Od malih nogu oduševljavali su me Velikani iz Prestonice koji umeju da održe vakelu priglupim provincijalcima.

Velikani se poznaju i po tome što odmah posle predstavljanja počinju da tepaju sagovorniku, pa deda od šezdeset i nešto godina u daljem tekstu postaje Miša, iako tako nikad nije potpisivao svoje knjige i novinarske priloge.

Tepanje više govori o tepaocu nego o tepanom. Ovaj drugi ne može da bira.

Velikani uvek budu na vreme obavešteni da je "nedovoljno zapaženo prošla javna kritička intervencija" tog i tog. Nisam obavešten ko izdaje potvrde da je nešto (ne)dovoljno zapaženo. Pretpostavljam da postoje službe koje se time bave i da one dostavljaju obavesti povlašćenim licima.

Teofila Pančića poznajem bezmalo dvadeset godina. Ponekad sam bacio oko na poneku njegovu kolumnu. Nikad jedan drugome nismo rekli ružnu reč. Ni sad nemam potrebu da u otpozdravu pravim od sebe pluralis maiestatis, što on čini od sebe po/učiteljskim "Pokušajmo da raščlanimo…"

Prvi intervju s prof. dr Vojinom Dimitrijevićem, za duplericu u novosadskom "Glasu omladine", napravio sam pre trideset godina.

U tekstu "Predsednik nekih građana" u "Blicu" nisam pominjao bivšeg predsednika Srbije. Teofil Pančić zbog nečega ima potrebu da povodom tog teksta brani Borisa Tadića. Možda zbog toga što ja, kao i svaki provincijalac koji živi u dubokoj unutrašnjosti, nisam obavešten šta bi bilo "da je B. T. danas predsednik". Velikan Teofil Pančić je obavešten, pa obznanjuje: "on bi mu i na sahranu došao". (Boris Tadić Vojinu Dimitrijeviću – M. R.)

Da sam ljubopitljiviji, zamolio bih za poverljivu informaciju da bi li B. T. došao na sahranu u društvu s Miloradom Dodikom. Grljenje sa dotičnim i sličnima, i sve što takva grljenja podrazumevaju, uskratilo je Tadiću bar pedeset glasova ljudi koje poznajem: rođaka, prijatelja, kolega. I moj. Pedeset po pedeset, nakupi se to.

Spadam u one koji ne vide da je Tadić za osam godina na vlasti nešto poradio na izgradnji i jačanju institucije predsednika Republike. Spadam u one koji će, u granicama svojih skromnih mogućnosti, zahtevati od Tomislava Nikolića i budućih predsednika da poštuju i jačaju tu slabašnu instituciju.

Nije me sramota da budem naivan. S naivnošću se lakše živi nego s predubeđenjima svih fela. Pošto nisam i treći put glasao za Tadića, nisam dolazio u iskušenje da zamišljam šta bi bilo da su on i njegova partija ostali na vlasti. Sadašnji vlastodršci nisu ništa bolji. Srećom, od njih sam daleko bar kao i od njihovih prethodnika i nemam potrebu da im podilazim.

Nikad dosad nije mi palo na pamet da raščlanjujem pisanija Teofila Pančića. Ubuduće ih neću ni primećivati.