Klint Istvud kao da je predvideo događaje: slavni osamdesetdvogodišnji glumac i reditelj je pre nešto manje od tri meseca na završnoj konvenciji Republikanske stranke "razgovarao" sa praznom stolicom. "Gospodine predsedniče, kako se snalazite sa obećanjima koja ste dali u prethodnoj izbornoj kampanji?", prvo je što je Istvud upitao stolicu, za koju je rekao da predstavlja Baraka Obamu. Pošto nije dobio odgovor, nastavio je ovaj prilično neobičan "razgovor" još dobrih desetak minuta. Na kraju, glasom inspektora Harija Kalahana upitao je Obamu/stolicu: "OK, you wanna make my day?", a potom dao oduševljenoj publici da završi čuveni citat iz filmova o Prljavom Hariju. "Go ahead, make my day!", zaurlala je puna dvorana u gradu Tampa na Floridi.

Demokrate su ovaj nastup nazvale bizarnim. Kakvo li je samo bilo njihovo iznenađenje kada je njihov kandidat, 44. američki predsednik i dobitnik Nobelove nagrade za mir 2009. godine, na prvoj televizijskoj debati sa "izazivačem" Romnijem bio tek malo ubedljiviji od Istvudove prazne stolice? U najgledanijoj predsedničkoj TV debati u poslednje tri decenije, više od 67 miliona ljudi je videlo umornog, inertnog, skoro nezainteresovanog predsednika kako se brani od Romnijevog agresivnog i ubedljivog nastupa. Obamin nastup bio je toliko bled da je list "Njujorker" na naslovnoj strani objavio ilustraciju koja odaje priznanje Istvudovoj improvizaciji iz Tampe: na podijumu, pred jednim mikrofonom je kandidat Mit Romni, bivši guverner Masačusetsa, ispred njega su moderator i publika, a pored njega su druga govornica sa mikrofonom i stolica, kojima se uzalud obraća jer su – prazne.

Nedeljnik "Tajm" od 22. oktobra je ocenio ovu debatu kao "jedan od većih promašaja u skorijoj istoriji predsedničkih kampanja. Utisak koji je Obama ostavio je bio toliko loš da se tzv. "momentum" potpuno prebacio na Romnijevu stranu: istraživanja s početka godine su aktuelnom predsedniku davala značajnu prednost nad bilo kojim predsedničkim kandidatom iz Republikanske stranke, a u tom trenutku ih je, osim Romnija, u primarnim izborima stranke za predsedničkog kandidata ostalo još trojica: Rik Santorum, Ron Pol i Njut Gingrič. Trend je nastavljen i nakon 6. marta i tzv. "Super utorka", kada su se primarni izbori u isto vreme održali u deset saveznih država – Romni je pobedio u šest, kao i u aprilu kada je sadašnji kandidat za predsednika ubedljivo pobedio u svih osam država. I nakon što je postalo izvesno da će Romni postati kandidat za predsednika države "Velike stare partije" (Grand Old Party – GOP, kako još nazivaju Republikansku stranku), trend po kome Obama ima nedvojbenu prednost od pet-šest procenata se nastavio, sve do 3. oktobra i prve TV-debate, kada je ta prednost zbrisana, a kandidati ušli u poslednji mesec izborne kampanje gotovo izjednačeni.

OBAMA–ROMNI 2:1: Između prve i druge predsedničke debate, 7. oktobra su kandidati za potpredsednika države – Džo Bajden i Pol Rajan – učestvovali u jedinoj potpredsedničkoj debati. Energični, sedokosi Bajden (69), aktuelni potpredsednik, poreklom iz Irske, imao je veoma težak zadatak da zaustavi pad popularnosti demokrata nakon što je Obama podbacio i to protiv smirenog i hladnog Pola Rajana (42), koji izgleda veoma mladoliko. Čestim ciničnim osmesima na Rajanove izjave, mimikom u stilu "ma daj, šta to pričaš" i upadanjem u reč suparniku, Bajden je izazvao bes kod republikanaca, ali i uspeo u svojoj nameri. Iako je debata, prema glasanju gledalaca-glasača, završena manje-više nerešeno, ostao je utisak da su demokrate dobro prošle: za Rajana važi da se izvanredno snalazi sa brojkama, pa je kod demokrata postojala bojazan da će Bajden biti potučen u sukobu stavova oko poreza i finansijskih planova dvaju kandidata, ali do toga nije došlo.

