Ako bismo potražili sažetu formulaciju koja bi, kao neka vrsta lozinke, okarakterisala delo Aleksandra Molnara, opsesija slobodom bi, verovatno, bio dobar izraz. Dobar, ali ne i dovoljan. Osim što je uzvišen, sloboda je i pogan pojam. Na listi od desetak najistaknutijih manijaka i masovnih ubica u istoriji, sa naglaskom na razigranom dvadesetom veku – pri čemu ne bi trebalo zanemariti skroman, ali zapažen doprinos Slobodana Miloševića – uočili bismo da su i oni bili opsednuti slobodom. Na svoj način, doduše. Bez dodatnih i vrlo preciznih određenja sloboda ostaje apstraktan i prazan pojam pogodan za sumanute projekte i čudovišna iživljavanja. Molnar je, zbog toga, u svojoj Raspravi o prosvetiteljstvu savršeno jasan: "Slobodna država nije nikakva garancija za to da će i njeni građani uživati svoju posebnu, individualnu i, zapravo, jedino relevantnu slobodu" (str. 13). Deluje jednostavno, samorazumljivo, čak banalno – ali nije. Naprotiv. Zbog toga je potrebno ponoviti svojim rečima: jedina relevantna sloboda je sloboda pojedinca, a velike suverenističke priče o slobodi naroda, nacije, države, puka su tlapnja ukoliko je pojedinac u slobodnoj zemlji – rob. U atmosferi bujajućeg klerikalizma u Srbiji, u vrevi etno-nacionalnih, religijskih i kulturalnih fundamentalizama (što je, manje-više, isto) diljem naše planete, Molnarov projekat koji iznova promišlja temelje prosvetiteljstva ukazuje se kao osvežavajuća i dragocena oaza otpora sumračnim tendencijama.

Središnji problem političke teorije, sugeriše Molnar, bio bi ispitati uslove mogućnosti koegzistencije kolektivnog i individualnog oblika slobode na istom političkom prostoru. Strogo uzev, izvan uređene ljudske zajednice slobode nema, niti ju je bilo. Pustinjak kao osoba koja je izvan društva ne ulazi u razmatranje o slobodi. Ili, kako je to još Aristotel zgodno primetio, onaj ko ne pripada ljudskoj zajednici – ili je zver, ili je bog. Zato su filozofi i teoretičari politike odvajkada pokušavali da pronađu i utvrde temelje slobodne zajednice, ali su im se pojedinci, nekako, vazda gubili iz vidokruga. Jedna od najstarijih utemeljiteljskih ideja bila je um. Trebalo je, međutim, da prođe gotovo dve hiljade godina od otkrića uma da bi se, u doba prosvećenosti, počelo naslućivati kako on sam može biti izvor svetlosti, umesto da, kao Mesec, svetlost dobija sa strane: od boga ili prirode. S obzirom na takav sled stvari, Molnar, sa sebi svojstvenom nedvosmislenošću, određuje pravac svoga istraživanja: "U razumu su filozofi pronalazili svetlost koja je dolazila iz drugih izvora, te samim tim svetlost slobode nije mogla da dođe do izražaja. Moglo bi se zaoštreno tvrditi da svetlost slobode nije ni mogla intenzivno da zasja sve dok nisu zamračena dva ranija dominantna izvora svetlosti razuma: Bog i priroda" (str. 14). (Valja skrenuti pažnju da Molnaru nije bitno razlikovanje uma i razuma, pa će "razum" da upotrebljava i tamo gde je, sadržinski, reč o "umu". ) U prvoj knjizi Rasprave o prosvetiteljstvu, liberalizmu i nacionalizmu u Prusiji Molnar pravi istraživački luk od Platona i srednjeg veka, preko rane modernosti do prosvetiteljstva (XVIII vek), da bi se u drugom tomu podrobno pozabavio aporijama vladavine prosvećenog pruskog apsolutiste Fridriha II.

U širokim potezima, ali i retkom lakoćom sažimanja velikih teorijsko-istorijskih formacija, Molnar ispisuje dinamičan tekst najviših akademskih standarda i snažnog autorskog pečata. On se ne krije iza kvazinaučne objektivnosti koja se iscrpljuje u bojažljivom i zamumuljenom jeziku koji dosadom ubija svaku želju da se tekst dočita do kraja, već u dinamična, ponekad i robustna izvođenja, Molnar umeće ironijske tonove i suzdržan humor (što je postupak koji je demonstrirao i u prethodnoj svojoj knjizi o Karlu Šmitu). Kada, recimo, govori o prelasku sa božijeg osvetljenja na lumen naturale, na prirodnu svetlost, autor će primetiti da prirodna svetlost, doduše, nije tako blistava kao božija, ali uspeva da osvetli "sve one stvorene stvari na kojima Tvorac nije ostavio pečat svoje iracionalne, ćudljive i emotivno labilne ličnosti" (str. 22). Za onoga ko misli da je smrtna (smrtonosna) dosada svojstvo naučnog diskursa, ovo je mesto ogrešenje o naučne uzuse. But, who cares kada pred sobom ima ovakav tekst.

Prva sveska, dakle, kreće od Platona, prelazi na razlikovanje božije i prirodne svetlosti, zadržava se na poglavlju 21. Levijatana Tomasa Hobsa, brzo sažima iskustava prosvetiteljstva u holandskom, engleskom, američkom i francuskom političkom modelu, da bi se, u završnim poglavljima, usredsredio na Prusiju Fridriha II i tako pripremio ulaz u drugu svesku. Druga knjiga je posvećena aporijama vladavine Fridriha II. O kakvim je aporijama reč? Osim što je i sam izraz "prosvećeni apsolutizam" aporija, svojevrsni oksimoron (kao da govorimo o drvenom gvožđu), Molnar ukazuje na tri protivrečna momenta Fridrihove vladavine: neuklopivost teorije i prakse, sukob stoičkog i epikurejskog shvatanja sveta, te napetost između prosvetiteljske filozofije i militarizma. Potkrepljeno desetinama detalja iz Fridrihovog života, ali i svom silom teorijske argumentacije, Molnar pokazuje u kakvom je razdoru sa samim sobom bio Fridrih II, monarh koji je na vlasti bio gotovo pola veka. Filozof i despot, umetnička duša i nemilosrdni ratnik, tanani gospodin i krvolok, sve to je, otprilike, u sebi spajao ovaj vladar koji je presudno oblikovao evropski politički krajolik XVIII veka. Molnara, razume se, ne zanima psihološki profil ovog čoveka, već učinci njegove vladavine, a naročito diskurzivni prosvetiteljski mehanizmi kojima je opravdavao svoje poteze. Recimo, kako spojiti zahtev za bezrezervnom žrtvom i borbu protiv fanatizma i praznoverja? Kako u istome održati surovu stegu kojom je držao narod u pokornosti i zahteve za kvalitetnim životom pojedinaca? Može li apsolutizam biti prosvećen? I da li "duh naroda" znači išta više od mobilizatorskog, ratničkog pokliča? Kako ubeđeni antimakijavelista postaje uzor svakome makijavelizmu? Da li su, najzad, i u kojoj meri, ove užasne protivrečnosti delotvorne i danas? Na nekima od njih, dodajmo, počivaju stubovi i naše slobode.