Film i njegovi glumci, zvezde javnog života, tenis, moda, javni događaji, slobodno vreme, kućni ljubimci, cigarete i ostale čari popularne kulture, ušle su nesmetano u svakodnevni život građanskog srpskog društva početkom dvadesetih godina prošlog veka. Elitna umetnost je, međutim, nastojala da im se odupre. Tragajući za retkim mestima sporadičnog preplitanja popularne i elitne kulture, na primeru vizuelne umetnosti između dva rata, dr Simona Čupić je ispričala priču i o jednoj i o drugoj vrsti kulture u monografiji i izložbi Građanski modernizam i popularna kultura, epizode modnog, pomodnog i modernog (1918–1941). Izložba je premijerno pokazana prošle godine u Galeriji Matice srpske (najbolja u 2011. godini po oceni Društva istoričara umetnosti), a ovog leta je do 3. septembra u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, izložbenom prostoru Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Odrednica "epizode modnog, pomodnog i modernog", iz naslova izložbe, odnosi se na događaje vezane za gostovanje varijete vedete Džozefine Bejker u Beogradu i Zagrebu, dolazak teniskog prvaka Anrija Košea u Beograd, posetu glumca Svetislava Petrovića Beogradu i Novom Sadu, otvaranje Zoološkog vrta i drugog, na osnovu kojih je Simona Čupić predstavila odnos popularne i vizuelne elitne kulture između dva rata, dokazavši ga delima pedesetak poznatih autora: Paje Jovanovića, Save Šumanovića, Petra Dobrovića, Ivana Radovića, Zore Petrović, Ivana Tabakovića, Natalije Cvetković, Bogdana Šuputa, Koste Hakmana, Milene Pavlović Barili, Milana Konjovića, Duška Jankovića…

HOLIVUD U GOSTIMA: Od momenta kad je Džozefina Bejker, afroamerička varijete zvezda, glumica i pevačica, aprila 1929. godine kročila na beogradsko tlo, štampa je pratila i beležila svaki njen korak i pokret: i da je plakala zato što je morala da promeni scenografiju, šta kupuje, koje robne marke nosi, gde i šta jede i koje skupo vino pije; komentarisani su njeni brakovi i veze a naročito njen banana-kostim; u oba grada je dočekana s oduševljenjem, njene predstave su, naravno, bile krcate… Godinu dana pre "crne zvezde", a povodom premijere holivudskog filma Alahov vrt, veliki doček je priređen i Svetislavu Petroviću, pop ikoni koja je kod nas imala rang Rudolfa Valentina: devojke su se bacale pod njegov auto, tražile čaše iz kojih je pio, otimale mu maramice iz džepa, posvećivale mu pesme…

Euforično interesovanje javnosti za holivudski panteon nije zahvatilo i "visoku" kulturu. "Ipak, jedna serija radova Milene Pavlović Barili, nastalih tokom 1927. i 1928. godine u različitim tehnikama, može se direktnije ili diskretnije vezati za koncept prožimanja elitne i popularne kulture burnih dvadesetih", kaže Simona Čupić. "Idejno srodne kreacije i dekorativne ilustracije – po pravilu ženski portreti – kao i portreti Konrada Fajta i Rudolfa Valentina I i II (oba prema fotografiji iz filma Šeikov sin), te Ane Pavlove i Džozefine Bejker, retke su, ako ne i jedine predstave ovog tipa u srpskom međuratnom slikarstvu." Simona Čupić pominje da bi se i slikarkin Autoportret sa belom tokom mogao posmatrati kao "sastavni deo pomenute serije radova – flambojantna predstava mlade žene u raskošnom belom krznu, sa modernim, takođe belim ekstravagantnim šeširom, lazurnim sjajem crvenog ruža efektno suprotstavljenog hladnoj eleganciji kostima", ali i da bi trebalo uzeti u obzir i Milenine mlade godine (18-20) zbog kojih bi se ovo interesovanje moglo objasniti i kao mladalačka fascinacija.

Međutim, nezainteresovani za holivudski glamur, naši umetnici su tada rado portretisali nacionalne pozorišne glumce. Najčešće, u prepoznatljivim scenskim kostimima. Istina, Jovan Bijelić je bio scenograf Narodnog pozorišta dok je portretisao Nevenku Urbanovu ili Zlatu Matkovac, Milica Bešević takođe, dok slika Rašu Plaovića kao Hamleta, kao i Mladen Josić kada mu pozira Katica Jovanović. "Dakle, slikaju ih kao kolege, često i kao prijatelji, nikako kao fascinirani obožavaoci", zaključuje Simona Čupić.

