Prošle nedelje dr Andreas Šokenhof izgovorio je u Beogradu sedam uslova koje bi Srbija trebalo da ispuni, ako želi da počne pregovore za pristupanje Evropskoj uniji (vidi okvir). To nisu nikakvi novi uslovi, rekao je zamenik šefa vladajuće parlamentarne frakcije Hrišćansko-demokratske unije i Hrišćansko-socijalne unije CDU/CSU zadužen za oblasti spoljne, bezbednosne i evropske politike, sa njima je bila upoznata i prethodna vlada. Slična očekivanja nemačke vlade iznela je u Beogradu još u avgustu prošle godine kancelarka Angela Merkel prilikom susreta sa tadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem, koji pamtimo i po neprijatnoj zajedničkoj konferenciji za medije u Palati Srbija, prilikom koje je međusobno nerazumevanje bilo više nego očigledno. Krajem prošle godine Nemačka je prvo blokirala da Srbija dobije status kandidata za pristupanje EU, ali je početkom ove godine zarad mira sa ostalim evropskim partnerima ipak popustila.

Za doktora Šokenhofa poseta Beogradu bila je busines as usual, manje više je došao da podseti na domaći zadatak koji Srbija nije uradila, a koji je uslov za prelazak u viši razred, te da to, što Berlin na kraju nije stavio veto na u praksi malo značajan status kandidata, ne znači da je odustao od svojih uslova za početak (i te kako značajnih) pristupnih pregovora. Ono što je u Srbiji izazvalo malu medijsku buru i punilo naslovne strane novina, bilo je daleko ispod radara vodećih nemačkih medija.

Drugim rečima, jedva da se neko i osvrnuo na to, što tamo nekakve uslove Bundestaga Srbiji iznosi dr Šokenhof, kod kuće poznat po tome što je u julu prošle godine izazvao sudar sa 2,3 promila alkohola u krvi, nakon čega je priznao da je alkoholičar, da je "bolestan i da mu je potrebna pomoć" ("Švebiše Cajtung"), te je četiri nedelje proveo u institutu za lečenje od alkoholizma, gde je "naučio kako da više ne potiskuje osećanja" ("Bild am Zontag"). Svoju borbu sa alkoholom ispovedao je pred milionskom televizijskom publikom, nakon što se vratio na posao.

Dežurni srpski analitičari tumačili su staru poruku novog kurira iz Berlina kao da "od sada više nije moguća politika i EU i Kosovo" (Ognjen Pribićević), da je Srbija stavljena "ne samo pred izbor Kosovo ili EU, već i EU ili Rusija" (Predrag Simić), da je ta poruka "poput ultimatuma" (Slobodan Antonić), ili da "predusretljivost i pragmatičnost nove srpske vlade povodom fusnote nije sa druge strane dočekana sa spremnošću na protivustupke" (Vladimir Todorić). Naročitu pozornost izazvala je sedma, "nova", tačka "ultimatuma", u kojoj se spominje pravno obavezujući sporazum o dobrosusedskim odnosima, što bi po nekima bilo jednako stavljanju potpisa na kosovsku nezavisnost.

TREĆERAZREDNA POZORNICA: Valja pri svemu imati na umu da na listi prioriteta, ili strateških ciljeva Nemačke, tempo srpskog približavanja EU ne postoji. Ozbiljniji problem za EU i SAD, pa samim tim i za Nemačku, do određene mere bi predstavljalo, da Srbija zaista počinje da se pretvara u "rusku guberniju". Ali, dok je Srbija kako-tako na evropskom putu, sve dok ne predstavlja opasnost po stabilnost regiona, u jeku finansijske i privredne krize, dok se zemlje EU suočavaju sa recesijom i rekordnom nezaposlenošću, dok je opstanak evrozone u sadašnjem obliku neizvestan, sa krizom na bliskom istoku i nesagledivim raspletom "Arapskog proleća", u Berlinu, baš kao i u drugim zapadnim prestonicama, ima sve manje strpljenja za cinculiranje sa nerešenim posledicama raspada bivše Jugoslavije. Nemačka aktivna uloga u raspadu bivše Jugoslavije pre više od dve decenije ne stavlja se u kontekst današnje politike prema Srbiji, već se tretira kao presedan u ukupnoj bezbednosnoj politici Berlina posle Drugog svetskog rata, baš kao i to što je nemački vojnik posle poraza Hitlera prvi put ispalio metak u junu 1999. u Prizrenu.