Sa svoje strane, i Obama je popravio utisak: druga predsednička debata je bila i najzanimljivija, možda i zbog drugačijeg formata – način komuniciranja je promenjen. Obama i Romni su se, poput advokata iz američkih serija, šetali studiom ispred publike, govorili gledajući u njih, a ne jedan u drugoga – uostalom iz publike, a ne od moderatora, dolazila su i pitanja za kandidate. Da li zbog toga što je bolji u neposrednom kontaktu sa publikom ili mu je prijalo neobavezno šetkanje sa mikrofonom, tek, Obama je delovao preporođeno. Vedar, raspoložen, ubedljiv, sa lakoćom se kretao i ostavio daleko bolji utisak od Romnija, uprkos velikom pritisku da jednostavno ne sme sebi da dozvoli još jedan loš dan.

I Romni, koji je 2008. gledao kako Obama ubedljivo, sa desetak odsto razlike pobeđuje Džona Mekejna, delovao je drugačije nakon svega desetak dana – stegnuto, pasivno, sa nedovoljno ubedljivim osmehom koji je govorio da mu je pomalo nelagodno i da mu baš i ne prija ovakva vrsta debate. Javnost je bila jednodušna – Obama je dobio drugu rundu, bez obzira što se na debati ponovo raspravljalo o domaćim temama: zaposlenju, stanju ekonomije, finansijskim, zdravstvenim i socijalnim planovima za naredni mandat, koje su po pravilu inspirativnije za opozicionog kandidata.

No, ni ova, a ni treća debata, završena u utorak, 23. oktobra rano ujutru po evropskom vremenu, nisu Obami vratile prednost, iako je, prema očekivanju, Obama bio uverljiviji u raspravi o spoljnopolitičkim pitanjima dobivši tako i treću debatu. Jednostavno, Romni, iako proglašen za "gubitnika" u poslednja dva okršaja, nije bio toliko loš i odsutan kao Obama u prvom duelu, pa tako na dve nedelje do izbora 6. novembra, prema poslednjim Galupovim istraživanjima (od 21. oktobra), među registrovanim glasačima Romni vodi sa 48 prema 47 odsto, a među onima koji će "verovatno" izaći na glasanje, ta razlika je još i veća – 51:46 za Romnija.

No, ovo je daleko od odlučujuće prednosti: podaci se menjaju iz dana u dan (9. oktobra je, na primer, po Galupu Obama vodio sa 50:45 među "verovatnim" glasačima), u računicu nisu ušli neodlučni glasači, za koje se i vodi najveća borba, a valja se podsetiti i 2000. godine: zahvaljujući činjenici da pobednika ne odlučuje osvojeni procenat glasova, već broj delegata koji varira od države do države, republikanac Džordž Buš Mlađi je na kontroverznim izborima pobedio Ala Gora sa osvojenim 271 delegatskim mestom (od ukupno 538), uprkos činjenici da je za njega glasalo oko pola miliona Amerikanaca manje. Na sledećim izborima 2004. godine, prema glasovima gledalaca, demokrata Džon Keri je pobedio u sve tri debate; Buš je optuživan da je ispod odela nosio uređaj preko kojeg je dobijao odgovore iz svog štaba, ali je svejedno odneo komotnu pobedu sa 286 delegatskih glasova.

Kao i do sada, odlučiće glasovi još uvek neopredeljenih birača, to jest elektorski glasovi iz devet tzv. swing–states, neopredeljenih saveznih država, u ovom slučaju Floride, Ajove, Kolorada, Nevade, Virdžinije, Ohaja, Viskonsina, Severne Karoline i Nju Hempšira. Tradicionalno, jug i srednji zapad pripadaju republikancima, krajnji zapad i severoistok zemlje glasa za demokrate, dok će se u Floridi (koja ima 29 elektorskih glasova), Ohaju (18) i Severnoj Karolini (15) odlučivati sudbina izbora. Do sada nijedan republikanac nije dobio predsedničke izbore bez pobede u Ohaju.

