U očekivanju tri poslednje predstave 46. BITEF-a sa kojima se mnogo računa (nemačke Krvave svadbe, britanske Suviše smrtni i holandske Deca sunca), festival, preveden od "novih" u "post" tendencije, odvija se u okviru uobičajenih polemika o kvalitetu, pa i svrsi ponuđenih ostvarenja.

Mnogo očekivan, unapred obožavan Romeo Kasteluči (Trupa "Rafaelo Sancio", Italija) otvorio je ovogodišnji BITEF predstavom Pastorov crni veo. Publika u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ispunivši salu do poslednjeg mesta, "uživala" je u prvim scenama, sečenju jezika desetak sivo uniformisanim mladim ženama, bacanju tih krvavih komadića na pod, koje je crni pas uskoro pojeo, i otišao…

Ako se ovaj prizor računa u atrakciju, bila je to jedina u prvom delu predstave. Helderlinova Empedoklova smrt iskorišćena je kao predložak da devojke, u izvesnoj sportskoj vežbaonici, izvedu sve uloge, otuđene od bilo kakve pozorišne dramatike. To je trajalo veoma dugo i proizvelo je željeni utisak – privođenje publike pameti da je besmisao alogičnosti i smisaonog haosa prethodnik smisla, predstavljenom iritirajućom bukom svemirskih "crnih rupa". Radikalno razgrađivanje, pa i ukidanje kako narativnosti, tako i svake dramske uslovnosti, završilo se beskrajnim rađanjem nevinih, nagih bića, koje sve do jedne odlaze u potragu za postojanjem.

U drugom, apokaliptičnom delu predstave, na sceni se dvadesetak minuta odvijala autentična, nezaboravna scenska čarolija, ovoga puta prava bestelesna drama. Univerzum je ječao, okretao se, kulminirao bukom i besom, dok ga prvi zvuci harmonijske Vagnerove muzike nisu ukrotili u nužni red. Za razliku od nezanimljivog, sebi svrhovitog prvog dela, ovaj drugi je bio previše uzbudljiv za racionalnu analizu.

Pavol Liska i Keli Kuper su u "Nature Theatre of Oklahoma" iz Njujorka komponovali mnogosatni program "Život i vremena", čiji smo prvi deo, u trajanju od 200 minuta, doživeli na sceni Bitef teatra. Bar oni koji su ostali do kraja, jer je "izlaznost" bila enormna. To nije čudno, jer je ovaj performans sastavljen od šesnaestočasovnih telefonskih razgovora o jednom običnom životu (jedne od učesnica), od rođenja, pa do uzrasta od desetak godina, dokle doseže prva čast. Tri devojke, onda i tri momka, a zatim i poneko od muzikanata, izvodili su jednostavnu koreografiju sletskih pokreta i ovu pripovest pevali, odličnim glasovima. Atrakcija se iscrpela posle prvih pola sata "žvake", a simpatije su se istopile u toku jednog pozorišnog sata. Oni koji vole koncept i čet, ostali su do kraja.

IGRE MOĆI: Za razliku od prethodne dve predstave, koje su podržavale opasku onih koji BITEF smatraju samodovoljnom zabavom, sledeće dve su pokazale stvarnu snagu pozorišnog izraza i moć ovog starog medija da odgovori na najžešća pitanja modernih vremena.

Velika i neverovatna istorija trgovine Kompanije Luja Brujara iz Francuske je naizgled jednostavna priča o petorici trgovačkih putnika, koji obijaju pragove u naporu da prodaju svoju problematičnu robu i zarade za sebe i za firmu kojoj dušom i telom pripadaju. Ni jedno ni drugo se im ne polazi za rukom, a kupci im zatvaraju vrata pred nosem, šikaniraju ih i ponižavaju.

U repetitivnim prizorima, uvek u istoj hotelskoj sobi, čija vizura se svaki put menja, reditelj Žoel Pomera prikazuje psihološku, emotivnu i fizičku transformaciju trgovaca, koja ne zavisi sasvim od njihovog poslovnog uspeha. Pre je tu reč o stalnoj igri moći, koja generiše bezosećajne monstrume. "Kupi me, prodaj me" se širi sa robe na sitni, osiromašeni svet kupaca, a onda i na one koji tu robu plasiraju kao hranu za dušu, kojoj ne ostaje nikakvo drugo do potrošačkog zadovoljstva. Ali, to menja i prodavce, nagore, jasno je. Na kraju su svi poraženi, osim firme, koja uvek ubacuje nove jadnike i šalje ih na vrata drugih jadnika. O moralu je ovde reč, o kome se govori na bolan, ali krajnje istinit način.

SVEDOK IZGUBLJENE ČASTI: O Oliveru Frljiću ne treba danas u Beogradu mnogo govoriti, posle njegovih predstava Otac na službenom putu i Zoran Đinđić u Ateljeu 212. U stalnom traganju za što intimnijom, ličnijom istinom, Frljić je u predstavi Mrzim istinu (zagrebački "Teatar ITD", igraju Ivana Roščić, Rakan Rushaidat, Filip Križan i Iva Visković) dospeo do svoje porodice. Sledeća predstava bi, možda, dogurala do njegovog DNK.

Oliver, njegova sestra, majka i otac žive svoju inkopatibilnost okruženi javnošću, a sude im gledaoci, dramska umetnost, koja traži da niko na sceni ne igra sebe, pa su pomalo posramljeni – sami glumci na sceni koji se opiru ovom "ulaženju u stomak", reditelj koji, work in progress, piše taj tekst – a nad svima stoji Sud Istorije, u monumentalnom Istorijskom muzeju Srbije, ćutljivom svedoku izgubljene časti.

Svako ima svoj doživljaj ove predstave, i to je njen najveći kvalitet. Svako se susreo sa sopstvenom porodičnom sramotom, i izašao, iz te banalnosti, uspaničen idejom da je razotkriven. Zašto postoji floskula "Porodico, mrzim te!", ako ne zbog mogućnosti postojanja Frljića?!

Što se Šekspirovog Henrija VI tiče (Narodno pozorište Beograd, reditelj Nikita Milivojević), ova predstava je, posle svoje premijere, doživela sud javnosti i kritike, pa je smatram delom beogradske pozorišne ponude.

"Dogs & Drugs" je projekat Andraša Urbana i Pozorišta "Kostolanji Deže" iz Subotice. Tri reditelja, Jelena Bogavac, Peter Ferenc, i Zoltan Puškaš, u konačnoj Urbanovoj pozorišnoj reviziji prikazali su anatomiju nasilja, kroz prizore pervertiranih strasti i sociopatoloških stanja. Prava oštrica ove predstave je u njenoj reverzibilnosti, ona je ubitačno komunikativna i stalno oscilira između scene i gledaoca, a medijum je društvena bolest, svakidašnja patologija koja truje i razara, kao deo svačijeg društvenog krvotoka. Ta bolest je u nama, i živimo s njom. Dok živimo, kaže predstava.

Zaključci o svakom od 45 dosadašnjih BITEF-a otišli su u vetar. Zato, idemo dalje!