TENIS I MODA: Između dva rata, kad raznovrsna sportska dešavanja bivaju jedna od najupečatljivijih manifestacija urbanog života, profesionalni sportisti postaju neizostavni deo nove elite i zvezde pop kulture. Zato je dolazak prvaka sveta u tenisu Anrija Košea u Beograd, maja 1929. godine, bio senzacionalistički događaj. Koše je igrao egzibicioni meč sa slikarem Ivanom Radovićem, prvakom Beogradskog teniskog kluba, što je Radoviću pomoglo da dva puta igra za reprezentaciju u Dejvis kupu, ali ne i da postane popularan. "Čini se cinično ali kao da je njegova sportska karijera bila najdragocenija sa aspekta vizuelne kulture – kao preduslov za nastanak malobrojnih ostvarenja koja svedoče o ovom novom obliku društvenih aktivnosti. Nastali tokom treće decenije, brojni crteži tenisera, zatim slike Enterijer ili Slikar u ateljeu, diskretno pričaju o obe Radovićeve karijere", ocenjuje Simona Čupić. Očekivalo bi se da Radović kao slikar i / ili teniser pripada građanskoj eliti, ali njegovi radovi govore da – nije. "On igra tenis da bi (pre)živeo, što svakako baca senku na doživljaj zabave i dokolice."

Simona Čupić podseća da istovremeno, Petar Dobrović, jedan od najboljih portretista i hroničara bourgeois društva, slika svoju suprugu kao Tenis igračicu. "Obučena u belu haljinu i ružičasti prsluk, u bujnom mediteranskom maslinjaku, Olga Dobrović sedi u pletenoj stolici sa reketom na krilu." Kad je "Politika" objavila fotografiju američke teniserke Elen Vils obučene po najnovijoj modi sa cloche šeširom, ženski deo populacije je pomno počeo da podražava njen stil odevanja: haljine bez rukava i neizbežna široka traka na glavi.

Moda je bila manje retka tema vizuelne umetnosti od ostalih vrsta masovne kulture. Brojni portreti, odnosno detalji na njima, "dragocena su i zanimljiva mapa za sumiranje utisaka o ukusu srpskog međuratnog građanstva", a predmeti izabrani da budu naslikani "postaju paradigmatske slike karaktera, estetskog i etičkog vrednosnog sistema, posredna studija ličnosti, statusni element buržoaske stvarnosti, preobražaja društva ali i metafore posedovanja, tačnije, društvenog sloja koji je (mogao da) poseduje", kaže Simona Čupić. Krsta Hegedušić je smatrao da takvi portreti "mirišu na malograđanstvo koje želi biti velegrad", i kritikovao je Milenka Šerbana: "Te ti stvari imaju pretenziju da budu gospodske, a nisu. Snobizam nije umetnost." Verovatno su mu smetali portreti umetnikove lepe supruge Ivanke – Mile Šerban Starčević, portreti o kojima je Irina Subotić rekla da pokazuju Šerbanov dar da, sa tek nekoliko pedantno probranih predmeta, vešto dočara ambijent. Raskošna bela lepeza, koju elegantno odevena Ivanka Šerban drži u rukama, deo je pomenutog niza detalja koji dočaravaju atmosferu. O modi, o važnoj i obimnoj temi ove izložbe, navedimo još samo niz portreta supruge Petra Dobrovića, koji kao da su modni priručnik epohe: od rukavica i šešira, preko haljina i cipela, do šminke, frizure i stava.

DAMA S CIGARETOM: Tokom ranih dvadesetih bojažljivo se pojavljuju prve reklame koje podrazumevaju žene pušače. Kompanije "Filip Moris" je finansirala seriju predavanja kako bi žene naučila "umetnosti pušenja", ali je tek Džordž Vašington Hil, predsednik "Ameriken tobakoa", 1928. godine učinio žene pušačima, promovišući cigarete kao "baklje slobode" ženske emancipacije. "Zora Petrović na fotografiji iz 1930. godine ostavlja utisak baš kao i Dama s cigaretom na slici Jovana Bijelića dok sedi podbočena levom rukom, blago nagnuta ka posmatraću, sa cigaretom u desnoj ruci, upadljivo namazanih noktiju i kosom podeljenom pedantnim razdeljkom po sredini. Krupnih, široko otvorenih očiju izgleda strogo, samosvesno i dominantno."

Svečano otvaranje Beogradskog zoološkog vrta 12. jula 1936. godine bilo je dostupno svima, zahvaljujući direktnom radio prenosu. S obzirom na to da su životinje skupa roba, darovanje životinje zoo-vrtu je bila statusna odrednica. Osim toga, životinja je u zoo-vrtu postala predmet posmatranja, proučavanja, zabave, kao simbol moći nad prirodom: životinja je eksponat. "U tome možda možemo tražiti odgovor i zašto, osim serije kroki-crteža Petra Dobrovića koja nikada nije realizovana u ulju, nijedan srpski umetnik nije pokazao zanimanje za Beogradski zoološki vrt, tako spektakularno primljen među prestoničkom publikom. Umetnost se po svemu sudeći klonila popularne kulture, strahujući da ne bude izjednačena sa njom", zaključuje Simona Čupić.

Ali, ona je postojala. Kao što kaže autorka ove izložbe, na period od 1918. do 1941. godine ne može se gledati samo kao na epohu između dva svetska rata, već i na vreme kada je Džudi Garland otpevala Somewhere over the rainbow, engleski kralj probao hot-dog na prijemu kod američkog predsednika i ko zna koliko žena plakalo gledajući Prohujalo sa vihorom.