Svidelo se to nekome ili ne, poruka Šokehofa bila je: budite dobri i uradite domaći zadatak, ili ćete ponavljati razred, jer mi sada imamo preča posla. "Interes Nemačke na Balkanu" nije nikakva "dominacija", "kolonizacija" i slično, već da zemlje tzv. Zapadnog Balkana budu dovoljno stabilne i mirne. Sa stanovišta Nemačke, koja je priznala nezavisnost Kosova, Srbija, koja ga aktivno ne priznaje, jeste faktor destabilizacije koji remeti mir. To je Merkelova jasno stavila do znanja i "dokazano proevropskom" Tadiću. Na sličnim osnovama – da ne prave probleme ostatku EU – Berlin vodi i politiku prema Bugarskoj (sistemska korupcija) i Rumuniji (bespravna država).

Za Srbiju nije ohrabrujuće to što je Balkan za Nemačku sporedan teren, jer to može da znači da se odluke donose po inerciji i bez preteranog udubljivanja u moguće posledice.

Iz srpske vlade se moglo čuti da je nemačka poruka "primljena k znanju" (Ministarstvo spoljnih poslova), da su Nemci bili "surovo iskreni" (Aleksandar Vučić, uz dodatak da je i on bio iskren), da Srbija na putu ka EU vozi slalom (Ivica Dačić) i da je "Kosovo naše sve dok ga ne damo" (Tomislav Nikolić).

Svojih sedam uslova za okončanje srpske kosovske Odiseje na putu ka Briselu Šokenhof je u Beogradu izneo u trenutku kada se redefinišu položaj i uloga Nemačke između Vašingtona, Pariza, Moskve i Pekinga, između Rima, Madrida i Atine, kada se diskutuje o novoj ulozi Nemačke unutar NATO-a, njenim strateškim privrednim, bezbednosnim i političkim ciljevima i opstanku evrozone. Zemlje ex-Yu su u svemu tome trećerazredna pozornica.

ISUVIŠE VELIKI ZA EVROPU: Još 1988. godine, više od decenije pre ujedinjenja, istoričar Kristijan Hake napisao je knjigu o Nemačkoj pod naslovom "Svetska sila protiv svoje volje". Danas ova definicija bolje nego ikada ilustruje položaj u kome se Nemačka našla: Od Berlina se očekuje da preuzme vodeću ulogu u spasavanju evrozone, od čijeg raspleta zavisi i stabilnost svetskih tržišta. Očekivanja evropskih partnera od vlade kancelarke Angele Merkel nisu veća od očekivanja Vašingtona i Pekinga, koji manje ili više diplomatski zahtevaju da Nemačka kao "najveći akcionar Evropske unije", kao zemlja koja je "najviše profitirala od uvođenja evra", sada treba da plati koliko god je to potrebno, da bi evrozona opstala u postojećem obliku. Opšta kritika glasi da su nemački "privredni primat" i "političko oklevanje" postali nespojivi.

Opterećeni ulogom Nemačke u istoriji dvadesetog veka, nemački vodeći političari osećaju se vidno neprijatno u ulozi "spasitelja Evrope i sveta" u kojoj su se našli. To što je Nemačka od svog ujedinjenja ponovo postala "isuviše velika da bi bila normalna evropska država, a da je i dalje isuviše mala da bi predstavljala svetsku super-silu", kako je pisao londonski "Fajnenšel tajms", više od dve decenije predstavlja nerešivu enigmu za nemačku politiku. Nemačko insistiranje na ujedinjenoj Evropi nije bilo motivisano željom za dominacijom, već naprotiv, željom da se ukidanjem granica i uspostavljanjem zajedničkog tržišta i zajedničke monete ujedinjena Nemačka bezbolno utopi u ostatak Evrope.

Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji početkom ove godine popularni britanski istoričar Timoti Garton Eš rekao je da je vodeća uloga Nemačke proistekla iz "zakona neželjenih posledica" (law of unintended consequences). Tek pošto je privredno ujedinjenje EU prošlo tako uspešno za Berlin, hoćeš-nećeš to je dovelo do sadašnje vodeće pozicije Nemačke. Garton Eš u tome vidi "šansu za Nemačku", da pokaže da je po završetku Drugog svetskog rata izrasla u "odgovornu" naciju.

Nemačka takvu ulogu nije želela – a ni mnogi drugi joj to nisu želeli – i iz toga proizlazi oklevanje Berlina: u odnosu na evrozonu, u odnosu na NATO, u odnosu na svetska žarišta. Na pitanje o "više nemačkog vođstva" ministar odbrane Tomas de Mezijer je rekao: "Ne treba u tome preterivati." Jer, mnogi Nemci priželjkuju veću globalnu ulogu Nemačke što se tiče privrede, ali to ne važi za bezbednosnu politiku.

Vodeći nemački političari uzdržavaju se da odgovore na globalna pitanja, a po pitanju evrozone ne daju odgovore po ukusu ostalih. Jer, Nemačka još nije pronašla odgovor na filozofsko pitanje, na koje podseća nedeljnik "Špigl": kako zemlja, kakva je Nemačka, može uopšte da pokaže čvrstinu u vođstvu, kada njen narod zbog istorijskih razloga ima problema sa samom mišlju na vođstvo i vođe (vođstvo – Führung, vođa – Führer).

Tu slabost Nemačke, u kojoj su generacije sistemski suočavane sa Zlom koje je prošlog veka nanela čovečanstvu sledeći Firera, druge zemlje koriste kada se ne slažu sa politikom Berlina. Ministar spoljnih poslova Poljske Radoslav Sikorski, na primer, upozorio je Nemce "da im privredni uspeh ne udari u glavu", a šef svetske banke Robert Zelik da bi Berlinu mogla da pripadne uloga babaroge, ako nemačka vlada nastavi bandoglavo da insistira na strogoj štednji diljem Evrope. Da sada ne navodimo karikature Merkelove sa hitlerovskim brčićima ili naslove tipa "Četvrti rajh"…

Kada Nemačka od prezadužene Grčke traži da ispunjava svoje obaveze ako hoće da ostane u evrozoni, Grci kontriraju megalomanskim zahtevima za, sa stanovišta Grčke, nerešenom ratnom odštetom. Mediji preuzimaju stereotipe koji utiču na dnevnu politiku. Tako je nemački nedeljnik "Fokus" objavio sliku Afrodite sa ispruženim srednjim prstom i naslov "Prevaranti u evro-porodici". U Grčkoj su novine odgovorile naslovima tipa "Arbeit macht frei" i sličnim aluzijama na naciste. Odgovor u Nemačkoj u visokotiražnom "Bild cajtungu": "Vi bankrotirani Grci, prodajte najzad vaša ostrva". Reakcija u Grčkoj: glavna komanda nacističke mornarice htela je da uzme Krit za stalnu bazu, grčki istoričari su pronašli zapise u kojima neki nemački general odgovoran za masakre o Grcima govori kao o "lenjivcima, nikogovićima…". Stereotip, kojim danas barata nemačka žuta štampa.

Za nemačke političare nema isti prizvuk, kao za američke ili britanske, francuske ili ruske, kada istoričar Eš kaže: "Najnormalnija stvar na svetu za moćnu naciju jeste da se od nje traži da pokaže čvrstinu pri vođstvu, i kada pokaže tu čvrstinu, da nauči da živi sa neminovnom kritikom." Uvek je tu negde prisutan "istorijski greh".

NOVE NEMAČKE ILUZIJE: Konzervativni "Frankfurter algemajne cajtung" početkom godine objavio je tekst Tonija Korna, dugogodišnjeg spoljnopolitičkog savetnika u Vašingtonu koji predaje na američkom Foreign Service Institute, pod naslovom "Nove nemačke iluzije". Da bi se razumela uloga Nemačke u današnjem svetu, on preporučuje knjigu Frica Fišera Rat iluzija: nemačka politika od 1911. do 1914, objavljenu 1969. godine. "Naravno, bojno polje danas nije vojne, već monetarne prirode", piše Korn, "klasa preduzimača i bankara preuzela je ulogu pruskih junkera, a Bundesbanka ulogu generalštaba. Ali nam se, sve u svemu, scena čini poznata."