BROJKE ISPOD POVRŠINE: Po pravilu, gledaoci se opredeljuju za pobednika debate ne toliko na osnovu izrečenih stavova ili tačnosti činjenica, već na osnovu opšteg utiska o kandidatu – da li je nervozan, da li se previše smeje, da li je tih, previše ili premalo agresivan, da li upada u reč, ne gleda suparnika u oči… Već je 1960. godine, u prvoj predsedničkoj debati koju je prenosila televizija, Džon F. Kenedi "razbio" Niksona – ne zbog jačine argumenata, već upravo zbog utiska koji je ostavio na američku publiku. Bled, znojav, krut, nevešt u korišćenju televizije kao medija, Nikson nije imao šanse protiv preplanulog, opuštenog Kenedija, koji se obraćao direktno publici. Rezultat – Kenedi je pobedio sa svega stotinak hiljada glasova razlike i sa četiri države manje koje su za njega glasale (doduše, uz ubedljiva 303 delegatska glasa).

Kao ni za TV-debate, ni za kampanje koje prate ove izbore ne može se reći da su zanimljive, da donose nešto originalno, ali su bez sumnje prepune poluistina, preterivanja, iskrivljenih činjenica i čistih laži. Nemali broj puta su kandidati tokom debata upadali jedan drugom u reč, otvoreno nazivajući neistinom ono što suparnik u tom trenutku govori. U broju od 15. oktobra, nedeljnik "Tajm" donosi članak pod nazivom "Ko više laže? Još jedna mrtva trka", gde iskusni novinar Bruks Džekson, direktor sajta factcheck.org, koji proverava istinitost izjava kandidata, izjavljuje da "nikada nije video veću neiskrenost, na obe strane". Do sličnog zaključka su došli i CBS, CNN i "Vašington post". Romni je još za svojih guvernerskih dana postao poznat kao flip–flopper, osoba koja veoma često menja stavove kako bi prikupio što više političkih poena.

Obamina kampanja pokušava da ga predstavi kao bezdušnog biznismena koji bi sve učinio da dođe na vlast, a onda omogućio još više poreskih olakšica za najbogatije, smanjivši pritom budžet za zdravstvenu zaštitu. Ovom imidžu je doprineo i sam Romni, kada je u maju, na jednoj privatnoj večeri namenjenoj prikupljanju sredstava za kampanju, snimljen kako praktično naziva 47 odsto Amerikanaca parazitima, koji ne plaćaju porez a očekuju da im vlada obezbedi hranu i zdravstvenu zaštitu (vidi okvir). Sa druge strane, republikanci optužuju Obamu za katastrofalno stanje ekonomije, 23 miliona nezaposlenih, javni dug koji svake godine raste za preko hiljadu milijardi dolara, te da se država isuviše upliće u život građana.

I nepristrasnim glasačima je teško da se snađu u džungli "činjenica" koje su čuli, čijom bi analizom lako moglo da se zaključi da dva kandidata ne žive u istoj zemlji. Međutim, šta se krije iza čitavog ovog šuma koji su napravile kampanje dva kandidata?

Obama je postao predsednik u najgorem mogućem trenutku. Ekonomska kriza, potekla iz eksplozije nepokrivenih hipotekarnih stambenih kredita, bila je u punom jeku – SAD su 2009. godinu završile sa negativnim rastom BDP-a od 3,5 odsto. Broj izgrađenih stambenih jedinica se strmoglavio, a broj nezaposlenih rastao, tako da je u oktobru 2009. zabeležena stopa od 10,1 odsto nezaposlenih. Banke su propadale na svakom koraku i ceo ekonomski sistem je bio pred pucanjem. Međutim, državnom intervencijom spasene su najveće finansijske institucije i započeo je lagani privredni oporavak: već 2010. godine SAD su izašle iz recesije sa rastom društvenog proizvoda od tri odsto. Polako je padao i broj nezaposlenih – poslednji podaci pokazuju da je stopa nezaposlenosti vraćena na nivo sa početka Obamine administracije i sišla je ispod osam odsto. Predsednik Obama se u toku kampanje hvalio sa pet miliona novih radnih mesta u privatnom sektoru u poslednje dve i po godine, dok je jedan od najboljih pokazatelja da se američka ekonomija kreće (polako) u pravom smeru porast izgradnje stambenih objekata.

