Na televiziji smo svakodnevno svedoci bezbrojnih rukovanja, na gestove te vrste obično ne obraćamo nikakvu pažnju. Sada se iznenada mnogi uzbuđuju što se premijer Srbije Ivica Dačić rukovao sa šefom kosovske vlade Hašimom Tačijem. Da li taj čin u svetlu početka novih razgovora između vodećih političara iz Beograda i Prištine išta znači? Po mom mišljenju, sve dok ne saznamo više detalja – ne znači ništa.

Rukovanje je veoma često, uobičajeno, praktikuje se u najrazličitijim prilikama. Uzmimo kao primer kada domaćin – šef države, ministar, ambasador, privrednik – priredi prijem. Običaj je da stoji blizu ulaza i da se rukuje sa svim gostima, nekada sa stotinama na sat, iako većinu i ne poznaje. Pored domaćina obično stoji šef protokola koji mu šapuće s kim upravo treba da se rukuje. Higijeničari kažu da su to najzgodnije prilike za prenošenje infekcija.

Besmisleno je razglabati o nečijem rukovanju, a da se tom prilikom ne opiše izraz lica onog koji pruža i onog koji prihvata pruženu ruku, ako se istovremeno ne analizira šta nam kazuje govor tela.

KAKO SE RUKOVAO TITO: Imao sam prilike da kao prevodilac stojim pored Tita dok bi se rukovao sa gostom ili domaćinom. Tito je dobro govorio nemački, sasvim dovoljno za kratke pozdravne reči. Prevodilac mu za to nije bio potreban, pa sam mogao mirno da proučavam kako se rukuje. Navešću samo tri primera sa nemačkog jezičkog područja.

Pozdravljanje sa Vilijem Brantom bilo je propraćeno srdačnim osmehom, obostranim znacima radosti. Oni su jedan drugom očigledno bili simpatični.

Pošto je Brant dao ostavku na njegovo mesto stupio je Helmut Šmit, takođe socijaldemokrata, što je Tito u prvom trenutku dočekao sa skepsom. Šmitova već izdaleka ispružena ruka prilikom njihovog prvog susreta pokazivala je da nemački kancelar od tog susreta očekuje mnogo, a Titov izraz lica bio je prilično hladan, tek će u toku razgovora postati ljubazniji.

Rukovanje Tita sa nekadašnjom šefom Socijalističke partije i državnog saveta Nemačke Demokratske Republike Valterom Ulbrihtom bilo je pružanje ruku iz daljine širokim gestom, ali Titov pogled bio je pritom, blago rečeno, ironičan. Mi iz pratnje smo znali da se njih dvojica poznaju još iz vremena emigracije u Moskvi sredinom tridesetih godina prošlog veka i da se još od tada ne vole. Zvanično su se oslovljavali sa "druže predsedniče". Ali kada bi mikrofoni bili isključeni Valter Ulbriht je Josipa Broza oslovljavao sa "Valter", jer je to bio Titov pseudonim u Kominterni, ali je Tito svog istočnonemačkog partnera oslovljavao "Ulbriht!", prezimenom, što je zapravo bilo neučtivo, čak prezrivo.

Posmatrajući Tita sviđalo mi se što se prilikom rukovanja držao uspravno, ničim nije nagoveštavao ni blagi naklon, što mnogi čine misleći da je to naročito učtivo, i što je svom partneru uvek gledao pravo u oči. Kao znak rasejanosti, nepažnje ili čak nesigurnosti tumači se ako pogled onog koji se rukuje odluta negde u stranu ili je uperen nadole, u pravcu cipela.

Tito se nije rukovao samo sa svojim gostima ili domaćinima, nego uvek i sa saradnicima, koji inače nisu stalno bili s njim. Svaki put, kad bih dolazio da prevodim, pozdravio bi me rukovanjem, a kad bi se posao završio opraštao se isto tako uz zahvaljivanje. Učtivost je vrlina koja krasi velike ljude.

BANALNO, SRDAČNO, BACI KOSKU: Upravo zbog toga što je klasično rukovanje postalo najbanalniji mogući, konvencionalni pozdrav, većina državnika srdačnost pokazuje na neki drugu način.

Jedna od mogućnosti je da ne ostane samo na kratkom obuhvatanju ispružene šake sopstvenim prstima, nego da se i duže vreme zadrži stisak i ruke zajednički prodrmaju. Druga mogućnost je da se ispružena ruka prihvati sa obe svoje ruke i tako stisne u znak srdačnosti.

Nemački mediji su prvi susret Angele Merkel i Vladimira Putina dočekali sa posebnom radoznalošću. Svet je obišla fotografija na kojoj se dobro vidi kako Merkelova svojom levicom drži Putinovu nadlanicu dok se čvrsto rukuju desnicama, tako da je to gotovo već nagoveštaj zagrljaja.

Naznaka zagrljaja uz tapšanje partnera po leđima još je srdačniji znak pozdrava. U tom pogledu ima i preterivanja. Boris Tadić je kao predsednik voleo svoje partnere da tapše po nadlanici ili po leđima, a na njihovim licima se ponekad jasno videlo da im se to ne sviđa i nehotice bi izmicali od neželjenog dodira.

Među državnicima istočnoevropskih zemalja, ne samo pravoslavnih po veri, običaj je bio i ostao da se tri puta poljube u obraz, odnosno, u najmanju ruku da to naznače približavanjem obraza obrazu. Meni se taj gest uvek činio pomalo smešnim, pogotovu ako bi jedan od dvojice, koji tako razmenjuju ljubaznu učtivost, bio znatno niži rastom od drugog. Da li ti pozdravni poljupci označavaju posebnu prisnost? Nisam uveren da je tako. I to je samo navika i formalnost. Sećam se sa nekih skupova izraza lica tadašnjeg šefa države i partije Sovjetskog Saveza Leonida Brežnjeva, kako preko ramena osobe sa kojom razmenjuje poljupce grimasom pokazuje antipatiju, gotovo odurnost.

