Kao protivnik smrtne kazne protivim se dakako i atentatu, kome pribegavaju bolesnici kad pucaju na papu ili Džona Lenona, ali i atentatu kao krajnjoj meri na koju se odluče profesionalci, a koji u zločin zakorače sa nekom računicom, bilo kako bilo, ako držiš da ni država oličena u sudu ne sme okrivljenog da liši života, onda te i glasine o tome da šefu države neko radi o glavi moraju uznemiriti.

Moj strah od nagle krvi toliki je da poričem i mnoštvo situacija u koje drugi ljudi veruju: nabijanje na kolac, kakva sumanuta ideja, produkt uma zrelog za lečenje u specijalizovanoj ustanovi, to nije nikome živom urađeno, daj, čoveče, rekli bi mi, dosadan si, to ti je bilo u lektiri, čitao si Andrića, ma jesam, ali zar to nije fikcija? Imam problem i sa razapinjanjem na krst (protiv uskrsnuća ne bih imao ništa), to što se desilo na Veliki petak šta je drugo nego metafora, mit: kao što se u grčkoj mitologiji zbivaju čudesa, morbidarije i okrutnosti, tako i hrišćanstvo ima svoj temeljni mit, svoju bajku iz koje bi posle da se napaja nadom i verom u večni život.

Ima verovatno u psihologiji (psihopatologiji, dobro) i taj moj sindrom poricanja zla, ali čak ni ja ne poričem silna smaknuća kojima je pribegavala država, Mišel Fuko pominje čerečenje osuđenika (kakav izraz! u to vreme već postoji štampa koja atrakciju potanko opisuje!), nesrećnikovo se telo pokazalo žilavijim nego što je planirano, a nije bilo probe, te je dželat, pritrčavši, presekao ligamente ne bi li trup ostao bez udova, šta pa reći o giljotini o kojoj već pomenuti g. Fuko veli da je u jednom periodu kloparala kao šivaća mašina… Jedan je osuđenik pismeno zahtevao da bude pogubljen licem okrenutim naviše, ama je zakonodavac smislio da giljotinirani ode sa ovog sveta pognute glave, a da ga sečivo, krik ondašnje mode, potrefi u potiljak (pomenuti zatočenik dao je onda da mu sa na potiljku istetoviraju crtice uz propratni tekst OVDE ISEĆI).

&

Tragični kraj bračnog para Čaušesku (gde ni muž ni žena nisu bili nikakve cvećke, pre bi se reklo naoborot) i ja sam gledao na televiziji, i ne mogu da se tadašnjem sebi načudim niti da se dovoljno nastidim: bio sam deo svetine koja orgija oko gubilišta, koja se okupila oko giljotine ili oko vešala i gleda kako će ljudski život kraljeubice ili kakvog pobunjenika biti prekinut, samo što sam ja pogubljenje pratio preko televizije, u Juhorskoj ulici, eto, ne znam više ni ondašnji svoj kućni broj.

&

U biti smrtne kazne zar nije biti osveta, nasilje koje je uvek zakasnelo i koje bi da poravna prethodno nasilje, a samo se prethodnom krvoproliću pridružuje (daj prođi se toga krvoprolića, ima injekcija koja ne izaziva ni unutrašnje krvarenje, ima vešanje, električna stolica, u istoriji smrtne kazne davljenje zauzima isto ugledno mesto…). Smrtna kazna zar ne očituje tešku, programsku nevericu pravosuđa u to da bi se osuđenik mogao ikada imalo popraviti i istinski pokajati, o, on se kaje, to mu veruju, ali kaje se što nije pažljivije planirao zločin i što nije umakao organima gonjenja; i osuda na doživotnu robiju odaje da je društvo diglo ruke od prevaspitavanja izvesnog broja ili pre izvesnog tipa zlikovaca, ali dok si na doživotnoj robiji može se pronaći neki dokaz da nisi ti baš toliko kriv, suđenje se može ponoviti, može te vladar pomilovati, dočim kad streljački vod obavi svoje, kad krvnik skine masku (koju je probao kod šnajdera! ogledao se kroz one rupe!) i kad trgne u svojoj radionici prvu rakiju nakon završene šihte – završilo se sve.

&

Kad je film Kloda Leluša "Život, ljubav, smrt" – sniman šezdeset osme ili devete godine – mogao dospeti u farkaždinski ili zrenjaninski bioskop? Nedelju dana pošto je prikazan u Beogradu, e, taj me je film kao starijeg maloletnika odbio ja mislim zauvek od smrtne kazne. (Nisam ni dotad nikad rekao "ma ja bih to sve postreljao, da mi neko samo da vlast na dva* dana" – na smrtnu kaznu gledao sam kao na naviku čovečanstva koja doduše nije za podičiti se, ali protiv koje nisam planirao da išta lično preduzmem.)

Glavnu ulogu igrao je Amidu, glumac koga sam ispustio iz vida i koga sam nedavno prepoznao u nekom novom filmu, eno ga Amidu, otkud ti znaš tog glumca, znam ga iz Banata, i znam ga dok je čekao giljotinu: on i režiser rekli su mi kako stvari stoje i ja im ovim putem zahvaljujem.

&

Kad sam prvi put čuo za atentat na Ibarskoj magistrali mislio sam da je stvar odveć spektakularna, nisam verovao da država cilja svoje građane kamionima, šleperima, prikolicama; isto mi se desilo i sa Đinđićem i incidentom kod hale koju su tad svi zvali Limes (sad to Limes ne čujem, ispalo iz opticaja), dvaput sam bezbednosno podbacio, pa opet, bilo mi je smešno kad se jedan građanin zakrvio sa počasnom pratnjom Borisa Tadića, kad su prestupnika kobre vijale po Senjaku i nisu mogle da ga stignu; ne verujem ni da je neko novom predsednika radio o glavi, nadam se da ću sad biti dvaput u pravu.

&

Iako vršnjaci i sunarodnici ne slažemo se gotovo ni u čemu, ali kao što se ja radujem kad idem na svirku i kad mi je futrola sa basprimom ispred suvozačkog sedišta, tako se i Vi, g. predsedniče, radujete kad ste u koloni pod pratnjom. Mogu ja tamburu da stavim na zadnje sedište ili u gepek, ali volim da je pored mene, pravi mi društvo; kad god skrenem udesno basprim se nagne na mene, svaki put ga odgurnem, strpljivo i blago kao da je kuče koje me ometa u vožnji, zašto ovo pišem, pa vozim se službeno i ne bi mi bilo prijatno da se ispred mene i basprima odjedared stvori džip, pa bio i policijski, a da sa strane neko kome se moj stil pisanja ne dopada otvori vatru, zato, kraj svih razlika kojima se obojica, gle, ponosimo – long life, President, one hundred percents!