"Hteo bih da preciziram jednu stvar: ovu istragu nije započeo Dik Marti. Tužilaštvo za ratne zločine vodi predistražni postupak u predmetu ‘Trgovina organima’ još od 2008. godine. Međutim, intenzivno počinjemo istragu posle pojave knjige bivše tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte Lov, ja i ratni zločinci, u kojoj smo našli potvrdu naših već postojećih sumnji. Zajedno sa Čakom Sudetićem, poznatim američkim novinarom, ‘istraživačem zločina’, ona je u javnost iznela frapantne indicije da su zarobljenim Srbima, Romima, ali i ‘nelojalnim Albancima’ u zatvorima OVK na severu Albanije vađeni organi da bi se za basnoslovnu zaradu prodavali bogatim kupcima. Dik Marti se u celu priču uključuje tek nakon našeg povratka iz Albanije gde sam pokušao da u direktnom kontaktu sa albanskom tužiteljkom Inom Rama zatražim pomoć u dostavi informacija, dokaza i podataka. Tražio sam od nje da zajednički radimo na rasvetljavanju ovih slučajeva i da ispitamo lokalitete za koje imamo informacije da su masovne grobnice. Tužiteljka Rama nas je profesionalno primila, obećala saradnju, da bi, potom, u avionu na povratku u Beograd, stigla vest da je albansko ministarstvo pravde odbilo da sarađuje. Dika Martija, specijalnog izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, obavestili smo o saznanjima do kojih smo došli i on je nastavio svoje istraživanje, sa svojim saradnicima."

Zatvorenik je bio poluobučen. Imao je majicu iscepanu od batina, ne znam koje boje, ne sećam se, dole je imao pantalone obične. Zatvorenik nije bio vojnik. Bio je sav modar, dosta pretučen. Bio je Srbin. Nije ništa pričao. Kasnije kad je počeo da vrišti i kuka, pričao je na srpskom pa sam tako znao da je Srbin. Kasnije je molio da mu to ne radimo, pominjao je Boga i da ima porodicu.

Onda su zatvorenika stavili dole, na sto u drugu prostoriju, sa desne strane kada smo ušli unutra, to je bila učionica, a stolovi su bili tri klupe spojene po širini. Odvezali su mu ruke, skinuli mu majicu, i stavili ga tu. Pantalone mu nisu skinuli. Specijalac i još jedan vojnik su ga držali za ruke. Onda su oni pozvali još dvojicu drugih iz vojne policije da zarobljenika drže za noge. A onda su došli lekari.

Onda su me pozvali. D. mi je rekao "priđi ovde" i onda mi je rekao da uzmem skalpel. Kada sam uzeo skalpel rekao mi je: "Sećaš li se šta smo učili, to sad ovde treba da isprobaš." A tu na licu mesta smo oprali ruke sa nekim tečnostima, i ja, i D. i onaj što smo ga zvali "doktor". A. nam je sa tim polivao ruke. Pa smo ruke obrisali gazom, ono što se iscepa u papiru upakovano bele boje. To smo uradili pre nego sam uzeo skalpel, nismo smeli ništa da pipamo pre nego to uradimo, a inače dok smo prali ruke.

Nakon što smo oprali ruke, D. je uzeo još jednu gazu i jednu flašu od oko litar, debelog stakla, providne boje tečnosti, otvorio je i sa tim i gazom je potom oprao grudni koš zatvorenika. Mirisalo je na alkohol. Kako je bio sto, tj. spojena tri stola, ovi su držali zatvorenika za noge i ruke, ja sam prišao sa desne strane zatvorenika, i D. mi je rekao i pokazivao njegovim prstom po grudnom košu zatvorenika gde treba da počnem da sečem. Mene je uhvatila panika. Kada je video zatvoren skalpel, počeo je da vrišti, da kuka, da moli za život. Počeo je da se opire, ali su ga ovi jako držali. On je toliko pre toga bio prebijen da je bio slab i inače kada su ga uveli, nije imao mnogo snage. A bio je svestan i zbog toga što je ovaj zaboravio da ponese "alat", neku injekciju je zaboravio što se ljudi uspavaju, pa je zato najviše i nastala svađa. I zato je ovo rađeno "na živo".

Kada je zatvorenik počeo još jače da kuka i opire se, A. mu je stavio ruku preko usta. Četvorica su ga držala, jako.

Znao sam da je taj zatvorenik, on je bio Srbin, jer ga je A. doveo sa Kosova. Imao je smeđu kosu, bio je mršav. Tog momenta sam se ja, verujte, uplašio isto kao i taj zatvorenik.

Ja sam onda počeo da se tresem, baš da se tresem. Onda mi je ponovio "znaš šta smo učili, šta ti je što se bojiš", uhvatio me za rame, rekao "ne paniči, nije to teško, hajde ovo mora". Da sam rekao da ne mogu ili da neću, to bi bilo neposlušnost komande, streljali bi me. To znam jer su prethodno ubili dvojicu koja nisu htela to da rade, a jedan je ostao ranjen.

