Najbizarniji trenutak Olimpijskih igara predstavlja povratak sportista koji su ostali u Londonu do poslednjeg dana: oni su doleteli u Beograd "u gluvo doba noći" kao da su leteli iz Australije, a ne iz grada koji je dva i po sata leta udaljen od srbijanske prestonice, kao da se kriju od nekoga. Na aerodromu predsednik, ministarka sporta, novinari, porodice i novinari.

"Vi ste uzor našoj deci", rekao je Tomislav Nikolić.

Ipak, problem sa Jatovim letovima prevaziđen je u utorak trijumfalnom vožnjom autobusa sa srpskim sportistima koji su osvojili odličja i rutinskim predstavljanjem šampiona na balkonu Gradske kuće. Kad već nemamo druge, onda bi onaj slavoluk na Slaviji trebalo podići sportistima u čast za sve dobro što donose ovoj krhkoj zajednici.

"Pančevačka omorika", lapsus Vanje Udovičića sa odlaznog prijema kod predsednika Republike, donela je sreću nekim sportistima koji su nastupali ispod zastave Srbije: tim koji je činilo 115 sportista, po čemu se takođe videlo da Srbija pripada gornjem delu savremenog sveta, vratio se kući sa četiri medalje: dve bronze i po jednim srebrom i zlatom. Prvo mesto Milice Mandić prva je zlatna medalja Srbije u istoriji i prvi put se na Igrama čula himna Bože pravde (što je brzo na svom Tviter nalogu naglasio nekadašnji premijer Srbije Zoran Živković). Srbija je šest godina nakon ponovnog sticanja nezavisnosti uspela da "iznedri" prvaka olimpijskih igara što je uspeh, s obzirom na okolnosti. U poređenju sa državama nastalim iz nekadašnje SFRJ, Hrvatska je bolja, a Slovenija ima identičan skor kao Srbija. Crna Gora je dobacila do svoje prve medalje, a BiH i Makedonija su, očekivano, samo učestvovali na ovim igrama.

KLACKALICA: Mediji u Srbiji su se čudno ponašali tokom Igara: to je išlo od obožavanja do proklinjanja. Srednji put je bilo teško prepoznati i malo se razumnih glasova čulo. Jednom su uzdizali takmičare do nebesa, reporteri su gubili glasove, a novinari tražili najbolje opisne prideve za naše mlade legende, a potom bi usledili rafali, pronalaženi su sagovornici da potvrde tezu o tome da ovako ne ide, da se narodni novac troši na turiste i slično.

Svi koji su u prethodnim godinama dostigli olimpijsku normu zaslužuju da idu na OI, oko toga ne bi trebalo da bude nikakvog spora. Sada je to bilo 115 takmičara, a na narednim možda bude 215 ili samo 15, nije važno. Oko osnovnog principa ne bi trebalo da se vodi debata. Takođe, isto bi trebalo da važi i u drugim oblastima: ako imamo ljude koji su svetski nivo, koji su u pedeset na svetu, treba ih uvek podržati da se pojave gde treba. Debata može da se vodi i u drugom pravcu i tiče se tempiranja forme i određivanja prioriteta svakog sportiste ili tima ponaosob: treba jasno odrediti da li je odlazak na Igre prioritet broj jedan, kao što je u većini država slučaj, ili će se ljudi opterećivati dosezanjem dobrih rezultata na regionalnim, evropskim i svetskim prvenstvima. To je pitanje za one koji vode saveze i koji bi morali da znaju da je nastup na OI ipak najvažnija stvar, te da bi prema tome sve trebalo da se tempira. Međutim, kako to podrazumeva planiranje na bar četiri godine, svedoci smo da će sa tim ići teško u onim sportovima koji nemaju izgrađen sistem funkcionisanja i finansiranja. U tom smislu je država napravila problem ostavljajući nešto što se zove Sportski savez Srbije da institucionalno parira Olimpijskom komitetu, a da se uloga te "organizacije" jasno ne vidi (osim što su promovisali Zakon o sportu i delili godišnje nagrade).

Vratimo se na pregled rezultata.

OČEKIVANJA: Izgleda da su ljude u Srbiji jednako potresla neka četvrta mesta kao što su ih obradovale medalje. Publika je bila pripremljena na zlato Novaka Đokovića, pa kada se to nije dogodilo udarilo se em u opreznu "medijsku analizu" em su ljudi svuda, od posla do pijace, pričali šta se sa Novakom dogodilo. Očekivanja su bila opravdana, Novak je poslednjih godinu i po dana teniser sa najviše uspeha – ali to nikada nije bilo garancija pobede. Ako je ljudima u Srbiji strašno što on ne samo da nije pobedio na teniskom turniru nego nije osvojio nijedno odličje, mogu da zamislim frustraciju Švajcaraca što "najveći svih vremena" Rodžer Federer završava karijeru bez zlata u pojedinačnoj konkurenciji, a osvojio je sve što se moglo. U sportu danas pobeđuješ, sutra gubiš i veličina se ogleda u onome što je Roki Balboa davno definisao kao sposobnost da ustanete posle pada. Đoković će verovatno imati priliku, ako bude zdrav, da se u Riju još jednom bori za zlato na OI. On nije igrao najbolje što može, ali je i protiv Marija u polufinalu i protiv Del Potra u B finalu, naišao na neverovatno inspirisane protivnike kojima je bukvalno sve polazilo za rukom.

