12. juli, Petrovdan

Ni danas nisam bio kod Patrijarha. Sutra navršavam sedam dana bez Njegove svetosti, kako mi nedostaje moj duhovnik! Uveren sam da i ja Irineju nedostajem, oprosti mi, Bože, ovu familijarnost, ali Njegova svetost me prima kao da se znamo od malih nogu, moje je da pognem svejedno glavu kad se sretnemo i da mu pođem ruci, a njegovo je da me u pola pokreta zaustavi. Jesam ja svetovni poglavar, ali neću da mu se unosim u lice, kao Dačić, cmok-cmok-cmok, gde si, Iri, kućo stara, ah, koliko samo učim otkako sam izabran i inaugurisan, a najviše o sebi, spoznaj samoga sebe, ko to prvi reče, verovatno mnogi, Spinoza, Buda, stari Grci, sad kad mi se duhovni apetit od čiste radosti zbog uspeha otvorio, nemam vremena da čitam, patrijarhove reči upijam, upijam, iznenađuje me koliko mnogo zna iz mog sektora i koliko mu je Kosovo priraslo srcu, moram ja njega da tešim! Voleo bih da u razgovoru ubacim i ja koju iz Svetog pisma, ali da bude i spontano i umesno, da ne ispadne kao sa onih handred percents posle Đulijanijeve posete… Još dok sam radio u Kragujevcu (kako život udalji taj period, gledam sebe na groblju kao nekog pretka na crno-beloj fotografiji, i jesam to bio ja i nisam bio ja! toliko toga mi je život doneo, tolikom me je radošću obasuo) poštovao sam sveštena lica, da bih danas odlazio kod patrijarha kao nekad kod brice! Ali treba bi mi patrijarh, da pazi na mene baš zato što mi ide sve na ruku, da ne zaboravim nišče i poražene, uh, kad bih u pogodnom trenutku naveo ono kako sve imam i kako se prepunja moja čaša, rekao sam mojima iz kabineta da mi to nađu, da li su noću čitali Sveto pismo ili to sad ima i na internetu, uglavnom su mi rekli: ona vaša rečenica je psalam! Psalm, dvadeset tri koma pet! "Trpezu preda mnom prostireš na oči dušmanima mojim. Uljem mi glavu mažeš, čaša se moja prelijeva." Vuk mora da je čitao Bibliju, iza leđa Miki Špiljku, nije sva ta njegova rečitost iz Hercegovine ni iz Banata, nego kako da upamtim i redni broj tog psalma? Kad citiraš Ustav uverljiviji si ako kažeš i koji je to član, koja alineja, 23.5, dvadeset treći maj, šta se desilo na taj dan, aha, spaljen Savonarola, jedna reč, Savonarola, umro Rokfeler, izgleda prirodnom smrću, pre njega Ranke, koji ima kod nas ulicu, iako je Nemac, mogao bih da naučim štogod o njemu pre nego što pođem u posetu Nemačkoj, grešna mi duša, poželeo sam da imam svog kinooperatera, kao Tito i Staljin, kako smo nepravedni prema vladarima, a samo zato što ne znamo koliko breme oni nose, kako vas danas sve razumem, pa i tebe, Slobo, koji si Božić i Uskrs čestitao samo patrijarhu, to je bio tvoj nivo, ministri čestitaju vladikama, vernici jedni drugima, uh, moraću da se sretnem i sa poglavarima ostalih verskih zajednica, i sa vođama sekti, jer sve su to moji podanici, štićenici, uključujući i srpske radikale: stegne mi se srce kad ih vidim, to je doduše sve ređe, takva je izborna volja, ali kao da sam se razveo i nanovo oženio ženom trideset godina mlađom i prebogatom, a onda iz maseratija ugledam mog mlađeg sina, bledog i povijenog, kako utovaruje ugalj i Dragicu kako pere prozore u prostorijama AMS, daleko bilo!

15. juli 2012.

Sanjao sam kako otvaram Olimpijadu u Londonu, najavljuje me predsednik MOK-a, Šešelj, mlad, mršav, u košulji sa omiljenim kratkim rukavima, preko megafona mu upada u reč, Jeremić pak kuca poruke na mobilnom, uglavnom ja zgužvam pripremljeni govor na engleskom i viknem iz glave: "Mi srpski radikali nikad nećemo haškoj nemani predati nijednog srpskog rodoljuba, Magistrat će biti njihova sigurna kuća!" Dva bobija mi prilaze i hvataju me snažno za nadlaktice, još malo pa me nose, Olimpijadu sam svejedno otvorio, ali učesnici na svečanom defileu nose ne zastave nego uvećane ulične table, "Bulevar Zorana Đinđića", jasno se vide bela slova na plavoj podlozi, ori se ruska himna, to nije više san, zvoni mi mobilni, Irinej, pita da me nije probudio: "Niste Vaša svetosti, nego nemam naočare pa ne vidim identifikaciju, presekao sam se da me zove Cvetković, glasovi su vam istovetni, preslikani, taj kad bi govorio preko radija kako neće nikad dati Kosovo, svako bi bio uveren da sluša Vas, ili kad bi Vaša svetost razvezla o telefonskim sednicama Vlade i o njenom pokvarenom avionu, stanovništvo ne bi znalo da mu se obraća poglavar SPC, ne ljutite se valjda zbog te sličnosti, naravno da ću skoknuti do Patrijaršije, hteo sam ja Vas da zovem, nismo se videli od prošlog četvrtka!"

17. juli 2012.

Koliko mi samo ide na živce ovo traženje stana za Borisa Tadića, što duže ne mogu da ga smeste na sigurno to su veće njegove zasluge za krah organizovanog kriminala, pa jesam li ja velikodušno ponudio da ostane u kući na koju se navikao? Zar nisam pristao da mu budem komšija, da ispadnem kolateralac u slučaju kakve eksplozije ili paljevine?

Ostao sam fino po strani u ovome oko Jeremićevog rasipništva, a neću ništa javno da kažem ni o Ustavnom sudu: kome se ako ne Tadiću umiljavao kad je protumačio da predsednik Republike baš treba da ima dve funkcije?! Zar nije moja žrtva, koju sam pred kamerama i oplakao, time umanjena? Prepustio sam partiju Vučiću, a zbog odluke Ustavnog suda osećam se ne baš kao da gazim Ustav, ali kao da izneveravam duh najvišeg pravnog akta, jer imam samo jednu funkciju! Ali ja sam izabrao, i izabran sam, da bdijem nad celinom, nad svim poštenim građanima, pa i nad mnogobrojnim osuđenicima kojima sam baš ja poslednja nada! Ne ispuštam iz vida ni naše građane u Hagu, pa bio tamo i moj bivši kum i moj spiritus movens, latinski mi leži više od engleskog, moram po službenoj dužnosti da volim i one koji su javno sumnjali da sam pošteno diplomirao, moram da volim i svako srpsko piskaralo, moram da volim i Ustavni sud!