Korn piše da je Nemačka maestralno iskoristila svoju istorijsku šansu posle 1989, da je uprkos ogromnim troškovima ujedinjenja uspela da oživi "nezvaničnu privrednu imperiju" u srednjoj Evropi, da učvrsti svoju vodeću poziciju unutar EU i da pretekne SAD kao drugu najveću izvoznu naciju posle Kine. "Nemačka privredna sila dovela je Nemačku do jedinstvenog položaja u svetu – položaja koji nemački generali u XX veku nisu uspeli da dosegnu."

Uz poznatu opasku da je Nemačka ponovo "isuviše velika za Evropu, i isuviše mala za svet", Korn kritikuje Berlin da bi istovremeno hteo da "zadrži status kvo i da utiče na veliku igru", a da to ne ide – Evropska centralna banka ne može da se pretvori u klon Bundesbanke, već bi trebalo da se preoblikuje po uzoru na američku Centralnu banku. Po njemu, nemačka politika predvođena Angelom Merkel, pokazuje isti nedostatak državničkog umeća, kao što je bio slučaj sa nemačkim vođstvom u predvečerje Prvog svetskog rata. Jer, tako glasi teza koja nije usamljena, Nemačka navodno od 27 članica EU pokušava da napravi "moderan pandan" onih 25 saveznih država, tri hanzeatska grada i jedne pokrajine Nemačkog carstva (1871–1918).

To je, svakako, preterano, ali je činjenica da Nemačka danas stremi federalizaciji EU po sopstvenim shvatanjima. Ta ideja u vladajućim strukturama EU ne nailazi na otpor, naprotiv, ali se razlikuje pogled na tajming: Nemačka bi da se prvo oforme odgovarajuće strukture, to jest kontrolni mehanizmi u Briselu (što je svakako višegodišnji proces sa mnogo prepreka u nacionalnim državama), pa onda da još veća finansijska sredstva po unapred utvrđenim kriterijumima stavi na raspolaganje ugroženim evropskim partnerima; većina ostalih kaže da za tako nešto usred krize nema vremena i da Nemačka mora da deluje odmah, ili će evrozonu nositi na duši.

BEZBEDNOSNA POLITIKA: Zbog istorijskog tereta u Nemačkoj se decenijama posle Drugog svetskog rata striktno razdvajala bezbednosna od privredne politike. U Vašingtonu već dugo to smatraju "naivnim", to jest da se Nemačka izgovarajući se na svoju pacifističku doktrinu izvlači iz svojih obaveza u sklopu NATO-a. Sa stanovišta SAD, prirodno je da se vojna sila upotrebljava u svrhe privrednih interesa, samo što se to pakuje u oblandu "nacionalnih interesa", borbu protiv terorizma, "humanitarne intervencije"…

U Nemačkoj je to doskora bio tabu. Kada je tadašnjem predsedniku Nemačke Horstu Keleru 2010. posle posete Avganistanu pred novinarima izletela opaska da bi eventualno mogla da se upotrebi vojna sila, kako bi se odbranili nemački interesi, kao što je na primer obezbeđivanje slobodnih trgovinskih puteva, u Nemačkoj je nastala tolika halabuka da je Keler na kraju podneo ostavku.

Tadašnji ministar odbrane Karl-Teodor cu Gutenberg (CSU) (podneo ostavku zbog afere da je falsifikovao doktorsku disertaciju) bio je jedan od retkih koji su stali na stranu Kelera i rekao da bezbednosna politika treba otvoreno da ide ruku podruku sa privrednim interesima, jer je "potreba za sirovinama nadolazećih privrednih sila sve veća i predstavlja konkurenciju nemačkim potrebama". Tim izjavama srušen je decenijski tabu u nemačkoj politici i javnosti.

U aktuelnoj Beloj knjizi nemačke vlade stoji mnogo opreznija formulacija, da se "bezbednosna politika rukovodi i ciljem, da se sačuvaju interesi naše zemlje i da se podstiče nesputana svetska trgovina kao osnova našeg blagostanja". Godine 2006, kada je Bela knjiga objavljena, ova formulacija je izazvala pravu buru.