Onda, onda mi je rekao D. "ajde počni". I počeo prvi rez, otprilike iznad grkljana na prednjoj strani grudnog koša, D. je svo vreme pričao i tada rekao "pazi da bude precizno". Zatvorenik je, sećam se kada sam ga ubo’ prvi put da rasečem, mrdnuo se jako i jako počeo da urla i vrišti, dozivajući Boga stravičnim kricima. Ja to nekada i sanjam i zlo mi je od toga. Skalpel je bio sa drškom. D. mi je rekao i pokazao koji skalpel da uzmem i rekao kako da ga držim i kako drugu ruku da stavim i kako da vučem rez.

Napravio sam rez od gore, od dušnika-grkljana do kraja rebara, tj. dole do početka stomaka. Tu smo stali, ali dok sam to radio vrištao je jako zatvorenik govoreći "Bože pomozi mi, nemojte to da mi radite", a krv je prskala jako, svi smo bili uprskani u krvi. D. mi je onda rekao da stanem sa rezom. Kada sam to uradio ispod je bila plehura, a to je kao opna. Onda mi je D. rekao da i to presečem, ruke su mu svo vreme bile na telu i u telu zatvorenika, sve vreme je D. uporedo sa mnom bio rukama u i na zatvoreniku. Kada smo rasekli plehuru, rekao mi je da stavim prste pod kožu, a u tom trenutku je zatvorenik već gubio svest ili već možda i bio bez svesti.

D. mi je onda rekao i pokazao kako da sačinim drugi rez. On ide poprečno od prvog reza na donjoj strani, pod rebrima, malo sa strane, a to znači od oko 10 cm, a to je da bi mogao da se posle podigne grudni koš.

Mi smo uzeli nož od bajoneta, rasklopi se i sklopi u makaze. Prethodno je "bačen alkohol" preko tog bajoneta. Ja sam inače bio sav krvav.

Nakon toga sam sa makazama bajoneta počeo da sečem (bajonet-makaze). Zatvorenik se već duže vremena nije pomerao, iako se nije pomerao, bio je držan svo vreme. To nije mnogo jak otpor sečenja rebara bio, nije trebalo nešto posebno jako da se pritiska, jeste trebalo da se stisne, ali ne prejako, jer te bajonet-makaze mogu da preseku i veoma jaku žicu. To kako smo došli do te ideje za presecanje rebara,

Kada smo to završili, kada smo to isekli, onda je D. napravio rezove na gornjem delu grudnog koša ispod vrata levo i desno, i onda je on otvorio grudni koš obema rukama. Sa suprotne stane rebara smo presecali da se ne bi oštetilo srce, tako da sam to i video i ukapirao, kada je D. uhvatio rukama za tu kost u sredini i podigao nagore suprotnu stranu koša sa rebrima, rekao mi je da treba da svežem krvne sudove iznad srca i da ostavim oko 3-5 cm iznad toga.

Imali su najlon kao od udice za pecanje što je, to mi je dodao A. u komadima, već pripremljenim isečenim komadima, da podvežem i vežem čvorovima na po dva mesta na jednom krvnom sudu. Razdaljina između čvorova je više centimetara i između toga se preseca, između čvorova. Ispod sudova se prilazi tako što se kada je D. podigao koš, onaj doktor je držao rukama ispod, ispod srca je gurnuo ruke unutra i pridigao, to je mnogo teško da se izvede i ubaci najlon za podvezivanje i čvorovanje, podvučeš – vežeš na brzinu malo mesta ima za ruke i jako je teško, a na obuci su nam pokazali štipaljke kojima se to inače radi, pa u slučaju da nemaš štipaljke radi se najlonom. Kada sam podvezao sa po dva čvora na jednom krvnom sudu to sve, ja sam presecao između čvorova skalpelom. Lekar to drži i pomaže, a D. drži svo vreme grudni koš. Ja sam potom najgori deo uradio, a to je rukama da izvadim srce, bilo mi je jako gadno i teško to što sam uradio.

A. je već stajao do mene sa kutijom i čekao da izvadim srce, držao je plastičnu kutiju duboku da bih stavio srce u nju. Onda su počeli sa tečnostima da sipaju u tu kutiju, bilo je tri flaše tečnosti koju smo mi sipali unutra. To su tri različite tečnosti. One se sipaju, kako su nam rekli, da se održi svežina srca, da ne propadne.

Unutra u frižideru je bila rupa unutar frižidera, rupa taman za tu kutiju, a plave boje su bile kutijice, plave boje sa ledom u dnu frižidera i bile su unutra kao plastični gumeni elastični držači da se zategne i pričvrsti kutija sa srcem kad se stavi unutra da se kutija ne pomera, da se fiksira.

Nakon toga sam ja otišao da se operem i promenim uniformu. Nisam znao gde mi je glava zbog svega šta sam doživeo.