U istom rangu je četvrto mesto Milorada Čavića u trci 100 metara leptir. Pre četiri godine mu je oduzeta zlatna medalja jer je bilo u interesu da Felps ostane neporažen, a ove godine nije imao snage za drugu polovinu trke. On je uradio ogromnu stvar za plivanje u Srbiji i otvorio put mladim takmičarima koji možda nisu na njegovom nivou, ali predstavljaju osveženje u ovom važnom sportu. Mladi Velimir Stjepanović iz Ujedinjenih arapskih emirata pokazao je da Čavić ima naslednika, a za druge treba napraviti jasan plan do sledećih igara: gde treniraju, kolike su im mogućnosti i koliko je novca za to potrebno. Treba znati kolike su mogućnosti Lenđera, Silađija, Higlove i ostalih i prema toma projektovati njihov nastup na narednim igrama.

Slično je sa strelcima. Oni su doneli dve medalje, a mogli su još četiri. Možda je ljudima sada malo jasnije sa čim se ti momci i devojke suočavaju na takmičenju jer je prvi put prenos išao u vreme kada je mogao da se gleda i po kafićima. Ono što je šira publika mogla da vidi jeste sport koji više od ostalih zavisi od psihološke pripremljenosti: u situaciji u kojoj svi pogađaju centar mete jedan mali promašaj znači pad od nekoliko mesta. Treba izdržati i biti pribran, a da ne govorimo da je protivnik pored vas imao 100.000 dijabola za trening, a vi deset hiljada. Andrija Zlatić i Ivana Maksimović su nastavili niz medalja koje ovaj sport donosi iz godine u godinu.

NOVI POČETAK: Atletika nije sport koji je ikada donosio neke velike uspehe ovoj sredini pa je i sada to bio slučaj, ali smo imali nekoliko disciplina u kojima smo osetili takmičarsko uzbuđenje: Asmir Kolašinac u bacanju kugle i Emir Bekrić u disciplini 400 metara sa preponama podigli su očekivanja srbijanske publike, dok je bračni par Topić samo iritirao neke svoje kolege u zemlji. U atletici, kao i u plivanju, moguće je predvideti koliki su dometi takmičara, pa prema tome treba i formirati očekivanja. Ovo naglašavamo jer je u nekim trenucima izgledalo da Ivana Španović može do medalje u skoku u dalj, što je bilo nerealno očekivanje. Ostao je žal za "supermenom" Mihailom Dudašem, koji je zbog snažne migrene morao da prekine takmičenje, a ima potencijal za značajna rezultat u svetskim okvirima.

Vrhunski nivo su zadržali vaterpolisti, koji su konstantno među četiri najbolje ekipe na svakom takmičenju od 2006. godine. Iako su im predviđali zlato, koje su i sami želeli više od svega, oni su se suočili sa ekipama koje imaju iste ambicije i koje su poslednje dve godine bile ispred srpskog tima. Italija i Hrvatska su igrale treće finale zaredom i bolji su bili Hrvati koje je sa klupe vodio Ratko Rudić, Fil Džekson svetskog vaterpola, kome je ovo četvrta zlatna medalja sa trećom selekcijom. Udovičić i društvo su u herojskoj završnici pobedili Crnu Goru u B finalu, uprkos slabijoj igri tokom većeg dela utakmice i čudnom sudijskom kriterijumu. Zlato na OI u Riju za četiri godine je već postavljeno kao cilj.

Sličan cilj bi mogli da imaju i odbojkaši i odbojkašice, čiji je finalni rezultat mnoge razočarao. Vladajući evropski prvaci nisu se uspeli ni do četvrtfinala, ali je potrebno reći da je ženski tim nastupio bez nekoliko važnih igračica, a da je muškom timu nedostajalo malo koncentracije u mečevima sa Nemačkom i Brazilom. Odbojka je sport u kome je ritam tima najvažniji, od svih kolektivnih sportova, i kada se "ispadne iz ritma" dolazi do pada koji na prvo gledanje nije jasan. To je najbolje moglo da se vidi u finalu muškog turnira gde se Rusija podigla iz provalije i posle 0:2 pobedila Brazil u tajbrejku. Srbija je pobeđivala i jedne i druge i jasno je da će narednih godina ovaj tim imati šansu da uradi i nešto više na svetskoj sceni.

Pored ovoga, javnost će žaliti za rukometašima koji su imali veliku priliku da odu do polufinala, ali ih je "ubilo" neiskustvo; žaliće za nastupima Zorane Arunović koja nije uspela do medalje u oba finala. Ipak javnost je upoznala sestre Moldovan, kajakašice, koje su ušle u finale a da niko to od njih nije tražio. Javnost je saznala više o tome u kakvim uslovima treniraju pa je moguće da sada dobiju malo bolje uslove za rad jer su vrednost pokazale u najjačoj konkurenciji.

U zbiru, sport je na dobar način reprezentovao Srbiju na OI, a same igre su pokazale slabosti sistema. Da se ne upoređujemo sa nekim većim državama, dovoljno je da vidimo kako je Hrvatska izgradila status supersile i videćemo pravac u kome je moguće voditi sport u Srbiji. I premijer Ivica Dačić je na Igrama obećao tako nešto. Držimo ga za reč.