Siromah Darko Hudelist! Dao čovek dinar da uđe u kolo, a sada bi dao i dve kune da izađe, ama prekasno! Knjiga "o Dobrici" se rodila, valja je ljuljati… A sve je zapravo počelo od nečega sasvim drugog, još pretencioznijeg. Hudelist je bio zamislio – i to ga, ajme, još drži – da napiše ceo serijal knjiga koje će, kanda na do sada neviđeno podroban način i uz izobilje svedočenja i mišljenja relevantnih učesnika i posmatrača – razmotriti korene i "prave" uzroke raspada Jugoslavije, a sve to pre svega kroz prizmu dugoročnih srpsko-hrvatskih odnosa, kao njihove kičme (koja je, je li, spektakularno pukla…). Da mu je u svemu tome Dobrica Ćosić bio jedna od sagovorničkih "želja", nije nimalo čudno. Da Ćosić takvim željama takoreći nikada ne udovoljava, nije baš nepoznato. To što je na koncu ipak popustio i pripustio Hudelista u sopstveni život i priključenija, kanda treba pripisati Hudelistovom veštom i upornom lobiranju (i šaljive narodne izreke znaju šta sve uporan može!) kod ljudi kojima Ćosić veruje.

Dobro, i šta se onda dogodilo? Pa eto, razgovori koji su trebali biti samo jedni u nizu dobili su nekako zasebnu dinamiku, i Hudelist je Darko – za neznajše: poznati zagrebački publicista, novinar Starta iz "zlatnih osamdesetih", dugogodišnji novinar Globusa, autor davne knjige o kosovskom problemu, ali i Tuđmanove biografije – u jednom momentu shvatio da bar deo tih čapraz-divana sa autorom Korena zahteva posebnu knjigu. I tako je, maltene protiv volje autora, počela da nastaje knjiga Moj beogradski dnevnik – susreti i razgovori s Dobricom Ćosićem 2006–2011" (Profil, Zagreb 2012). Knjiga čudna i drugačija na mnogo dobrih i manje dobrih načina, bizaran miks gotovo treš trivijalističkog "reporterisanja" i ozbiljnijih nastojanja da se "objektu" svog istraživanja pristupi studiozno i seriozno. I da na koncu sklopi jednu priču bez kalemljenja.

IZMAKLI KONTROLI: Elem, u svom inicijalnom istraživanju, Hudelist se (prirodno) zainteresovao i za "siminovce", neku vrstu neformalne prijateljske protodisidentske grupe koja je još od pedesetih okupljala pretežno antikomunistički, građanski i(li) nacionalistički orijentisane intelektualce, a u kojoj je Ćosić dugo bio neka vrsta pridružene bele vrane, "čovek iz struktura", koji koketira sa "drugom stranom" i njenim idejama. No, malo je ko od "siminovaca" još živ, nema mnogo tako vitalnih ljudi kao "akademik Ćosić"… Kako god, Hudelist je tokom pet godina i bezbroj razgovornih "seansi", što po javnim mestima što u (Ćosićevom) kućnom ambijentu, ne samo pretresao sve one "velikoistorijske" teme koje su Hudelista izvorno zanimale, nego su ti razgovori, recimo, izmakli kontroli i postali svojevrsna (auto)portretna ispovest Ćosićeva, politička i književna, pa delimično i intimna, ispovest čoveka o kojem nekako svi vole da misle da "sve znaju" (bilo da cene ili preziru to što je radio i uradio), mada je svo to znanje na koncu iznenađujuće prepuno opštih mesta i "samorazumljivih istina" (pozitivnih ili negativnih) čije poreklo više kao da niko ne može ni da utvrdi, jer su potpuno srasle s javnom percepcijom Lika i Dela.

nastavak

E sad, ima nečega – mnogo čega! – nestandardnog u vezi s ovom knjigom, a što joj u zbiru ide na korist, mada sve izgleda kao da bi "trebalo" da je obrnuto. Za početak, ovo je knjižurina od skoro 500 strana; dalje, u njoj jedan zagrebački publicista koji je neretko brzoplet i površan i koji generalno nije neki Majstor Stila, da tako kažemo, divani sa ostarelim piscem i neuspelim političarem uglavnom o nekim Preklanjskim Snegovima koji su dojadili i bogu i narodu, vajka se iznova i iznova nad davnašnjim greškama i zabludama, manje svojim, više "srpskim", etc. Čemu, dakle, sve to? Pa ipak, knjigu sam pročitao lako, brzo i s nimalo rutinskim interesovanjem. Zašto, zaboga?