Nikad nisam zapazio da državnici-muškarci damama na čelu država pokazuju nekakvu drugačiju pažnju, nego kolegama istog pola. Dok bi suprugama državnika, a pogotovu umetnicama prisutnim na prijemima, neki od njih elegantno ljubili ruku, koleginicama bi usledio isti pozdrav kao kolegama – čvrsto rukovanje. Možda se time izražava jednakost među polovima. To se posebno zapažalo kad je predsednica vlade Velike Britanije bila Margaret Tačer, a poslednjih godina, dok stoji na čelu Nemačke, kod Angele Merkel. Merkelova, doduše, kao da naglašeno prihvata takav stav, gotovo je uvek u pantalonama. U damskoj haljini se obično viđa jednom godišnje, na otvaranju Vagnerovog festivala u Bajrojtu.

Merkelova u kontaktu sa drugim državnicima rado kao znak simpatije daje i poljupčiće u obraz. Nemački mediji su zapazili da se sa bivšim predsednikom Francuske, Sarkozijem, pri svakom susretu ljubila, dok se sa sadašnjim, sa socijaldemokratom Olandom, samo ozbiljno "po muški" rukuje.

Rukovanje nije samo pozdrav, već i potvrđivanje dogovorenog. U Švajcarskoj, gde je još i danas na ceni običajno pravo, potvrđivanje ugovora rukovanjem ima istu vrednost kao potpis pod ugovorom, koji čak i nije neophodan.

Nismo videli fotografiju, a kamoli filmski snimak rukovanja Dačića i Tačija, znamo samo šta su njih dvojica izjavljivali. Na osnovu toga ne znamo da li je bila reč o mlakom dodiru šaka uz gledanje u stranu, muškom stiskanju desnice kao među poslovnim partnerima, ili rivalima, koji ne moraju da se vole, ali misle da moraju nešto zajednički da urade, ili – što sumnjam – više od toga.

NIJE ŠIJA, NEGO…: Govor tela je važan, ali suština je ipak u tome šta će se zapisati, objaviti i potpisati, ali i kako će to ko protumačiti. Zbog toga se pitam i kako je ko u stvari konkretno došao do formulacije o "teritorijalnom integritetu Kosova", koju, jednom napisanu u zvaničnom dokumentu, oni koji su je smislili više nikad neće promeniti, ali mogu različito da je tumače.

Ponekad sam učestvovao u pisanju tekstova, koje bi "veliki" kasnije potvrđivali i potpisivali i kao primer navešću samo jedan, karakterističan slučaj.

Poseta Tita (istočnoj) Nemačkoj Demokratskoj Republici. Tito na izletu u Drezdenu, a u Berlinu nas nekolicina radimo na "zajedničkoj izjavi" koju će on i Ulbriht potpisati. Za Tita znamo da ga je "baš briga". Šef naše grupe je Milorad Pešić, tada načelnik u Ministarstvu inostranih poslova, posle zamenik ministra. Bili smo drugovi iz omladinske organizacije, pa smo međusobno razgovarali sasvim neformalno, njegovo uputstvo meni kao prevodiocu bilo je "Gnjavi ih što više."

Po njihovom predlogu trebalo je da nam šefovi izjave da će naše dve države da se "bore" za nešto. Koliko je to za nas bilo nevažno dokazuje da se više ne sećam ni o čemu se tačno radilo. Mi smo smatrali da je to prejaka reč i promenili je utoliko što smo pristali da ćemo se za to nešto važno "angažovati". Nemačka strana, zapravo, njihov zamenik ministra inostranih poslova, Kenig, reče da se to na nemačkom jeziku tako ne može reći. Može – tvrdio je on – na primer da se angažuje glumica za neku ulogu, a ne da se neko angažuje za nešto. Zahtevao sam da se donesu nemački enciklopedijski rečnici. Dokazalo se da postoji i "angažovanje" nekog za neki posao, ali i "angažovati se" za određenu stvar.

"Pa onda neka na vašem jeziku piše angažovati se, a na nemačkom će biti boriti se", reče Kenig.

"Ne može!", kažem ja.

"Ma, ko ste vi uopšte da nam ovde kažete šta može, a šta ne može?", naljutio se nemački diplomata.

Milorad, koji je do tada dremao i pustio mene da, kao što je zahtevao "gnjavim", kao da se probudio, ali nije se mešao.

"Ja sam odgovoran za jezik", kažem. "Ako izjava bude različita na nemačkom i srpskohrvatskom jeziku, to mogu da odobre samo drugovi Ulbriht i Tito. Da pitamo njih?"

Naravno da nismo.

Hteo sam da kažem, da sve dok neko nešto o tome ne bude napisao u svojim memoarima, nećemo znati ko je došao na ideju da u zvaničnom dokumentu iako "statusno neutralno" progovori o "teritorijalnom integritetu" Kosova. Preostaje nam samo da taj pojam odbacimo sasvim, a s njim i celi dokument u kome se nalazi, ili da prihvatimo zbunjeno naknadno tumačenje, da se nije htelo reći ono što je očigledno, nego samo da se severni deo ne sme odvojiti od ostatka Kosova i Metohije.

Biće zanimljivo da se u vezi sa predstojećim nastavkom pregovora između Beograda i Prištine, a takođe i zvanične srpske platforme po tom pitanju, posmatraju i govor tela i izrazi lica onih ličnosti koje će raditi na miru i tumačiti napisane reči.