Svaki, štono bi se reklo, demokratski i proevropski građanin i građanka Srbije ima bar dva jaka razloga za veliki respekt prema Milici Delević; prvi je ono što je do sada uradila kroz svoj politički i stručni angažman, pre svega u vladinoj kancelariji za evrointegracije; drugi je razlog što taj svoj angažman neće nastaviti, ne bar u onoj formi koja joj je ponuđena. A ponuda je bila, svi znamo, od onih koje se tobože "ne odbijaju": da bude ministarka spoljnih poslova Srbije. Malo li je na ovu vrućinu – i to još u vladi koju vodi direktna politička konkurencija? Da je Milica D. prihvatila ponudu da se zaministri (a biti ministar je uvek suštinski politička funkcija), teško bi bilo zamerati joj: veliki je to izazov, i šansa koja se možda neće ponoviti; obaška i što bi takvo nešto objektivno bilo u najboljem interesu Srbije, ili tako to bar izgleda "na papiru", teoretski, pre nego što dođe u susret sa stvarnošću, koja inače jako voli da revidira odviše papirnate projekcije. Kako god bilo, Delevićeva je "kadar" Demokratske stranke, a DS – sasvim razumljivo, i principijelno i rezonski – nije bio voljan da teslimi svoje najbolje ljude onima koji su ga oterali u opoziciju. Ne znam i nije mi ni mnogo važno šta je o tome intimno mislila, ali Milica se Delević bez roptanja složila s "presudom" svoje stranke – i time učinila mnogo na podizanju tragično niske političke kulture u Srbiji. Svaka druga odluka, pa neka je i iz najboljih i najčistijih namera, bila bi doprinos srpskom političkom kupleraju, koji se više stvarno ne da ni gledati, a kamoli mirisati nezapušenih nozdrva.

Zašto je, dakle, dezangažman M. D. u novoj vlasti jedino ispravno, časno i politički konsekventno rešenje? Vrlo jednostavno: ko je kao demokrata bio na vlasti – neka kao demokrata bude i u opoziciji. As simple as that. Ne možeš biti "stranački kadar" onda kad ti je stranka na vlasti, da bi najedared postao dragoceni vanstranački stručnjak onda kad ti stranka pređe u opoziciju, ne bi li ostao tamo gde si bio! Dakako, dobro je da vlast, tamo gde se može i treba, angažuje i ugledne vanstranačke stručnjake, ali Milica Delević naprosto nije iz te priče: ona je, aman ljudi, iz Demokratske stranke. I logično je da u nekom strateškom političkom smislu deli njenu sudbinu. Alternativa tome je da se ispiše iz DS i pristupi nekoj drugoj stranci, ili pak da ne pristupi ni jednoj. Nije to ništa strašno i ne boli mnogo: evo, ja sam celog života "vanstranačka ličnost", pa šta mi fali? Samo što ja, doduše, ne pretendujem da budem ministar, ili bilo šta drugo.

U ovoj me priči mnogo više od poteza Milice Delević zanimaju komentari na njih, jer oni govore tragično mnogo o "stanju duhova". No, najpre – otkud uopšte ovakva ponuda? Aleksandar je Vučić tu, mora se priznati, odigrao vrhunsku fintu. Jedan objektivno ogroman minus svoje stranke – naime, totalan nedostatak ozbiljnih i kvalitetnih stručnjaka za bilo šta, uspeo je da zabašuri nekolicinom vrlo ženeroznih ponuda kvalitetnim ljudima iz političke konkurencije. Kako našu tzv. javnost uopšte nije teško zamađijati mahanjem šarenim đinđuvama, evo kako su se svi raspilavili i raspekmezili nad time, pa tako Vučić i naprednjaci postadoše lafovi i carevi koji ne mare za stranački nego za interes zemlje (ajde!), a demokrate – minus Đilas, Dragan, ne Milovan – zli sebičnjaci i stipse koje, eto, ne daju Milicu Nazionale pretpostavljenom Opštem Narodnom Interesu nego je čuvaju za sebe… Zato se nisam uopšte začudio kad sam pročitao da se Dragoljub Mićunović navodno najtvrđe protivio tom protivprirodnom bludu: biće da je to zato što je Mićunović jedan od retkih u našim političkim vrhovima koji i načelno i praktično zna o čemu govori kada govori o demokratiji, o politici, o strankama – zapravo, o bilo čemu što nisu tenderi, marketinzi, rejtinzi i sine, brate, šta ima, đemdo ti i tako to.

E sad, ono što držim daleko najvažnijim. Šta nam pokazuje ovakvo strinasto cmoljenje nad jednima i filistarsko osuđivanje drugih, s Milicom kao gotovo pa slučajnim medijumom? Pa, bojim se da potvrđuje da je ovo i dalje duboko tribalno društvo, dubinski prožeto patrijarhalnim idealom "sabornosti" kao suprotnosti svakoj legitimnoj razlici; da još nije suštinski prihvatilo višestranačku parlamentarnu demokratiju, kao institucionalizovan izraz činjenice da "opšteg interesa" nema, da postoji pluralizam različitih interesa i svetonazora, i da političke stranke (ne samo one, naravno) taj pluralizam otelovljuju. Relevantna većina građana je ta koja – "kao na pijaci", zašto da ne!? – na određeni rok, obično četvorogodišnji, određuje strateški pravac kretanja društva. Političari i stranke zadobijaju, ili ne zadobijaju, ili gube poverenje građana da predvode zemlju, i to ima svoje konsekvence. Između ostalog u (ne)dolaženju na vlast ili pak u odlaženju s vlasti.

Ideja da bi neka "milica delević" (kao metafora, naravno) trebala da učestvuje u vlasti jer je, eto, prava osoba na pravom mestu, pa otuda nije važno što je politika iza koje je i ona svojim angažmanom stajala ostala u manjini nije samo dražesno naivna i nije samo simptom prespavavanja bar poslednja dva veka razvoja evropskih političkih sistema, nego je zapravo i nesvesni povratak na stanje koje je znameniti Mihajlo Marković Pilja u miloševićevskom sutonu osamdesetih – dok je u Berlinu treskom padao onaj Zid – nazivao "bespartijski pluralizam", i za koje je mislio da nekako "najviše odgovara našem društvu". Da li je moguće da dvadeset i kusur godina kasnije nismo istinski odmakli od te protodemokratske kaše besmislica? Ma, ne da je moguće, nego je stvarno i moguće, što bi rekao onaj Piljin stari drugar, pisac Grešnika, Otpadnika i Vernika.