Hudelist jeste majstor trošenja zapanjujuće mnogo prostora na ono što izgleda kao trućanje (sopstveno, ne sagovornikovo) i na kojekakve trivijalije, ali čak i to nekako na koncu pomaže, "relaksira" tekst, humanizuje sagovornike. Ono po čemu Hudelist po samozadatom zadatku "gazi" naravno je tu: recimo, Ćosićeva novodobna opsesija propalim "Londonskim paktom" iz 1915. kada su saveznici, u gunguli usred Prvog rata, ponudili Srbiji, tj. Pašiću, ogromno teritorijalno proširenje na zapad (Bosna, značajni delovi Dalmacije etc.) a ovaj, baš kao i potonji Kralj Ujedinitelj, to odbio zarad "jugoslovenske utopije". Današnji se, "postjugoslovenski" Ćosić vajka nad tom navodnom kobnom istorijskom greškom Srbije, ali Hudelist daje prostor i ozbiljnim istoričarima koji će reći da to rezonovanje "šta bi bilo da je bilo" naprosto ne spada u relevantno promišljanje istorije – a istorija je, dakako, samo ono dogođeno. I to nije slučajno… Dalje, Hudelist nastoji da dubinski "kopa" po Ćosićevoj love-hate relaciji s Titom, uključujući i važan prelomni momenat "plovidbe na Galebu" koja da je Ćosića prvi put istinski osvestila da živi u nekoj vrsti parasocijalističkog sultanizma… U sklopu neizbežnog srpsko-hrvatskog kompleksa, mnogo je ovde divana o Titu, Krleži i Tuđmanu; to je, moglo bi se reći, Ćosićev hrvatski triling, sa njima on, u raznim fazama života, sarađuje ili se sukobljava. Nesporazumi sa njima postaju u Ćosićevoj svesti nešto kao nesporazumi "sa Hrvatima", i otuda u Ćosića izvesne nepodnošljivo olako izricane nacionalističke predrasude prema "Hrvatima" i nekima drugima, te ovakvi su, te onakvi su: boraveći predugo u vrhovima političke ili kulturno-simboličke moći, on kao da prestaje da vidi "obične" i stvarne ljude, svodeći čitave narode i zemlje na liderske figure, ionako neretko operetske…

STEPSKI VUK: Nemoguća je misija komprimovati sve što ovolika knjižurina otvara i načinje u jedan novinski prikaz. A opet, mora se, makar telegrafski, spomenuti i Hudelistovo mukotrpno "otvaranje" Ćosića oko njegovog odnosa prema Miloševiću, i piščeve (predimenzionirane?) uloge u postjugoslovenskim ratovima. Potom, odnos (trajno i krajnje prezriv) starog partizana prema četnicima, ali i "drugoj Srbiji" koju on dirljivo vidljivo nije u stanju da razume, i niz drugih političko-istorijskih kontroverzi.

No, ima u ovoj knjizi nešto drugo, što je sasvim drugačije i neviđeno. Hudelist otvara Ćosića kao pisca, čeprka i po njegovoj autorskoj taštini, ali i po nesigurnosti i strepnjama; zanimljivo, apartni Ćosićev roman Bajka provlači se kroz gotovo celu knjigu, jer je Hudelist vidno fasciniran njime, biće na radost Ćosićevu, jer tu knjigu svojevremeno nisu umeli da prigrle ni "ćosićevci" kojima je bila daleka i nerazumljiva. A šta tek reći na njihovo razmatranje Stivena Hokinga, ili na ono kad Hudelist pozajmi Dobrici Heseovog Stepskog vuka, ne bi li ovaj u Hariju Haleru prepoznao nešto od sebe… Takođe, gotovo u buldožerskom maniru polutabloidžije, ali opet ne bez obzira i kočnica, Hudelist otvara Ćosića za priče koje – koliko ja znam – nikada nisu javno izrečene: o njegovoj sklonosti depresivnim stanjima, čak latentnoj, a neprolaznoj suicidalnosti, o privatnom životu ne bez stanovitih pikanterija, ali koje ne izlaze izvan okvira "ljudskog, odviše ljudskog" i utoliko nisu i ne mogu biti ni uvredljive ni kompromitantne. Uz to, zanimljive su i Hudelistove gotovo pa impresionirane opservacije o Ćosićevoj navodno neverovatno snažnoj sposobnosti empatije prema drugim ljudima, konkretnim dakako, onim s kojima je u nekakvom dodiru. To svakako nije slika o Ćosiću koju bi publika u Hrvatskoj očekivala i kojoj bi bila sklona, te će biti zanimljivo videti kako će biti primljena.

Kako je moguće da je neko morao da dođe iz Zagreba da bi napravio ovu knjigu? Zar nije bilo nikoga zainteresovanog u Beogradu, kojem je Ćosić, ja li na dobro ili na zlo, mnogo više krojio kapu? Sve govori da nije. Zašto? Zato što bi priča o Ćosiću morala biti složena, jer je i sama Ćosićeva priča složena! Otuda ono Hudelistovo "vajkanje" stavljeno u moto ovog prikaza! Ovde, međutim, takva priča danas ne može da nastane, jer bi je ovde pisao ili neki "ćosićevac", a onda od te rabote nema ništa pametno, i to već i zato što gro onih koji se ovde nazivaju "ćosićevcima" kod Ćosića vole i cene baš ono što je kod njega najspornije, blago rečeno; ili, s druge strane, namnoženi "antićosićevci". A oni su, naročito mlađi, realno neupotrebljivi; dok je nekada – najviše tokom devedesetih – još i bilo relevantne i promišljene, čak razorne kritike Ćosićevih i ćosićevskih pogleda na "nacionalno pitanje" i ostalo, s vremenom se sve to degenerisalo i svelo na skupinice arogantnih praznoglavaca koji tako nešto nisu u stanju da stvore jer se Ćosićem zapravo nikada nisu iole ozbiljno bavili, većinom ga nisu gotovo ni čitali (a kamoli nešto shvatili), i smatraju da im je sasvim dovoljno – a ništa u stvarnosti koja ih okružuje ih ne demantuje – glede njega promrsiti neku posprdnu frazu, nešto tipa "kalemar iz Drenove", i time je sve rešeno, case closed. Otuda Hudelist, da popuni rupu… Zeznuo se čovek, dakle, uvukao ga D. Ć. u orbitu kao Zemlja Mesec, i ostade trajno zarobljen, kao major Tom u onoj limenoj kanti, "far from the world"… Ali nešto ne verujem da je Hudelistu žao zbog toga. A i nema rašta.