Jednom su Ivo Andrić i Mihiz razgovarali o tome koja svojstva čine čoveka gospodinom. Setili su se Meše Selimovića i zaključili da se gospodinom sme nazvati onaj ko nema nijedno svojstvo koje se ističe nad drugim njegovim svojstvima. Boda Ristić, dugogodišnji urednik Trećeg programa Radio Beograda i likovni kritičar ("Umetnost", "Politika") bio je gospodin, ali sa potpuno drugačijim predznakom: sva njegova svojstva bila su oslikana jarkim bojama. Pušio je više od drugih i znao je više od drugih. Bio je trpeljiviji od drugih i savršeno netrpeljiv prema glupostima (pa smo se čudili kada mirni gospodin glave uronjene u duvanski dim, vazda nadnesen nad neki tekst, prasne, rezignirano digne ruke i iznervirano prokomentariše ono što mu se, na nesreću, upravo dogodilo). Ali kako i dolikuje velikom gospodinu, na meti njegove ironije često je bio upravo on sam: svojim bi se hrapavim glasom obrušavao na sebe samog, ne dopuštajući da ga svlada skleroza konformizma. Pisao je onako kako je govorio i kako se ponašao: svedeno, oštro, ironično, bez nepotrebnih pokreta.

Boda Ristić je, sa Radetom Kuzmanovićem, Radomanom Kordićem, Radmilom Gligić, Miloradom Belančićem, Slobodanom Divjakom, Dušanom Ćasićem, bio od onih obrazovanih ljudi sa delom iza i ispred sebe, koji su ispisali najlepše stranice Trećeg programa Radio Beograda (i ove kulture, verujemo).

Iznad svega, međutim, Boda Ristić je poznavao meru stvari. Umro je onako kako je i živeo: brzo i tiho, da nikoga ne opterećuje sobom.