju društvena istraživanja, a u narednom broju će biti reči o načinu na koji univerzitet regrutuje podmladak za društvena istraživanja.

Deo odgovornosti za održavanje niske međunarodne konkurentnosti pada i na domaće časopise iz oblasti društvenih nauka koji često imaju nedovoljno visoke standarde za objavljivanje radova. Kada bi časopisi imali više standarde prilikom recenzije tekstova, negativni efekti neadekvatnog sistema podsticaja bili bi delimično anulirani, jer bi redakcije časopisa same vršile selekciju kvaliteta. Znatan broj domaćih časopisa iz oblasti društvenih nauka prihvata za objavljivanje praktično sve tekstove koji im se ponude za štampanje. Alternativno, dešava se da redakcija ima apsolutnu diskreciju i bez obrazloženja prihvata ili odbija da objavljuje tekstove, što je takođe loše.

Rezultat takve politike domaćih redakcija može se lako uočiti na kvalitetu objavljenih tekstova. Znatan procenat radova objavljenih u domaćim časopisima deskriptivnog je karaktera, što znači da verovatno ne bi mogli da budu objavljeni ni u nekim od međunarodnih časopisa nižeg kvaliteta.

Druga vrsta indikatora nedovoljnog kvaliteta domaćih časopisa jeste politika objavljivanja s obzirom na afilijaciju. U pojedinim časopisima je ponekad teško pronaći više od 30 odsto tekstova autora koji ne rade (ili nisu spoljni saradnici) u kući koja izdaje časopis (pod uslovom da je izdavačka kuća istovremeno obrazovna ili istraživačka institucija). Kada bi se, recimo, zabranilo da za časopis koji izdaje kuća X objavljuju zaposleni kuće X, neki časopisi ne bi mogli da sakupe dovoljno materijala za jedan broj u nekoliko godina.

Činjenica da u većini časopisa iz oblasti društvenih nauka dominantno objavljuju autori koji su zaposleni u kući izdavača govori o tome da časopisi često ne služe da bi se u njima unapređivao kvalitet naučnih istraživanja, već prvenstveno kao sredstvo pomoću koga se stiču poeni za napredovanje u naučnoj karijeri. Pošto je svakom institutu/fakultetu stalo da njegovi zaposleni što pre pređu u više zvanje (time ustanova dobija na značaju i ima bolji status kod Ministarstva, što znači da dobija više para), deo časopisa se s vremenom transformisao u "evidencionu" svesku u kojoj se potvrđuje da su autori redovno objavljivali tekstove. Pošto je "ulaznica" za objavljivanje praktično besplatna (za zaposlene ili prijatelje kuće), domaći društvenjaci s razlogom ne vide potrebu da objavljuju u međunarodnim akademskim časopisima u kojima se najviše ceni kvalitet.

Šta je razlog ovako niskih kriterijuma na osnovu kojih neki časopisi iz oblasti društvenih nauka prihvataju da objavljuju tekstove? Mi ga vidimo u sistemu podsticaja koji ne sadrži jednu od najvažnijih komponenti koje obezbeđuju kvalitet – "slepu recenziju". ("Slepa recenzija" je anonimna evaluacija najmanje jednog člana stručnjaka za oblast iz koje je tekst pisan koji ocenjuje da li tekst zaslužuje da se objavi, doradi ili odbije.) Naime, bodovanje časopisa (određivanje koji će časopis dobiti koliko poena) obavlja Matični odbor za društvene i humanističke nauke Ministarstva nauke i obrazovanja. Odbor nema nikakav pisani dokument na osnovu koga to radi, iako je poznato da postoje neki neformalni kriterijumi kojih se članovi Odbora pridržavaju kada glasaju o bodovima koje dodeljuju časopisima. U te kriterijume spadaju: redovnost izlaženja, broj izdatih svezaka godišnje, uticaj časopisa (koji se meri, između ostalog, brojem citata), sastav redakcije (ima li članova redakcije van Srbije), otvorenost časopisa (da li u njemu objavljuju samo zaposleni iz izdavačke kuće ili i van nje), i bitnost nauke iz koje časopis dolazi (pritom je nejasno kako Odbor meri bitnost nauke).

Sve su ovo važni kriterijumi za dodeljivanje pondera koji određuje značaj jednog akademskog časopisa, ali bismo, možda, do boljih rezultata došli ukoliko bi ovi kriterijumi imali fiksne i javne pondere, što bi sprečilo njihovu neujednačenu primenu (jedne godine većina u komisiji može da smatra da je važniji kriterijum A, druge godine kriterijum B itd.).

Najvažnije od svega je, međutim, da među kriterijumima nema "slepe recenzije". Slepa recenzija je od velike važnosti za nivo istraživanja, tj. kvalitet istraživanja koja se u njemu objavljuju, jer se kroz takvu recenziju postiže kontrola kvaliteta. Naučni časopisi zapravo treba da smanjuju asimetriju informacija – omogućujući ministarstvu i komisijama koji donose odluku o unapređenju u više zvanje preciznu informaciju o kvalitetu kandidata – a ne da je uvećavaju time što daju carte blance za izbor u više zvanje svakom ko je zaposlen u kući koja objavljuje časopis.

Da bi sve ovo bilo moguće, neophodno je da se u Odboru nalaze i članovi koji su i sami priznati stručnjaci na svetskom nivou, što znači da imaju objavljene radove u uglednim međunarodnim časopisima i-ili monografije u prestižnim svetskim izdavačim kućama, kao i da redovno učestvuju na eminentnim međunarodnim naučnim skupovima. Takvi pojedinci bi onda doprineli tome da matični odbor kvalifikovano proceni koji časopis zaslužuje veći, a koji manji ponder.