Socijaldemokrate su napale Gutenberga da odbrambeni mandat nemačke vojske hoće da promeni u nalog za intervencionizam u svrhu sprovođenja nemačkih privrednih interesa, te da nemački ustav izričito zabranjuje izazivanje i učešće u "privrednim ratovima".

Iz SAD neretko dolaze apeli da Nemačka treba da prestane sa svojom "samoinscenacijom civilne sile", jer se "niko više ne plaši nemačkih vojnika, već nemačkog nečinjenja". U jednoj studiji na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku piše da introvertno, pacifističko držanje Nemačke ne odgovara više duhu vremena, jer uspon zemalja kao što su Indija, Kina, Rusija ili Brazil znači da Nemačka izvan Evrope mora da se rukovodi interesima očuvanja evropskih vrednosti, liberalnog svetskog poretka i mirovnog projekta zvanog Evropa. Tako bi i izvoz oružja sasvim legitimno trebalo da se shvati kao "strateški instrument". Takvi zahtevi odgovaraju politici SAD da pored Velike Britanije imaju drugog jakog partnera u Evropi za svoj intervencionizam. Francuska nikada nije dolazila u obzir, jer kao i De Gol, i Miteran je težio ka slabljenju uticaja SAD u Evropi i unutar NATO-a.

Za nemačku političku elitu pozicioniranje kao globalne, ne samo privredne sile, sasvim je nov teren i stiče se utisak da ona još uvek luta.

BRIK: U martu 2012. nemački nedeljnik "Fokus" objavio je komentar pod naslovom "Da li nam je uopšte još potrebna Evropa?". U Članku se navodi studija Instituta nemačke privrede (IW) koja ukazuje na to da SAD i Evropa postaju sve manje važne za rast svetske privrede, dok na drugoj strani raste uticaj Brazila, Rusije, Indije i Kine (BRIK). "Trgovinski giganti sutrašnjice bivaju sve važniji za Nemačku", zaključuje studija. Jer, privredni učinak zemalja BRIK-a već 2015. mogao bi da bude dvostruko veći od učinka svih država evrozone zajedno. Od toga malo koja zemlja može toliko da profitira kao Nemačka, čija industrija proizvodi tačno ono za čim vlada potražnja u zemljama BRIK-a – mašine, vozila, elektroniku, hemijske proizvode. Oružje se u studiji ne spominje.

Među Nemcima se od izbijanja krize širi osećanje da Evropa "isuviše traži od njih", da treba da spasavaju evrozonu tako što će svojim "mukotrpno izgrađenim blagostanjem" garantovati za "rasipništvo" drugih, a hvala za to im je da ih nazivaju "monstrumima žednim moći".

Privreda Nemačke je do sada bila prvenstveno orijentisana na Evropu. Sa krizom evrozone i slabljenjem kupovne moći evropskih partnera, logično je da Nemačka srednjoročno razmatra kako da očekivani pad izvoza u države EU, u kojima opada životni standard, nadomesti izvozom na treća tržišta. Kao što je u bezbednosnoj politici razbijen tabu da se ona striktno razdvaja od privredne politike, tako se polako razbija i tabu o nužnosti opstanka evrozone.

"Fokus" kao pionire ideje da evrozonu ne treba čuvati po svaku cenu navodi Franca Ferenbaha, šefa glavnog odbora Boša i Volfganga Rajclea iz koncerna Linde. Iako oba koncerna tradicionalno žive od poslova na Starom kontinentu, osećaju se dovoljno snažnim da gubitke u Evropi nadoknade dobitkom na tržištima zemalja BRIK-a.

"Fajnenšel tajms" je tim povodom komentarisao da će ako "Nemačka želi da se nanovo pozicionira na privrednoj karti, svetska politika naći način da se tome prilagodi".

"Radije pobednici sutra nego gubitnici danas", piše u "Fokusu", aludirajući da bi Nemačka trebalo još brže da se privredno preorientiše na tržišta zemalja BRIK-a. Pritom se zbog "nedemokratskog" karaktera te četiri države isključuje političko savezništvo. Takođe, potpuna propast evra i eventualno ponovno uvođenje nemačke marke bilo bi pogubno po drugog najvećeg izvoznika na svetu, jer bi zbog snage samostalne nemačke valute proizvodi Made in Germany bili isuviše skupi za ostala tržišta.