Prema podacima agencije Tomson-Rojters, broj izgrađenih kuća i stanova raste najvećom brzinom još od jula 2008. Iako je trenutno tek na 60 odsto od nivoa iz 2006, ovaj pokazatelj indirektno ukazuje na širok ekonomski oporavak i, možda još bitnije, vraćanje poverenja ljudi u američku ekonomiju. Samo onaj ko veruje da će u dužem periodu zadržati posao, može da se upusti u avanturu uzimanja dugoročnog kredita neophodnog za finansiranje novog doma. Ujedno, to znači i oporavak bankarskog sistema, povećan plasman kredita i, posledično, vraćeno poljuljano poverenje štediša – izuzetno važan podatak, s obzirom da je, prema podacima Savezne korporacije za osiguranje depozita iz Vašingtona, koja održava sigurnost bankarskog sistema, od 2007. do 2010. propalo čak 457 banaka.

FISKALNA IVICA: I Obama i Romni su obećali da će olakšati poziciju srednjoj klasi i malim firmama. Međutim, dok je Obamin plan da javni dug finansira tako što će podići poreze najbogatijima, pri čemu te promene "neće imati nikakav efekat na 98 odsto građana i 97 odsto preduzeća", Romni i Rajan imaju drugačiji predlog: neće dirati poreze bogatima, smanjiće poreze "uništenoj srednjoj klasi", a uštedu će napraviti ukidanjem različitih privilegija, oslobađanja od poreza i pojednostavljenjem poreskog sistema.

I upravo tu gde su Romni i Rajan mogli da naprave najviše štete Obaminoj kampanji, stiče se utisak da nisu poentirali. Ni jedan ni drugi nisu konkretno objasnili kako je moguće da se državi uskrate prihodi od poreza (od srednje klase), a da se pritom smanji i javni dug – uporno ponavljaju da je to "matematički moguće", ali bez detaljnijeg objašnjenja. Takođe, ostaje utisak da, barem u debatama, nisu dovoljno iskoristili snažno oružje u svojim rukama, a to je javni dug. Podsetimo, na kraju mandata predsednika Klintona 2000. godine, država je bila u suficitu; ukupni javni dug se, prema Birou za javni dug Ministarstva finansija, od 1. novembra 2008. do 18. oktobra 2012. povećao za 50 odsto, odnosno za 5,7 biliona dolara – trenutno iznosi 16,2 hiljade milijardi dolara, što, prema podacima "Blumberg magazina" iznosi 98,7 odsto BDP-a – najviša stopa državnog duga još od Drugog svetskog rata. Od tih 16,2 biliona, 11,35 biliona je javni dug, a 4,85 biliona je iznos koji administracija duguje sopstvenim fondovima, od kojih je pozajmljivala za tekuća podmirivanja obaveza (poput Fonda za socijalnu zaštitu).

Inače, trenutna struktura budžeta je takva da na penzije, izdvajanja za socijalnu zaštitu i medicinske svrhe odlazi oko 40 odsto. Doda li se na to i vojna potrošnja, potrošeno je već dve trećine budžeta. Romni i njegov tim planiraju da smanje državnu potrošnju na savezne programe za zaštitu zdravlja siromašnih i starih, ali i da povećaju budžet za odbranu zemlje. No, Obama je tokom druge debate izneo podatak da će se Romnijevim sistemom oporezivanja zemlja zadužiti za dodatnih sedam-osam biliona, i efektno poentirao: "Guverner Romni je veoma uspešan investitor. I sada, kada bi neko došao kod vas, guverneru, sa planom koji kaže ‘Hoću da potrošim 7 ili 8 biliona, i platiću to, ali ne mogu da kažem kako, sve dok se ne završe izbori’, vi ne biste pristali na ovakav plan. A to ne treba da uradite ni vi, američki narod, jer se matematika ovde jednostavno ne poklapa."

No, ni jedan ni drugi nisu pomenuli podatak da, ukoliko se do kraja godine nešto ne promeni uz saradnju sa Kongresom, Ameriku čeka veliko povećanje poreza, ko god da pobedi – događaj nazvan "fiskalnom ivicom". Naime, 1. januara automatski ističe privremeno sniženje nekolicine poreza koje potiče još iz Bušove vladavine. Ove mere su produžavane dva puta po godinu dana od 2010, ali ne i ove godine. Porast poreza bi momentalno prepolovio javni dug u 2013. godini, ali i umnogome zakočio privredni rast, koji se od tri odsto u 2010. lagano smanjuje već drugu godinu zaredom, i trenutna procena za 2012. godinu iznosi ispod dva odsto.