Međutim, Nemačka privreda će svakako još dugo biti upućena na tržište EU, pa tako i vezana za sudbinu evrozone, mada rast izvoza na treća tržišta, pre svega kinesko (vidi okvir), kontinuirano beleži zadivljujuć rast. Na osnovu podataka Savezne službe za statistiku za 2011. godinu, okruglo 71 odsto nemačkog izvoza ide u Evropu, od toga oko 59 odsto u države članice EU. U Aziju Nemačka izvozi oko 16 odsto, u SAD 10 odsto, u Afriku i Okeaniju dva odnosno jedan odsto. Prošle godine nemački izvoz je iznosio rekordnih 1060 milijardi evra, a uvezla je robu u vrednosti od 902 milijarde evra.

KAD BI RUSI BILI KAO NJIHOVE PESME: Tako glasi pesma jednog austrijskog kabaretiste. Odnos Nemačke i Rusije, to jest Pruske i Rusije, jeste slika i prilika evropske istorije: savezništva, izdaje, ratovi….

"Velika koalicija carice Marije Terezije sa Rusijom i Francuskom protiv ekspanzije Pruske je Fridriha Velikog nakon Sedmogodišnjeg rata (1756–1763) dovela do ruba propasti. Posle bitke kod Kunersdorfa (12. avgust 1759), u kojoj je Fridrih protiv Rusa i Austrijanaca izgubio polovinu svoje vojske i gotovo čitavu artiljeriju, odredi Kozaka opljačkali su Berlin. Dve godine kasnije Petar III, obožavalac Fridriha, nasledio je od carice Elizabete presto u Peterburgu. Fridrihu je sada bila sigurna zaleđina, Hubertusburški mir (15. februar 1763) potvrdio je Prusku kao srednjoevropsku silu. Koliko je problematično savezništvo sa Rusijom, pokazalo se već kada je Napoleon I napao Prusku. Nekoliko nedelja pre pruske katastrofe kod Jene i Aueršteta (14. oktobar 1806) car Aleksandar I je na grobnici pruskih kraljeva Fridrihu Vilhelmu III obećao podršku protiv Francuske. Godinu dana kasnije je Pruska, koju je Rusija ostavila na cedilu, u mirovnom ugovoru u Tilsitu (9. jul 1807) morala u korist Napoleonovih saveznika da se odrekne svih oblasti između Rajne i Elbe, okruga Kotbus, Gdanjska i većeg dela svojih poljskih provincija sa sve Varšavom."

Ovaj istorijski isečak objavio je nemački "Špigl" još 1955, deset godina po završetku Drugog svetskog rata, povodom 200. godišnjice nemačko-ruskih odnosa. Ton je bio da je savezništvo sa Rusijom nepouzdano, da se drži samo dotle dok se ne sukobe interesi na Baltičkom moru, u Poljskoj i na Balkanu.

Pedeset pet godina kasnija nemački "Cajt" piše o "himni" koju kancelarka Angela Merkel "zaneseno" peva prilikom posete tadašnjem predsedniku Rusije Medvedevu. "Razvio se… veoma dubok i veoma prijateljski odnos", rekla je Merkelova, a toliki prijatelji mogu da govore i o teškim pitanjima. Merkelova je nastavila tamo gde je stao njen socijaldemokratski prethodnik Gerhard Šreder, koji je nemačko-ruske odnose podigao na sasvim novi nivo (samo nekoliko nedelja posle promene vlasti u Nemačkoj 2005. godine, procurila je u javnost poslovna veza Šredara sa ruskim Gaspromom. Šreder je nešto kasnije postao predsedavajući nadzornog odbora Severnog toka – Nord Stream). Na predlog Gasproma, na mesto predsedavajućeg nadzornog odbora za Srbiju važnog Južnog toka (South Stream) ove godine je postavljen takođe Nemac, bivši gradonačelnik Hamburga Hening Fošerau.

U junu prošle godine, povodom 70. godišnjice napada Nemačke na Sovjetski Savez, ministri spoljnih poslova Nemačke i Rusije, Gvido Verstervele i Sergej Lavrov, potpisuju zajednički novinski tekst u kome kažu: "Nemačka i Rusija će i ubuduće zajednički delovati puni poverenja jedni u druge, kako bi učvrstili bezbednost i stabilnost na našem kontinentu i da bi se zajednički uhvatili u koštac sa bezbednosno-političkim izazovima u smislu pravednih rešenja prihvatljivih za sve. Ostali partneri, koji dele ove principijelne ciljeve sa nama, u toj saradnji su srdačno dobrodošli!" Mnogo toga se promenilo od pruskih savezništava.

Nemačka u ruskoj spoljnotrgovinskoj razmeni učestvuje sa 8,7 odsto, na drugom je mestu posle Kine (10,2 odsto). Godine 2011. spoljnotrgovinska razmena skočila je prema podacima nemačkog ministarstva spoljnih poslova za čitavih 29 odsto u odnosu na prethodnu godina, tj. na 75 milijardi evra, pri čemu Nemačka beleži suficit i sa Rusijom. Nemačka iz Rusije uvozi uglavnom sirovine, naftu i gas, a izvozi mašine, automobile i automobilske delove, elektronske, elektrotehničke i hemijske proizvode. U Rusiji trenutno radi više od 6200 firmi sa nemačkim učešćem. Nemačka politika Rusiju definiše kao jedno od prioritetnih tržišta i zbog velike potrebe za modernizacijom.

Baš kao što Nemačka zauzima posebno mesto u odnosima Kine i drugih država BRIK-a, to je slučaj i sa Rusijom. Partnerstvo na relaciji Berlin–Moskva, zajednički interesi Nemačke i Rusije, bitno utiču na politiku EU. Davno su prošla vremena kada bi to savezništvo moglo da trpi zbog nekakvih problemčića na Balkanu.

SAD, FRANCUSKA, IZRAEL: Spoljnu politiku Nemačke posle Drugog svetskog rata određivao je pre svega odnos prema SAD, Francuskoj i Izraelu. Za razliku od ratom razorenih evropskih država, sa početkom hladnog rata, SAD nisu oklevale da ojačaju poziciju Nemačke. Odnos između dve države zasnivao se na Maršalovom planu, na integraciji Nemačke u Zapad, na "povratak u civilizovan svet posla nacističkog kraha civilizacije", kako je pisao "Frankfurter algemajne cajtung", što je sve, baš kao i "nemačko privredno čudo", svesrdno podržavala Amerika. SAD su bez oklevanja zalegle i za ujedinjenje istočne i zapadne Nemačke, koje je obeležilo kraj čitave hladnoratovske ere.

Koliko god da su SAD želele da Nemačka u Evropi sa Velikom Britanijom bude zemlja sa kojom ima "posebne odnose", to se nije dogodilo. Nemačko-američki odnosi danas se suštinski ne razlikuju od obaveza i interesa ostalih regionalnih sila sa jedinom preostalom pravom svetskom silom. Vašington je otvoreno negodovao i smatrao to nekom vrstom izdaje kada je Nemačka odbila da učestvuje u drugom ratu protiv Iraka.

Veoma uticajni Atlantski savet, u čiji krug spadaju, na primer, i Medlin Olbrajt i Kondoliza Rajs, u svom izveštaju pred samit NATO-a u Čikagu ove godine kritikuje Nemačku da je što se tiče njenog političkog i vojnog liderstva "izgubljena nacija". Ljutit ton izazvalo je ne samo to što se Nemačka u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija uzdržala od toga da podrži vojnu intervenciju u Libiji, već pre svega zbog toga što je kancelarka Merkel najavila drastično kresanje vojnog budžeta, pa samim tim i finansiranje NATO-a. U izveštaju piše: "Slaba Nemačka bez mogućnosti da interveniše širom sveta neminovno slabi NATO." SAD snosi 75 odsto troškova NATO-a.

Na pitanje magazina "Forin polisi" koji će faktori uticati na nemačku spoljnu politiku do 2020. godine, samo tri upitana eksperta odgovorila su "transatlantsko partnerstvo sa SAD", dok je njih 14 istaklo "nemačku privrženost statusu kvo".

Odnosi Nemačke i Francuske, prevazilaženje "istorijskog neprijateljstva", od samog početka bili su srž ujedinjenja Evrope. Pomirenje, na kome u kontinuitetu insistiraju nemačke i francuske političke elite – od Adenauera do Merkelove, od Šumana i De Gola do Sarkozija – postalo je politička rutina, dovelo do partnerstva, bez koga je nezamisliv opstanak EU.

Zbog holokausta i nacističkog bremena Nemačka je prilikom višegeneracijskog procesa suočavanja sa prošlošću, to jest nacionalnog pročišćenja, brižljivo vodila računa o interesima Izraela. Nacistička prošlost je bitno uticala, i utiče, na nemačku politiku prema Bliskom istoku.

Nemačka je posle Drugog svetskog rata težila tome da svoju spoljnu politiku uskladi sa SAD i Francuskom, u retkim slučajevima se opredeljivala za jednu ili drugu stranu. Posle odbijanja da učestvuje u drugom iračkom ratu, pravi presedan je napravljen direktnim uplitanjem u raspad bivše Jugoslavije.

U DUHU VELESILE: SAD, Francuska i Velika Britanija donekle su imale razumevanja što je Nemačka odbila učešće u drugom iračkom ratu 1990/91, zbog jakog pacifističkog pokreta i nemačkog ustava koji zabranjuje borbene intervencije nemačke vojske na stranom tlu. Utoliko je veće iznenađenje predstavljala aktivna uloga koju je Nemačka odigrala u raspadu bivše Jugoslavije.

Već prva spoljnopolitička inicijativa "nove Nemačke" pokazala je da se ujedinjena Nemačka razlikuje od stare Savezne Republike: pritisak koji je Nemačka vršila da se prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske nije, kao ranije, prethodno bio dogovoren unutar NATO-a ili Evropske zajednice. Bila je to jednostrana akcija Berlina na sopstvenu inicijativu.

Ne samo da se Nemačka nije uzdržavala, kao u slučaju Iraka, već je preuzela vođstvo. "Po prvi put Nemačka je svoju privrednu silu upotrebila da dođe do političkog cilja", piše bivši diplomata, nekadašnji predsednik German Marshall Fund of the United States i istoričar dr Robert Džerald Livingston. Pritom se nije samo usprotivila željama SAD, "već i generalnom sekretaru UN, Savetu bezbednosti i gotovo polovini svojih partnera iz Evropske zajednice, čiju je saglasnost za priznavanje republika koje su htele da se otcepe dobila tek nakon silnog pritiska".

Taj kurs je, piše Livingston, napustio sva spoljnopolitička načela Savezne Republike Nemačke. Ne samo da se Berlin umešao u građanski rat, već je na sebe preuzeo i veliki rizik, a da se pritom tadašnja administracija Džordža Buša (seniora) nedvosmisleno tome protivila.

Po prvi, i do sada jedini put od 1945. godine, Nemačka je delovala kao svetska sila, samostalno i samosvesno je prigrabila vodeću političku ulogu u sukobu koji je ugrožavao bezbednost Evrope. Haos, kolaps komunizma koji je podstakao etničke sukobe, poremetio je Nemce, navikle na stabilne strukture, i što se tiče sopstvenog političkog sistema i međunarodnih odnosa, piše Livingston.

On objašnjava da je urođena nemačka predstava o stabilnosti i redu uticala na odluku da se priznaju republike koje su htele da se otcepe od ratom zahvaćene SFRJ, te da stvore posve nov poredak i samim tim stabilnost u regionu. Mimo toga, priznavanje Slovenije i Hrvatske bio je korak ka stvaranju nove sfere nemačkog uticaja u srednjoj i istočnoj Evropi – ne da bi ih politički kontrolisale, već da bi predupredile stabilnost regije.

U samoj Nemačkoj uplitanje u građanski rat u SFRJ, baš kao i kasnije bombardovanje SRJ 1999, opravdava se i time da Nemačka, baš zbog istorijskog bremena koje nosi, nije mogla pasivno da posmatra nova razaranja i ubistva u Evropi.

Zemlji "prevelikoj za Evropu, a premaloj za svet", privrženoj redu i miru, koja politički instinktivno teži održavanju statusa kvo, u nemirnim, nesređenim vremenima dopala je ključna uloga u rešavanju evropske krize. U toj ulozi deluje dosta izgubljeno.